Стевановић је 2011. године искључен из СПЦ, као једини мирјанин у Србији којег је стигла тако тешка казна, а сајамски сусрет двојице дубоко верујућих, већ остарелих и мудрих људи из чачанског краја, (Иринеј, 85, родом је из Видове на Каблару, Милоје, 66, из Горачића на Јелици), био је толико неочекиван да нико није стигао да усмери фотоапарат или телефон и сними разговор.
Да ли то значи да ће, ма колико у појединим мислима удаљени, људи који су на овај или онај начин под окриљем свете Српске православне цркве, мање да се препоричу а више да мудро зборе? Као земљаци, ако ништа друго?
Одговор ће донети време, а Стевановић је у реченом писму „Патријарху србском”, у којем поглавара ословљава са „господине”, подсетио на сајамски сусрет.
„Посаветовали сте ме да се покајем. Рекох Вам: ’Ја сам се покајао и чак јавно то покајање у књигама изнео’. Узвратили сте: ’Пусти књиге, него се покај док није касно’. И још додадосте: ’Артемије је поштен и честит човек, а ви сте криви што је он дошао у ову ситуацију, јер да се ви не окупљате, он би био другачији’”, наводи Стевановић у својој посланици поглавару СПЦ.
„Грешни Милоје” за „Политику” вели да му је патријарх Иринеј, у овчарском манастиру Јовање 2012. године, казао: „Ти си крив што се Артемије тако понаша јер да их ти ниси примио другачије би се он понашао”.
Стевановић је из СПЦ протеран управо због тога што је јуна 2010. „примио на своје имање у селу Лозница код Чачка одбегле монахе из Епархије рашко-призренске”, којима је владика Артемије на челу, и што је после њиховог рашчињења „и даље наставио да пружа гостопримство”.
„На сајму бејах затечен олакшавајућом околношћу, јер сад нисам само ја крив, једнина је прерасла у множину. Тако затечен, одговорих Вам: ’Хоћете да кажете да смо га ми протерали с Космета и истерали из цркве?’ Човек са чела ваше пратње, готово наредбодавно, рече Вам: ’Ваша светости, чека Вас владика Јован (шумадијски)’”, наводи Милоје у писму.
Додаје да је у том тренутку помислио:
„Можда патријарх није крив. Можда од њега крију истину о томе шта се у народу догађа, као што су је крили од Броза, Милошевића и многих других који су, заслепљени лажном сликом, тумарали натресуме, док себе и народ нису довели на ивицу јаме. Они, пак, који су у најбољој намери истиновали, били су прогањани. Гледајући за Вама и видевши да Вам ретко ко прилази за благослов а угледавши, након једног сата, кад је истим простором наишао владика Артемије, како се народ у ројевима тиска просећи од Њега благослов, заплакао сам. Да ли од туге или радости – не знам. Бог зна.”
Стевановић је тада, вели, у срцу донео две одлуке:
„Прво, да Вас послушам: да се осамим, да се преиспитам, да се исповедим и да се покајем за све што нађем да је нечисто у мојим мислима, речима и делима. Друго, да Вама лично дотурим оно што крију од Вас они који, правећи Вам лажну и лицемерну слику, незаслужено уживају у благостању и преобиљу земаљскога царства”.
Те своје податке о стању у СПЦ и народу, Стевановић је патријарху упутио у облику књиге „Изгубљено јагње” коју је ових дана штампао. Моли старешину СПЦ: „И још ми верујте: нисмо ми (народ) протерали честитог и поштеног владику Артемија са Космета, нити из Србске православне цркве, него они што вам седе уз кољено”.
Грешни Милоје у писму посебно истиче два случаја, по својој оцени, у којима је патријарх био доследан:
„Најпре, оно што сте рекли на Сретењу 2010. у цркви Ружица на Калемегдану, гледајући у око камере, поновили сте при овом нашем сусрету, пет и по година касније: ’Артемије је поштен и честит човек’. То сви знају и то ће историја записати. Друго, оно што сте обећали амбасадорки САД а, гђи Ворлик, испунили сте. То најбоље сведоче њена депеша (10Belgrade248) и одлуке Синода које су уследиле. То многи знају, па ће и то историја забиљежити”.
