Опрез: У седмом наставку „Ратова звезда“ мачеви злочинаца су у облику крста

САДА ЈЕ ЈАСНО ДА СЕ АМЕРИЧКА ИМПЕРИЈА СПРЕМА ЗА НОВИ ХЛАДНИ РАТ, МОЖДА И ЗА ВРЕЛИ…

• Сада мач у рукама злочинца није више само црвен, већ је и у облику крста. Можда, са уласком у биоскопе пред католички Божић филм утврђује себе као истински култ. Као ново „јеванђеље“, креирано за модерну универзалну цркву
• Апсолутно је могуће да су перипетије и судбине ликова из ове саге модерној публици познатије него житија јеврејског столара, египатског пастира, сина трговца из Меке или древног индијског принца-прогнаника, да не говоримо већ о њиховим учењима и наслеђу
• Широм света је лако упознати људе за које догађаји из „Ратова звезда“ и њихово тумачење имају готово сакрални статус. Мало кога изненађује употреба израза „канонска трилогија“ или „трилогија“
• У Сједињеним Државама, где већ одавно празновање Божића нема јасан верски статус (да се нехришћани не би увредили), „Ратови звезда“ се апсолутно могу такмичити за титулу духовног стезника који уједињује нацију…
• Каква је политичка порука филма? Претпостављам да говори о дефинитивном повратку рату – хладном, а може бити, и врућем. Волео бих да грешим

Пише: Дмитриј ТРЕТЈАКОВ

(Највеће ђаволово лукавство је у томе, што је убедио свет да он заправо не постоји)

СВЕТ је био данима у ишчекивању. Радуј се свете! Легенда долази. Земљо, радују се пред Њом!

Све је спремно: галаксија је далека као и пре, на Татуину, астероид се приближава астероиду – не сударајући се, светлосни мачеви су упаљени, а дроиди подмазани, очишћени и спремни да се вину у нове авантуре.

Вероватно се у половини продавница на планети могу пронаћи производи означени „Ратови звезда“: то су и батерије, и пића, и папуче, па чак и пертле какве носе легендарни витезови и њихови противници. Карте су одавно распродате недељу дана унапред. Рецензије написане. Наставци се снимају, а профит је загарантован.

„И нека цео свет сачека“ са његовим трагедијама, ратовима, глађу, избеглицама и растућим напетостима. Чини се да ниједан светски медиј није пропустио да извести о долазећој премијери седме епизоде ​​„Ратова звезда“ од Џеј Џеј Абрамса. До последњег детаља продискутавани су сви трејлери и гласине.

Свака реч, изговорена на свакој рекламној конференцији за новинаре реплицирана је и интерпретирана у хиљадама новина и часописа. Ретке изјаве шефова држава су удостојене такве пажње. И истина, много је интересантнији податак да Лука неће бити у овој епизоди него да неко, негде, није могао да идентификује неки бомбаредер, или је побркао наш конвој за натовским… да су послати да бомбардују Y-крила – сигурно би били примећени…

Они нуде одвлачење пажње. Недвосмислено и упорно га нуде. Значи, знамо како? Али одвлачење пажње – од чега?

Некада давно, далеке-далеке 1977. године, појавио је први (он је заправо – четврти) наставак футристичке саге – „Нова нада“. Чини се да је у том, прашином покривеном, веку, њена политичка порука била више него очигледна. У тој трилогији је све било потпуно јасно – добри побуњеници се боре против зле империје, чији је главни представник наоружан црвеним мачем, па се чак и не зна је ли жив, или је мртав.

Можемо претпоставити да је нова нада била у проналажењу новог начина борбе, нада у брзу победу у рату, веома реалном тих година. У Хладном рату. Повремено помињући сенат и демократију, сиромашни (нејасно је одакле им онда толика флота) побуњеници, очигледно представљају САД и њихове савезнике, чак себе и називају „алијансом“ како нико не би имао недоумице. „Империја“ је наравно – пропагандни печат ударен СССР-у.

Биполарност света у седамдесетим била је очигледна, опипљива. И јасно видљива у киниматографији, чак и у потпуно забавним „ратовима“. Али рат је добијен – „империја“ је нестала и са филма и из реалности. Зашто онда снимати даље?

Страх монополарног света карактерише другу трилогију, под називом „Фантомска претња“ из 1999. године. Ако је идеолошка идентификација „тамне стране“ са вечно живим Вејдером из прве трилогије некоме била мало, онда је ту марксистичка реторика о лутајућем духу и оружју које је фалсификовано од стране буржоазије и које јој доноси смрт, што је прихватљивије од конкретне инкарнације.

Дух је будући император Палпатин, а сваком познаваоцу Универзума који држи до себе јасно је – да је император бесмртан: он је – дух који се сели из тела у тело. Оружје је и млади Скајвокер, трениран у реду Џедаја, и армија клонова, коју је наручио исти тај ред.

Подсетићу да су фантомске претње после 2011. године за САД постале реалан рат, с тим што су га управо оне и покренуле. Рат, који не престаје до дан-данас.

На тај начин, свака трилогија се смештала у одређени политички контекст, успешно предвиђајући његов даљи развој.

Дакле, шта би сада требало да очекујемо?

У овом тренутку, мач у рукама злочинца није само црвен, већ је и у облику крста. Можда, излазећи пред католички Божић филм утврђује себе као истински култ? Као ново „јеванђеље“, креирано за модерну универзалну цркву? Ако је тако, она ће имати много основа за то.

Апсолутно је могуће да су перипетије и судбине ликова из ове саге модерној публици познатије него житија израелског столара, египатског пастира, сина трговца из Меке или древног индијског принца-прогнаника, да не говоримо већ о њиховим учењима и наслеђу. Штавише, широм света је лако упознати људе за које догађаји из филмова и њихово тумачење имају готово сакрални статус. Мало кога изненађује употреба израза „канонска трилогија“ или „трилогија“.

У Сједињеним Државама, где већ одавно празновање Божића нема јасан верски статус (да се нехришћани не би увредили), „Ратови звезда“ се апсолутно могу такмичити за титулу духовног стезника који уједињује нацију. Међутим, то је већ неко друго размишљање…

Каква је политичка порука филма?

Претпостављам да говори о дефинитивном повратку рату – хладном, а може бити, и врућем. Волео бих да грешим.

Али, шта друго може да значи оживљавање империје са црвеним мачевима? Јер, хтели не хтели, морамо да кажемо да се у биоскопима ово питање више него активно третира.

Примере не треба дуго тражити: последњи Спилбергов филм „Шпијунски мост“, који се појавио у новембру, директно је посвећен древном Хладном рату.

Са одговарајућом савременом озбиљношћу самоироније говори о адвокату који брани Абела на суду, после организовања његове размене за Пауерса и Прајора, и детаљно подсећа савременог гледаоца, зашто не треба волети Совјетски Савез. Филм је – филмска адаптација Черчилове фразе о демократији. Он благо критикује свој систем, тачно знајући да тиме други систем чини још горим, јер његов, упркос недостацима, служи добру.

Мајстору успева мека и прецизна сугестија у коју су умотани многи проблеми источног блока, који нам се, како се многима чини, могу замерити и данас. Ту је и Берлински зид са митраљеским гнездима и пуцањем по бегунцима.

У том филму се повремено говори о Русији која жели да буде газда у ДДР, што би требало да се схвати овако: Немци са зидом немају никакве везе, проблем су биле совјетске империјалне колонијалне амбиције. Међутим, остало је нејасно, како се уопште десило да Совјети „окупирају“ Берлин и подло не желе да га врате?

На сличан начин је прказан прилично театралан совјетски суд, у контрасту са реалним америчким, проблематичним, али живим и способним да се успротиви руљи и власти. Исто је представљен и третман затвореника: Абела у Сједињеним Државама готово нежно буди чувар, да би га повео на размену, док у исто време Пауерса – лишавају сна и окрећу му сијалице у лице. Снажан напредак, очигледно је и подсећање на кошмарне тамнице ГУЛАГ-а, што се користи као критика сопствене власти, која је заправо мучила ратне заробљенике, на основу тога што „нису држављани“ и налазе се на територији друге државе. Као да жели да каже: погледајте на које сте гране спали – ништа нисте бољи од тадашњих Совјета.

Спилберг ставља све на своје место: на једној страни Атлантика су добри плави момци, а тамо, негде у чудној безграничој Русији су – лоши црвени.

У координацији са мајстором наступа Едвард Цвик са биографском драмом о Бобију Фишеру „Жртва пешака“.

Већ у рекламирању овог филма се могло чути да „Фишер стоји сам против целе Совјетске империје“. Међутим, филм се заправо бави победничким пропагандним клишеом иронично – видимо да се Фишер не може назвати усамљеним витезом, а подршка „империје“ је више него упоредива са подршком „алијансе“.

Филмови Цвика и Спилберга потпуно одговарају послератној антисовјетској пропаганди: с једне стране, Совјети су страшни, безразложно злобни и опасни и за борбу са њима морају се употребити све расположиве снаге. С друге стране – њихови конкретни представици су комични. Тако је на пример, Спаски код Цвика смешан, када иде снежнобелом плажом Мајамија у тамном троделном  оделу, заједно са пратњом, или када покушава да имитира Фишера и да чује нечујно. Као што и КГБ код Спилберг изазива смех, када агенти покушавају да одглуме породицу Абела пред адвокатом.

Занимљиво је да ови филмови нису потпуно пропагандни, већ је то истраживање западног друштва и човека у њој. Хладни рат се у овим филмовима, чини се, приказује само због хронолошке потребе.

И у „Звезданим ратовима“ конфронтација, како се многима чини, нема неку политичку конотацију. Једноставно условно добри се боре против условно лоших. Таква су потребе акционог филма – каратктеристика лоших момака је насиље. Само што и у политици постоји, како се чини, таква потреба, иначе, зашто би онда постојала војна индустрија?

Не може се бесконачно оправдавати 600 милијарди војног буџета потребом заштите од авганистанских терориста.

Треба ли очекивати од саге иронију – тај модерни маркер „озбиљног разговора“, или је све огољено као и раније – са камених тешких лица на ниво дечје-наивне патетике тако популарне данас?

Популарне, можда, и зато, што ми више не желимо да размишљамо.

Нека интелектуалци размишљају, а наше уши су спремне за нову порцију резанаца – јер ми желимо само да се забавимо, „и нека цео свет сачека“.

Превео: Срђан Ђорђевић

Извор: Факти