МОЛИТВА – Петар Кочић

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја!

Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер, што ти је стегао душу твоју.

Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати

о срећним данима минула времена,

али ми не дају кукати над општим јадом твојим.

Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грло стају.

Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем,

а мајке сиње неутјешене утјехом благом,

па се буни у љутој срџби и божје и људско срце,

и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова

и оглашују се језивим јауком и лелеком,

да душа у човјеку протрне и прeмрзне.

О, Боже мој велики и силни и недостижни,

дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи,

које душмани не разумију, а народ разумије,

да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје.

Поклони ми ријечи, Господе,

крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови,

оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве

ко што је неразумљива сфинга египатска роду човечанском.

Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој,

тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном,

јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати.

Петар КОЧИЋ

,, … ако оживимо пред очима његову (Петар Кочић) горштачку фигуру како, севајући очима, удара песницом о клупу у босанко-херцеговачком Сабору и својим крупним сељачким гласом, испод тешког плавог брка, довикује представницима једне велике силе: ,, Узето нам је све, на свим линијама народног живота порабоћени смо, али не дамо вам нашег језика. То је наша нада и утјеха“. (Иво Андрић, Земља, људи и језик код Петра Кочића, Петар Кочић, ЈАУЦИ СА ЗМИЈАЊА, Нови Сад-Београд, 1972)

Извор: Лестве српске