Злочини у Фочи и околини 1945.

Шира јавност мало зна историјску истину о бројним стратиштима која су напојена србском крвљу …

Јама „Понор“ код Фоче

 У области Фоче, Миљевине и Калиновика у мају 1945. године је ликвидирано 22.000 ненаоружаних српских младића који су 1944. године били мобилисани у састав Југословенске војске у отаџбини.

Починиоци злочина су били припадници СС Ханџар дивизије, а жртве су били ненаоружани српски младићи углавном из Шумадије. У овим масовним ликвидацијама је страдао и велики број српског свештенства, а према сведочењима преживелих, „Дрина је била пуна српских лешева“. Велики број од 22.000 масовно ликвидираних Срба је осим у реку Дрину бачен и у јаму Понор код Фоче, која је након завршетка рата затрпана јеловом грађом из оближњег рудника, како би се зауставио смрад распадајућих тела који је долазио из јаме Понор.

До ушћа Сутјеске у Дрину стигло је више од 10.000 четника и неколико хиљада небораца. Многи су изгинули, али већина је заробљена. Када је 13. маја престао организовани отпор, колоне небораца, а са њима и доста четника без оружја, кренуле су према Србији, носећи објаве о амнестији, у којима је писало да је рат завршен и да им се ништа неће десити.

Међутим, били су похватани и готово сви убијени. Према комунистичким изворима, од 13. до 20. маја 1945. године у источном делу Босне убијено је најмање 9.300 заробљених четника, одмах по заробљавању, или после краћег држања у заробљеништву. Не може се рећи да ли се међу 9.300 убијених подразумевају и цивили који су пратили четничку главнину (рођаци, омладина за које није било оружја, итд), као и припаднике цивилних формација Југословенске војске (чланови Централног националног комитета Краљевине Југославије, чланови пропагандне, културне и других секција, санитетско особље, свештена лица, и сл). Највећа група жртава је данима, на камионима, довожена до превоја Вратла код Фоче. Ту су везивани бодљикавом жицом, по троје или четворо, и преко села Оцркавља у дугим колонама спровођени до крашке јаме Понор, удаљене два километра од села Миљевине. Изнад јаме, метком је убијана само по једна жртва, вукући за собом двојицу или тројицу.

Сведочење очевидаца: Миленко Мирков Вуковић, из Миљевине: ,,Данима се из јаме чуло запомагање недотучених“. Миладин Кебара: ,,Понор о коме је реч удаљен је од моје куће 1,5 километара, дубок је око 200-300 метара. Када сам се приближио Понору угледао сам партизане изнад пута. Обзиром да је терен брдовит, изашао сам иза кривине, чуо пуцње из машинке, и угледао страшан призор. Изнад пута који је поред саме јаме, падао је човек и повлачио још тројицу са собом. Нагиб је толико велики да је било довољно толико потезање да остали губе равнотежу и суноврате се у јаму. Из рупе се чуо страшан ођек пада. Када сам погледао испред, видео сам непрегледну колону поред пута  били су повезани по четворица један до другог. Челу колоне прилазе по два партизана, одсјецају од коло- не прву четворицу и нареде им да стану изнад јаме; пуцањ из машинке два партизана која то врше у седећем стању, ођек из јаме и све поново… Већина побијених била је испод 20 година, готово сви сељачка ђеца у србијанским опанцима, сукненим оделима.

Били су то ненаоружани младићи, који су пошли са четницима да би се склонили од комунистичке насилне мобилизације. Многи од њих нису ишли на север, када су јануара 1945. последње четничке коло- не напустиле ове крајеве, већ су их ту сво време чувале српске фамилије. Убице су им псовале српску мајку. То су били партизани 16. муслиманске брига- де. Сем у јами Понор, убијали су их и где су их зате- кли, тако да сам гледао лешеве по ливадама и у шуми где сам чувао стоку“, пише Кебара.

Милорад Ј. Вукосављевић: ,,На челу једне од колона пред Понором био један пуковник, кога су ударили у стомак, па је пову- као и остале за собом“.

Новак Станојевић, фочански свештеник: ,,У овој области убијала је и 10. херцеговачка бригада. Доживео сам дане месеца маја када су вршена масовна стрељања шумадијских четника на теренима Фоче – Зеленгоре – Миљевине – Калиновика и када је Дрина била пуна лешева. Ноћу између 17. и 18. маја у селу Оцркављу били су заробљени и те ноћи стрељани свештеник Будимир Соколовић и ђакон Бошко Живадиновић… Био сам над јамом о којој пише Вуковић, у селу Будњу код Миљевине. Опојио сам многе гробове у које су, већином саме жене, сахрањивале по 30 и више лешева. Било је међу њима свештеника, па су ми сељанке доносиле њихове ствари које су пронашле. На једном требнику било је написано: ,,Данас, 24. маја, убили смо попа издајника – 3. батаљон 10. херцеговачке бригаде“… Последња група од око стотину била је спроведена за Сарајево 26. јуна, на трећи дан Духова. После јаме Понор, највеће стратиште тог проле- ћа у Босни и Херцеговини било је Сарајево. Заробљеници, четници и цивили, стрељани су сваке ноћи, углавном крај врела реке Босне. За целу Босанску голготу није познато име ма ког рањеног или болесног четника који је пао у руке комунистима, а преживео. Попис убијених четника из Србије, као и цивила који су их пратили, за сада није сачињен.

За целу Босну познат је коначни попис страдалих у Другом светском рату само за стотинак села, и то:

– 27 српских села на Озрену: 1.710 погинулих, од којих 1.090 од окупатора, 548 од партизана и 72 од четника. – 20 српских села на Требави: 1.101 погинуо, од којих 600 од окупатора, 441 од партизана и 60 од четника.

– 16 српских села у Општини Шамац: 858 погину- лих, од којих 517 од окупатора, 305 од партизана и 36 од четника.

– 7 српских села у Општини Орашје: 189 погинулих, од којих 37 од окупатора, 141 од партизана и 11 од четника.

– 28 српских села у Општини Брчко: 1.440 погинулих, од којих 676 од окупатора, 667 од партизана и 97 од четника.127 Погинули од окупатора углавном су жртве хрватских и муслиманских усташа, а они су, као и жртве партизана, у највећем броју случајева убијани ван борбе, било као ратни заробљеници, било као цивили. Погинули од четника углавном су припадници комунистичких формација, или особе осуђене на смрт због разних кривичних дела.

Милослав САМАРЏИЋ (Генерал Дража Михаиловић, Погледи, 2010.)

Извор: Лестве српске