КАТОЛИЧКА базилика Светог Николе у Барију која чува свечеве мошти иданас има православну капелу, па чак и делимичну аутономију од апсолутне папске власти, захваљујући непроцењиво вредним даровима Немањића, открива Владимир Давидовић, некадашњи секретар САНУ, врсни познавалац српске баштине у иностранству.
– Данашња представа Светог Николе прихваћена у целом свету заснива се на српској икони коју је Барију поклонио Стефан Дечански – истиче Давидовић. – По предању, на ту икону верно је пренет свечев лик нацртан на сабору у Никеји, што указује на то да су Немањићи у ризници имали оригинално драгоцено дело. Зато је и српска икона сматрана чудотворном, па до данас стоји изнад велике часне трапезе која покрива гроб Светог Николе, а начињена је од сребра које је поклонио краљ Милутин.
О даровима Уроша Другог Милутина, најмоћнијег владара Балканског полуострва, сведочи запис летописца Беатила:
„Лета господњег 1319. јуна месеца, другог индикта, Урош Краљ Рашке, Дукље, Албаније, Бугарске и јадранског поморја све до реке великог Дунава, ову часну трапезу, велику сребрну икону, лампе и велике сребрне канделабре дао је начинити у Славу Божју и његовог блаженог Николаја. Обрад из Котора, син Силаве и маестро ово дело је начинио по налогу поменутог Краља“.
Данас, нажалост, више нема Милутинове капеле која је од пода до плафона била начињена од плоча гламе, мешавине сребра и злата која се производила само у средњовековној Србији. У њеном средишту налазио се гроб Светог Николе под часном трапезом коју су красили бројни рељефи с библијским представама. Чудесну просторију незамисливе вредности осветљавали су пламенови двадесетак огромних сребрно-златних кандила и свећњака људске висине.
Чудотворна икона Светог Николе
Милутинову капелу почео је да уништава 1481. краљ Феранте Први Арагонски, који је део исекао и претопио да би сребром исплатио своје војнике најамнике. Крађу су наставили великаши и поједини бискупи који су део по део уништили српско ремек-дело. Хроничари базилике забележили су да су починиоце светогрђа и њихове породице после тога пратиле несреће. Барокна реконструкција никад није достигла славу легендарне Милутинове часне трпезе. Крајем 20. века она је склоњена, а уметници су направили приближну реплику српског оригинала. Ипак, један српски поклон остао је, осим зубом времена, недирнут од средњег века: сребром опточена икона, дар Стефана Дечанског. „Чудесни образ оца Николаја“ сачуван је пре свега захваљујући становништву Барија, које је сматрало српску икону заштитницом града. Летописац Беатило оставио је сведочанство да је чувана посебно заштићеном делу сребрне капеле одакле је изношена само у најтежим временима:
– Велика Урошева икона чува се с великим обожавањем у тајној капели трезора са светим реликвијама и одатле је никада не износе, осим у ретким приликама када настане велика суша или се десе превелике кише. И право је чудо видети да увек када се велика света икона јавно изложи народу, који плаче и кличе, одједном почну да падају или престану кише, зависно од потребе.
Цар Душан је одржао традицију породице и поклонио базилици порез од 200 перпера, који је Србији плаћао Дубровник. Чак и после пропасти српске средњовековне државе Срби су према могућностима још дуго наставили да дарују храм у Барију.
Базилика у Барију
– То је традиција коју је установио Стефан Немања, први дародавац базилике, о чему је сведочанство у житију оставио његов син Стефан Првовенчани – каже Давидовић. – У истом житију наведена је хијарархија која је постала матрица у националном бићу: „Живљаше захваљујући Господу Богу нашем Исусу Христу и пречистој његовој и непорочној деви Богородици и светоме чудотворцу, брзоме у бедама помоћнику и архијереју Николи и светом и великом страстотрпцу и у борбама браниоцу мученику Ђорђу“.
