ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ (СПЦ) – ПОНОВО НА ПУТУ МИСИЈЕ У АФРИЦИ – 2. део

Љубав према православној мисији се ничим не може угасити

Поред остале духовне штете коју ови бестидни и нечасни људи нанеше нашој светој Цркви свуда (почевши од прогона праведног угодника Божијег Владике Артемија), па и штете коју нанеше и Цркви у Африци, за мене је такође поразна чињеница била да је чак и наша несвакидашња православна мисија у Африци брутално прекинута. Приликом прошлогодишњег контакта који сам имао са афричким православцима и онима који су се припремали за свето крштење, сазнао сам поразну чињеницу да су напуштени од Православне Цркве и да их не обилазе нити служе ни српски свештеник, ни грчки епископ нити било ко други. Иако ме та чињеница није изненадила, имао сам тугу у срцу због одбачене и напуштене деце Божије и непрестано су ми били у мислима и молитвама. Сећао сам се наших заједничких молитава, богослужења, саборних крштења, часова веронауке (све то у њиховој школи у изузетно оскудним и тешким условима али са пуно радости и топлине, искрености и поверења), дружења са децом, родитељима, њиховим наставницима, посетама сиротишту, афричке деце без родитеља али који су већ увелико навикли на Православље и учили о нашој светој вери….

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа Артемија – његовом очинском љубављу, разумевањем и молитвама, поново сам дошао у Африку пре месец дана да покушам да успоставим мисију међу Африканцима и духовни живот у српској заједници. Да завирим и у душе и срца наших Срба који овде живе и погледам да ли траже Господа Бога и чезну ли за нашом Светосавском Црквом и вером. Упркос осталим многобројним потребама које сада имамо у нашој ЕРП у егзилу, Владика је благословио да дођем у Јужну Африку и пробам да организујем богослужбени живот за наше Србе које су екуменисти и новотарци брутално отерали од њихове светиње и да наставим православну мисију (једину у СПЦ) међу локалним афричким становништвом напуштеним од немарног и духом овога света зараженог клира “официјелне Православне Цркве у Јужној Африци”. Дакле да наставим мисију првенствено у школи и сиротишту где сам претходних година већ крстио пуно Африканаца и где се један број њих тада припремао за свету тајну крштења.

Бог је јачи

Владика Артемије је препознао и моја осећања и настројења срца и душе да је у том далеком свету мукотрпно заорана дугогодишња дубока духовна бразда, пренето семе Црноречке и Рашко-призренске духовности и Светосавског и Светолазаревског Православља, да је урађено пуно на пољу мисије међу Африканцима и да не би било добро да ни ја у овој великој невољи и искушењу оставим своју духовну децу и пријатеље на цедилу и препустим их на милост и немилост. Колико видим – неће бити нимало лако. Одмах је започело са искушењима. Али, то је и добро. Свети оци пишу да сваком добром делу или претходи или за њим следи искушење. Када сам Владики рекао да је тамо у Јоханесбургу јака пропагандна клеветничка машинерија Иринејеве београдске патријаршије, он ми само кратко одговори: „Бог је јачи“.

Мисија дарује узајамну духовну радост и благодарност

Пре две недеље сам добио позивницу из школе Св. Атанасија Александријског да их посетим на најсвечанији дан у години – доделу признања и диплома најбољим ученицима. Са радошћу сам се одазвао. Сусрет са старим пријатељима, браћом и сестрама у Христу, наставницима и децом је био пун емоција и радости. Нико од представника Православне Цркве у Африци није био присутан иако су добили позивнице на време (неко од родитеља је, чувши за то, позвао представника неке локалне верске заједнице, чији је план био да попуни духовну празнину која је у школи настала (не)радом српских екумениста предвођених патријархом Иринејем и на локалном нивоу попом Исајлом). Благодаран сам Господу што ме је удостојио да тог свечаног дана будем православни свештенослужитељ присутан на школској прослави (присутно је било око 500 ученика са родитељима, наставницима и гостима), да се помолим Богу са њима и за њих и да им вратим наду да нису заборављени ни остављени од свете Цркве Православне.

Када се прослава завршила, пришле су ми две мале девојчице да ме упитају зашто сам баш њима (у тренутку када је у програму свечаности дошао ред на молитве Богу), дао да изговоре молитву Оче наш на енглеском језику. Биле су веома поносне и неизмерно захвалне што су оне изабране, у име целе школе, да се преко микрофона гласно помоле. И овом приликом, руководство школе на челу са директором гђом. Бертом Анастасијом Моцване (коју смо крстили 2010. године) су ми учинили велику част позивом да доделим дипломе најбољим ученицима, а после свечаности смо још дуго остали у дружењу и прављењу планова и договора за будућност и поново успостављање православног богослужења и часова веронауке, ако Бог да. Молим се Богу да победи наша дугогодишња духовна блискост, неколико десетина крштених душа наставника, деце и родитеља, искрено пријатељство и љубав и да буде воља Божија на свима нама.

На крају ћемо ставити све слике из школе у фотогалерију…