НЕБЕСКА ЧУДЕСА СВ. НИКОЛАЈА ЧУДОТВОРЦА

ЕВО светитеља Божјег који непрестано пише Еванђеље Христово; пише га с неба непрестано својим чудесима, као што га је непрестано писао за свога живота на земљи. Пише га по свој земљи, на свих пет контитената. Сав испуњен чудесним и чудотворним Господом, он и живи не друкче него непрестано чудотворећи. Зато је и стекао презиме: Чудотворац, уз своје славно име: Николај. Непрестано живећи Господом Христом, тим најмилијим чудом свих светова: архангелских, ангелских, човечанских, животињских, биљних, минералних, он је и сам постао једно од најмилијих чуда земљине историје, и небеске историје, уколико је стварају људ ска бића.

Човекољубље овог свежалостивог светитеља Божјег је неизмерно, јер је васцело од човекољубља Јединог Човекољупца. Зато су и чудеса његова неизмерна, и безбројна. Од њих ваља споменути бар неколико, еда бисмо се у данима и ноћима невоља наших и мука наших пренули, и кренули, и полетели к њему молитвом, вапајем, уздахом, сузом, јецајем. А он, бескрајно човекољубив и потресно жалостив, сажалиће се на нас, притећи ће нам брзо у помоћ, избавиће нас, из чељусти наших немани, ма какве биле, и ма од куда биле. Не сумњај у то, само веруј! Јер је истина Свеистинитога ово: „Све је могуће ономе који верује“. А на првом месту светом љубимцу Христовом, великом Николају Чудотворцу, који је сав од Богочовечанске свемоћне вере Христове: сав душом, сав срцем, сав умом, сав свим бићем својим, свим животом својим, свом вечношћу својом.

I

У Цариграду живљаше један човек, по имену Николај, који се издржавао рукодељем. Побожан, он се беше заветовао да дане, посвећене празновању светог Николаја Чудотворца, празнује истински прослављајући овог угодника Божјег. Он је то истрајно испуњавао, по речима Светога Писма: Поштуј Господа иметком од праведних трудова својих (Прич. Сол. 3, 9); и тога се увек чврсто сећао. Тако он достиже дубоку старост; и немајући више снаге да ради, он западе у немаштину. Међутим приближавао се празник светог Николаја, и старац, размишљајући шта да ради, рече својој жени: Скоро ће празник милог нам великог архијереја Христовог Николаја. Но како ћемо ми бедни, при нашој оскудици, отпразновати овај дан? – Побожна жена одговори мужу: Ти знаш, господине мој, да је дошао крај животу нашем, јер и тебе и мене сустигла је старост. Ако би нам се десило чак и то, да се наш живот заврши сада, ти се држи свога завета и не заборављај љубав твоју к светитељу. – Она указа мужу своме на ћилим и рече: Узми ћилим, па носи и продај га, и купи све што је потребно за достојно празновање празника светога Николаја. Ми ништа друго немамо, а овај ћилим нам није нужан, јер немамо деце којој бисмо га могли оставити.

Чувши то, побожни старац похвали жену своју, узе ћилим и оде. А када иђаше тргом, на коме се налажаше стуб светог цара Константина Великог, и пролажаше поред цркве светога Платона, њега срете свагда готов на помоћ свети Николај, у облику чеснога старца, и упита га: Пријатељу мили, куда идеш? – Ваља ми на пијацу, одговори он. Пришавши му ближе, свети Николај рече: Добро дело. Но кажи ми, пошто продајеш тај ћилим, желео бих да га купим. – Старац одговори светитељу: Овај ћилим је у своје време купљен за осам златника; а сада ћу узети за њега колико ми ти даш. – Светитељ рече старцу: Пристајеш ли да ти дам за њега шест златника? – Ако ми даш толико, одговори старац, ја ћу ти га с радошћу дати. – Свети Николај спусти руку у свој џеп, извади злато, даде у руке старцу шест великих златника, и рече му: узми то, пријатељу, и дај ми ћилим. – Старац с радошћу узе злато, јер је ћилим вредео мање од тога. Узевши ћилим из старчевих руку, свети Николај оде. А када се они растадоше, људи на пијаци што бејаху близу, упиташе старца: Не видиш ли привиђење, старче, те сам разговараш? – Јер они видеше само старца и чујаху његов глас, а светитељ беше за њих невидљив и нечујан.

За то време свети Николај дође с ћилимом к старчевој жени и рече јој: Муж твој је мој стари пријатељ. Сретнувши ме он ми се обрати са оваком молбом: „Из љубави према мени, однеси овај ћилим мојој жени, а мени ваља свршити један други посао“. – Рекавши то, светитељ постаде невидљив. Међутим жена, видећи чеснога мужа који је блистао у светлости и узевши ћилим од њега, не смејаше од страха ни да га упита ко је он. Мислећи да је муж њен заборавио речи које му је она рекла и њену љубав према светитељу, жена се разгњеви на свога мужа и рече: Тешко мени кукавној! мој муж је законопреступник и пун је лажи. – Говорећи те речи, и слично томе, она није хтела ни да гледа на ћилим горећи љубављу према светитељу.

Не знајући шта се догодило, муж њен накупова све што је потребно за празник светог Николаја, и иђаше кући својој сав радостан што је продао ћилим и што није приморан да одступи од свог благочестивог обичаја. Када он стиже дома, разгњевљена жена га срете опаким речима: Иди одмах од мене! јер си слагао светом Николају. Истину је рекао Христос, Син Божији: Ниједан није приправан за царство Божије који метне руку своју на плуг, па се обзире натраг (Лк. 9, 62).

Рекавши то, и слично томе, она донесе ћилим мужу своме и рече му: Ето, узми! а мене више видети нећеш. Ти си слагао светом Николају, и зато ћеш изгубити све што си стекао празновањем његовог празника. Јер је писано: Који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све (Јак. 2, 10).

Чувши то од своје жене и видећи свој ћилим, старац беше задивљен и не налажаше речи да одговори својој жени. Дуго стајаше он запрепашћен, и најзад му постаде јасно да је свети Николај учинио чудо. Уздахнувши из дна срца и испунивши се радости, он подиже руке своје к небу и рече: Слава Теби, Христе Боже, који твориш чудеса преко светог Николаја! – После тога он упита жену своју: Страха Божијег ради, реци ми ко ти донесе овај ћилим, муж или жена, старац или младић? – Жена му одговори: Старац честан и лучезаран, одевен у светле хаљине, донесе нам овај ћилим и рече ми: „Муж твој је пријатељ мој, па сревши ме замоли ме да овај ћилим донесем теби; узми га“. Узевши ћилим, ја се не усудих да упитам доносиоца ко је он, јер је сав блистао светлошћу!

Чувши то од жене, старац се дивљаше, и показа жени преостало код њега злато и све што беше купио за празник светога Николаја: јестива, вино, просфоре и свеће. И ускликну он: Жив ми Господ, човек који купи ћилим од мене, и опет га донесе у кућу к нама убогим и смиреним слугама, заиста је свети Николај, јер они који ме видеше у разговору с њим питаху ме: „Не привиђење ли ти видиш?“ Они видеше само мене, а он бејаше невидљив.

Тада обоје, старац и жена његова, ускликнуше, узносећи благодарност Свемогућем Богу и хвалу великом архијереју Христовом Николају, брзом помоћнику свима који га с вером призивају. Испунивши се радости они одмах пођоше у цркву светог Николаја, носећи злато и ћилим, и испричаше у цркви све свему клиру и свима који се тамо задесише. И сви они, чувши казивање њихово, прославише Бога и светог Николаја који твори милост слугама својим. Затим они послаше к патријарху Михаилу и обавестише га о свему. Патријарх нареди да се старцу даје помоћ из имовине цркве свете Софије. И они отпразноваше празник чесно, са узношењем хвале и молитвама.

II

Живљаше у Цариграду благочестив човек, по имену Епифаније. Бејаше он веома богат и врло уважаван од цара Константина,и имађаше много робова. Једном он намисли да купи себи роба за слугу; и у трећи дан месеца децембра он узе 72 златника, уседе на коња и одјаха на пијацу где трговци, дошавши из Русије, продају робове. Али му не испаде за руком да купи роба, И он се врати кући. Сишавши с коња, он уђе у палату, извади из џепа злато што је носио на пијацу, метну га негде у палати, и заборави место где га је метнуо. А то му се догоди по дејству ђавола који непрестано војује с родом хришћанским. Јер ђаво, не подносећи побожност овога мужа, намисли да га вргне у понор греха. Сутрадан изјутра велможа призва момка који га је служио и рече му: Донеси ми злато које ти синоћ дадох, треба ми ићи на пијацу. – Чувши то, слуга се уплаши, пошто му господар не беше дао злато, и рече: Господару, ти ми ниси дао злато. – Господар на то узврати: О, зла и лажљива главо, куда си метнуо злато које ти дадох? – Момак се кунијаше да не схвата о чему говори господар његов. Велможа се разљути и нареди слугама да вежу момка, да га немилосрдно бију и окују у ланце. А у себи рече: Судбину ћу његову решити када прође празник светога Николаја. – Јер овај празник је имао бити кроз два дана.

Закључан сам у одаји, момак са сузама завапи к свемогућем Богу који избавља оне што су у невољи: „Господе Боже мој, Исусе Христе, Сведржитељу, Сине Бога живога, који живиш у неприступној светлости, к Теби вапијем, јер Ти знаш срце човечије, Ти си помоћник сиротама, избављење оних у невољама, утеха тужнима, избави ме из ове необјашњиве ми напасти! Устрој милостиво избављење, да би и господар мој, избавивши се од греха и неправде причињене мени, прославио Тебе с весељем срца, и да би ја, ништавни слуга Твој, избавивши се од ове напасти која ме неправедно постиже, узнео Теби благодарност за човекољубље Твоје“.

Са сузама говорећи то, и томе слично, и молитви додајући молитву и сузама сузе, момак завапи к светом Николају: „О, чесни оче, свети Николаје, избави ме од беде! Ти знаш да ја нисам крив у ономе због чега ме окривљује господар. Сутра ће осванути твој празник, а ја се налазим у великој невољи“.

Настаде ноћ, и уморан момак заспа. И јави му се свети Николај, свагда брз на помоћ свима који га са вером призивају, и рече: „Не тугуј, Христос ће те избавити преко мене, слуге Свога“. – И тог тренутка спадоше ланци с ногу његових, и он устаде и узнесе хвалу Богу и светоме Николају. Тог часа светитељ се јави и господару његовом, и укори га: „Зашто си неправду учинио слузи своме Епифаније? Ти си сам крив, јер си заборавио где си метнуо злато, а момка мучиш без разлога, а он ти је веран. Но пошто ниси то ти сам смислио већ те је научио исконски зли непријатељ, ђаво, то ти се ево јављам, да не би усахнула љубав твоја к Богу. Устани и ослободи момка. А ако ме не послушаш, тебе ће снаћи велика несрећа“. – Затим, показујући му прстом место где лежи злато, свети Никола рече: „Устани, узми своје злато и ослободи момка“. – Рекавши то, он постаде невидљив.

Велможа Епифаније се пробуди сав дрхтећи, оде до места у палати које му светитељ показа, и нађе злато које сам беше тамо оставио. Тада, обузет страхом и испуњен радошћу, он рече: Слава Теби, Христе Боже, Надо свега рода хришћанског; слава Теби, Надо безнадежних и брза Утехо очајних; слава Теби, јер си показао светило целоме свету и брзо устајање палих у грех – Светога Николаја, који исцељује не само телесне болести него и душевне саблазни. – Сав у сузама, он паде пред чесном иконом светог Николаја и рече: Благодарим ти, чесни оче, јер си спасао мене недостојног и грешног, и дошао си к мени ништавном очишћујући ме од грехова. Чиме ћу ти узвратити за то што си погледао на мене и дошао к мени?

Рекавши то, и слично томе, велможа оде к момку, и када угледа да су окови спали с њега, спопаде га још већи ужас, и он силно укораваше себе. И сместа нареди он да момка ослободе и да га обаспу сваком пажњом; сам пак сву ноћ проведе у бдењу, благодарећи Бога и светог Николаја који га избави од такога греха. А кад зазвони за јутрење, он узе злато и са момком оде у цркву светог Николаја. Ту он с радошћу исприча свима какве га милости удостоји Бог и свети Никола. И сви прославише Бога који твори таква чудеса преко угодника Својих. А кад сврши јутрење, Господар рече у цркви момку: Чедо, не ја грешни но Бог твој, Творац неба и земље, и свети угодник Његов, Николај, нека те ослободе ропства, да би и мени ма кад била опроштена неправда коју сам ти из незнања учинио.

Рекавши то он раздели злато на три дела: један део даде цркви светог Николаја, други раздаде ништима, а трећи даде момку, говорећи: Чедо, узми ово, и никоме нећеш бити дужан сем светоме Николају. Ја ћу се старати о теби као чедољубив отац.

Узневши благодарност Богу и светоме Николају, Епифаније оде дому своме с радошћу.

III

У Цариграду живљаше један благочестив човек, пун вере у Господа Христа. Он много љубљаше и почитоваше великог угодника Божјег, светог Николу. Једном, спремајући се да ради неког посла отпутује лађом у другу земљу, он по обичају свом оде цркви светог Николаја и помоли се светитељу Божјем. Затим се опрости са пријатељима и суседима, па се укрца у лађу и отпутова. У три часа по поноћи стаде дувати јак ветар и отпоче бура. Морнари се ужурбаше око притезања једрила; прискочи им у помоћ и овај благочестиви човек; али се некако спотаче и паде у море. Помрчина беше страшна, ветар страховит, те не могаху притећи у помоћ утопљенику, мада га сви жаљаху и запомагаху. А он онако обучен, борећи се са валовима и тонући викаше: „Свети Никола, помози ми!“ – И, о чуда! он се одједном обрете у својој кући у Цариграду, иако му се чинило да је још у дубини мора. Укућани његови, чувши његов глас, упалише свеће; утом дотрчаше и суседи; и видеше њега где стоји усред куђе, говори громко, док му се одело сво мокро цеди од морске воде. Сви се скаменише од ужаса и страха, неспособни да реч проговоре. А топљеник им рече: Браћо, шта се ово збива? Знам да се јуче опростих са свима вама, па одох на лађу; лађа се отисну и ми пловљасмо пучином; затим дуну силан ветар, настаде бура, морнари се ужурбаше око једрила, а ја се некако спотакох, и захваћен ветром падох у море, и призвах у помоћ светог Николу. А сада где сам, не знам. Реците ми, да нисам полудео? шта се то десило са мном? – А они, чујући шта он говори и видећи како му морска вода цури из одела, разумеше да се десило дивно чудо. И сви се стадоше радовати с њим, и дуго од радости плакаху, и клицаху: Господе помилуј! – Затим се топљеник пресвуче и оде у цркву светог Николаја. И остатак ноћи проведе у молитви, плачући, метанија правећи и благодарност узносећи Богу и дивном угоднику Његовом, светом Николи.

IV

У Антиохијском крају, близу Сарацена, живљаше један врлински и богобојажљив човек, по имену Агрик, и имађаше јединца сина Василија. Беше Агрик украшен благодаћу Божјом; и изобиловаше великим богатством; и имађаше велику веру и љубав према светом оцу Николају Чудотворцу. Сваке године он свечано прослављаше празник светог Николаја, и постављаше две трпезе: једну убогима, а другу пријатељима, суседима и осталима. На пет потркалишта од града Антиохије налажаше се црква, посвећена светом оцу Николају. Тамо се сваке године о празнику светог Николаја сабираше много народа. Једне године о том празнику хрљаше силан свет ка светој цркви. Побожни Агрик посла цркви сина свог Василија са слугама својим, рекавши сину: Иди, чедо, цркви светог оца Николаја, и поступи онако како си научио од нас ранијих година: вечерње богослужење одстој са страхом и усрђем, тако и цело јутрење, и божанствену литургију, па се потом врати кући на ручак; а ја и мати твоја спремићемо све што је потребно ништима.

Саслушавши пажљиво ове речи свога оца, Василије с радошћу оде цркви. Но за време јутарњег богослужења налетеше Сарацени, опколише цркву и заробише све људе, међу њима и Агриковог сина Василија. И све их као робље одведоше на острво Крит; и ту Василија, као веома лепог младића, дадоше Сараценском кнезу Амиру. Остало пак робље, једне продадоше а друге у тамницу затворише. Сараценски кнез одреди Василија да њега лично двори и служи.

Када родитељи Василијеви то чуше, ударише у плач и ридање, и уместо радосног светковања њих постиже тужно сетовање. Обузети тугом они две године не празноваху празник светог оца Николаја, но једнако нарицаху и сузе роњаху, и овако говораху: Сине наш мили, ми те сада са вршњацима твојим не видимо, и рукама не грлимо, и уснама не целивамо. Боље би било да смо те на постељи болесног дворили, рукама подизали и окретали, него што си пао у руке незнабожних људи. И да те је смрт снашла, ми бисмо с радошћу предали тело твоје земљи. И срце се наше не би овако кидало.

На такво њихово нарицање и цвиљење стицаху се к њима и сродници и суседи, да их теше у њиховом болу и јаду. И тешећи их говораху им: Зашто сте тако малодушни у тузи? Зар вам није познато каква многобројна чудеса и на суву и на мору чини чудесни светитељ Николај? Он избавља од мача, и од сваке незаслужене смрти; избавља из ропства.

Слушајући такве речи од ближњих својих, Агрик се донекле утеши, па рече жени својој: Каква нам је корист што оволико плачемо? Ето, већ је трећа година откако цвилимо; заборависмо и на празник светог оца Николаја; и не одосмо к њему о празнику. Него, послушај ме сада: хајде да спремимо свеће и јелеј и тамјан, па да одемо к светитељу и помолимо му се с вером, да нас утеши у тузи за нашим сином Василијем и охрабри надом. Јер он нам може сина нашег вратити, или нас на неки начин обавестити о њему да ли је жив или мртав. – Чувши то, жена му рече: Добро кажеш, господине; да урадимо као што предлажеш, пошто ће скоро и празник светог оца Николаја.

И тако урадише: с радошћу похиташе цркви светог Николаја. И као што ваља светковаше празник, па се вратише кући својој. Код куће приредише вечеру, позвавши на њу своје сроднике и све ближње суседе. И стадоше јести и пити славећи Бога, и спомињући чудеса светог оца Николаја. Утом почеше пси силно лајати у дворишту. Агрик рече момцима својим: Идите и видите што пси толико лају, да ли је посреди нека звер или што друго. – Момци изиђоше, али ништа не видеше, док пси и даље страховито лајаху. Тада Агрик узе светиљке, и са осталима пође да види шта је то. И угледаше усред дворишта човека у сараценском оделу. Уплашивши се, они не знађаху ко је то. А када Агрик приђе ближе, он виде младића са чашом пуном вина у руци; и посматраше га ништа не говорећи, сав обузет страхом и радошћу. Запањен, он најзад једва проговори: О, чедо моје Василије! да ли то ја стварно видим тебе? јеси ли то ти, или твоја сенка? – Младић Василије одговори брзо: Ја сам, оче, син твој јединац, кога Сарацени заробише и на Крит као роба одведоше.

Када то Агрик чу, полете, загрли сина, и стаде га љубити; и питаше га: Чедо моје слатко, реци ми, како побеже из безбожних руку Сараценских? с ким си се, чедо моје, посаветовао о томе? Хајде, испричај све оцу своме. – А син рече оцу своме: Оче, ништа не знам о томе што ме питаш. Но ово једно знам: Сада прислуживах кнеза Сараценског за вечером. Јер када ме заробише и на Крит одведоше, тамо ме дадоше Сараценском кнезу Амиру. И од тога времена кнез Амир ме одреди да га служим вином, стојећи пред њим за време обеда са пуном чашом вина, као што ме, оче, сада видиш. И ето не знам, каква ме то сила изненада узе, и са овом чашом коју још у руци држим, као неким ветром пренесе и постави овде, и видех где ме на ово место поставља велики свети отац Николај.

Чувши то, Агрик се испуни радости због великог чуда, узе сина за руку и предаде га матери његовој. А она видевши сина од радости плакаше, и многе му миле речи говораше, и загрливши га непрестано га целиваше, а и овако говораше: Сада те видим, премило чедо моје Василије. Сада те неочекивано рукама својим грлим. Сада, чедо моје слатко, имам тебе – утеху души мојој. Сада се све туге материнског срца мог разрешише, јер ево сва блага моја у рукама својим држим.

Када то чуше људи из околних места, брзо се стекоше на радост и весеље поводом таког неисказаног чуда. И би приређена чесна светковина у част светом и великом оцу Николају Чудотворцу, славећи Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза ове векове. Амин.

V

Једном у Кијеву, о празнику светих мученика Бориса и Гљеба, слеже се силан свет из свих градова и села на празник светих мученика. Неки Кијевљанин, који имађаше велику веру к светоме Николају и к светим мученицима Борису и Гљебу, седе на лађу за Вишгород да се тамо поклони гробу светих мученика Бориса и Гљеба, поневши са собом свеће, тамјан и просфоре – све што је потребно за достојно празновање. Пошто се поклони моштима светих и душу испуни радошћу, он лађом крену натраг кући својој. За време тог путовања реком Дњепром, жена његова која држаше дете у рукама, задрема и испусти дете у воду, и оно потону. Отац стаде чупати себи косу на глави, вапијући:

„Тешко мени, свети Николаје, зато ли ја имам тако велику веру к теби, да ти не спасеш дете моје од потопљења. Ко ће бити наследник мога имања? кога ћу научити да свечано прославља твој празник? како ћу јављати велико милосрђе твоје које си излио на сав свет и на мене бедног, када се удавило дете моје? Ја сам хтео да га васпитам просвећујући га чудесима твојим, да би ме после смрти моје хвалили што пород мој светкује светог Николаја. Међутим, светитељу, ти си не само ожалостио мене него и себе, јер ће се ускоро морати прекинути слављење тебе у дому мом, пошто сам стар и очекујем кончину. Да си хтео, ти си могао спасти дете; али ти си допустио да се оно удави и ниси опасао јединче моје. Или ти сматраш да ја не знам чудеса твоја? Та њима броја нема, и језик људски није у стању да их исприча. И ја, оче свети, верујем, да је теби могуће све што зажелиш, али су безакоња моја претегла. Тек сада, кидан жалошћу, ја сам схватио: да би се мени сва твар покоравала као Адаму у рају до грехопада, да сам беспрекорно држао заповести Божје. Међутим, сада сва твар устаје на мене: вода потапа, звер растрже, змија прогута, муња сагори, птице искљују, стока бесни и изгази све, људи убијају, хлеб дат нам за храну није нас наситио, и, по вољи Божијој, биће нам на погибао. Ми, обдарени душом и разумом и створени по слици Божијој, не испуњујемо, ипак, како треба, вољу Творца свога. О, свети оче Николаје, немој се разгњевити на мене што ја овако смело говорим, јер ја не губим наду на спасење, имајући тебе за помоћника“.

Жена пак његова чупаше себи косу и удараше се по образима. Најзад они стигоше до града, и уцвељени уђоше у своју кућу. Наступи ноћ, и тада архијереј Христов Николај, брз на помоћ свима који га призивају, учини дивно чудо, каквога није било у пређашње време. Ноћу он извади из реке утопљено дете и положи га живо и неповређено на хору храма свете Софије.

Када дође време за јутарње богослужење, црквењак уђе у цркву и чу детињи плач на хору. И дуго он стајаше размишљајући, ко је то пустио жену на хор. Затим оде ономе који је одржавао ред на хору и стаде га корити; овај се правдаше да ништа не зна. Но црквењак га укораваше: Ти си ухваћен на делу, јер деца се деру на хору. – Овај се уплаши, и пришавши катанцу виде да је недарнут и чу детињи глас. Попевши се на хор, он угледа пред иконом светог Николаја детенце сво покисло од воде. Не знајући шта да мисли, он обавести о томе митрополита. Одслуживши јутрење, митрополит посла да се људи саберу на тргу и да их упитају чије детенце лежи на хору у цркви Софије. Сви грађани пођоше у цркву чудећи се откуда се обрело на хору дете, мокро од воде. дође и отац детињи, да види то чудо, и угледавши детенце познаде га. Али, не верујући себи, он оде к својој жени и исприча јој све по реду. А она одмах стаде прекоравати мужа свога, говорећи: Та како ти то не схваташ, да је то чудо, учињено светим Николајем.

Она хитно оде у цркву, познаде дете своје, и не додирнувши га паде пред икону светог Николаја и мољаше се са умилењем и сузама. А муж, стојећи подаље, роњаше сузе. Чувши о томе, сви се људи слегоше да погледају на чудо. И сабра се сав град, славећи Бога и светог Николаја. А митрополит приреди чеони празник, као што се то ради на сам дан празновања светог Николаја, прослављајући Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Извор: Светосавље