Србија фебруара 2013. године ЗАТОЧЕНИК ВЕЛИКИХ (РАТНИХ) ИГАРА (део други)

Деветнаестог и двадесетог фебруара, дакле у претходна два дана, сведочили смо по пети пут преговорима српског премијера Ивице Дачића и тзв.премијера Косова Хашима Тачија уз посредовање баронесе Кетрин Ештон али и не само ње. Одвојеним састанцима са Дачићем и Тачијем присуствовао је и Филип Рикер, амерички „дужносник“ задужен за Балкан, као и председник европског Савета Херман ван Ромпеј. Иако, најављивана као кључна и одлучујућа рунда разговора Србије и тзв.Косова, на крају преговора међународни званичници су са много више опреза коментарисали, у ствари, финално сламање српске кичме. Ова рунда разговора требало је да оствари:још једну победу за Тачија-укидање паралелних (српских) институција на северу отете јужне српске покрајине Косова и Метохије;и обезбеди српски пристанак за „столицу у УН“ за тзв.Косово. Резултат: следи нова рунда разговора заказана за 4. март текуће године.

Дан касније, 20. фебруара српска делегација на челу са првим потпредседником српске Владе Александром Вучићем отпутовала је за Берлин. Разлог: добијање датума за почетак преговора о чланству Србије у ЕУ (који треба да се добије на самиту Уније заказаном за 28. Јун). Макар, тако су нас обавестили main stream медији у Србији. Резултат: подршка Берлина зависиће од резултатa преговора у Бриселу. И то смо знали. Очигледно је, да су многи (ипак) очекивали да ће у петој рунди преговора Србије и НАТО творевине тзв. Косова „завршити“ посао растакања Србије који су започели још распадом бивше СФРЈ, и то признањем независности тзв. Косова од стране Србије. То би значило, у овом моменту, расформирање српских институција на северу КиМ и омогућавање тзв. Косову да добије место у Уједињеним народима. Још је само то и остало. Све остало српска страна је, већ, прихватила настављањем (у континуитету) политике која се на овом геостратешки важном простору с високим интезитетом (а противно националним и државним интересима Србије) проводи од петооктобарске револуције.

Дакле, све иде према плану и програму Вашингтона-Берлина-Брисела. Где је ту Србија? Или, можда је боље питање шта је Србија данас? Географски појам? Држава? Протекторат? Западна полигон за експерименте in vivo? Или, нешто што не можемо постојећим категоријама да објаснимо. Какогод било, ово су, очигледно, последњи дани Србије али, наравно, не и коначни. Записи прошлих догађаја неких претходних векова говоре о историјским репетицијама које су бележиле баш овакве успоне и падове Србије на раскрсници путева разних империјалних апетита. Она је падала под окупацију, дизала се-тако ће бити и сада. Проблем је, наравно, што смо сви ми савременици страдања европске земље с којом смо се некада толико поносили. И, с обзиром да је то тако неподношљиво тешко је живети с таквим бременом и самим сазнањем да једино што можете да урадите је да оставите опомену за будућност. Није ни то неважно, али није ни довољно. Премда, с обзиром на актуалну политичку, социјалну, економску, културну и духовну туробну реалност само по себи намеће се питање шта заправо можемо да урадимо? Да ујединимо патриотски блок-то је подједнако немогућој мисији. Свако од многобројних покрета, организација, центара има само и једино своје виђење решења-као да имамо све време овога света па можемо да се играмо „патриотских игара“. Да опоменемо и пробудимо власт небили заокренула спољнополитички курс-е, за то су нам потребни мађионичарски трикови. Можда би неко међу њима и од њих то и хтео, али с обзиром да су доведени на власт на тој западној мантри „ЕУ нема алтернативу“ повлачења нема јер би цена могла да буде превисока. Многе би коштала невероватних привилегија у бедом опкољеној Србији; док за неке цена би била…Уосталом, примера је много. Ни та тужна 2003. година није тако далека прошлост. Тако то актуална политичка „елита“ види и ту нема помоћи.  Кад се све ово сабере, Србији се само одузима и то свакодневно. Део по део, комад по комад-све до онога „била једном једна Србија“.

Многи ће рећи, никаква мудрост. Тачно! Али, макар, о томе не ћутимо. Ово и јесте опомена, па ко је (данас) схвати на прави начин. Сасвим сигурно, праву и озбиљну реакцију тек очекујемо од будућих политичких генерација које ће бити спремне за изазове који тек долазе. Зато, овде желимо да склопимо мозаик који су велики мајстори ратних игара осмислили а наша им се Србија нашла на путу. Да буде потпуно јасно у каквом смо контексту као земља и народ (до)трајали крајем прошлог и почетком 21. века. Тако, како сазнајемо једна од тема (доминантна током првог дана) преговора у Бриселу, била је и тема Основног суда у северној Митровици „ који је под патронатом ЕУЛЕКС-а, а у оквиру „косовског правосуђа“. Тај суд не функционише већ пет година, јер локално становништво не дозвољава да судије и тужиоци уђу у зграду суда“.[1] Инцидент, који је тадашњи регионални представник УНМИК-а у северној Митровици Џералд Галучи, назвао чистом намештаљком у коју су Срби упали, 14. марта 2008. године поменули смо у претходној колумни. Као да смо знали…

Да подсетимо: „Када су српски судски службеници (радили су у локалним српским судовима) окупирали судницу у северној Митровици 14. марта руководство УНМИК-а одлучило је да ово искористи и употреби силу како би уклонило локалне Србе и подвргло их косовском правосудном систему у Приштини. Остали поступци били су планирани, укључујући хапшења српских политичких лидера са севера, како би се потчинио цели север. О томе ми нисмо били обавештени од стране УНМИК-овог штаба (…) У региону Митровице, могли смо да осетимо да су сви штабови чекали само изговор да нешто ураде. Сада верујем да је првобитна окупација суда од стране Срба, 14. марта била чиста намештаљка. Касније сам сазнао да је команда УН полиције из Приштине наредила да њихове снаге чувају суд тог дана и да пусте Србе у двориште које се налазило унутар. Што није било дозвољено. Претходних дана Срби су се окупљали (испред зграде суда, прим. МР) захтевајући да им се врати зграда суда.. Приштински штаб је одмах кренуо припреме за акцију не обавештавајући нас о томе све до вечери 16. марта“, рекао је Галучи у интервјуу за Balkananalysis.[2]

УНМИК-ова администриција на КиМ била је подељена уз велике тензије између администрације која је била у Приштини и оне из северне Митровице. Велики притисци, који су били усмерени на провођењу Ахтисаријевог споразума на целој територији КиМ од стране најразвијенијих земаља запада, паралисали су рад УНМИК-а. Галучи је написао извештај о инциденту који је нашао пут до јавности, и врло вероватно спречио те 2008. године даље агресивне акције дела мисије која је била под америчким утицајем, а за које је знао да се припремају: „Написао сам га, јер сам знао да је штаб (УНМИК-а прим. МР) у Приштини спремао даље опасне акције и желео сам да разјасним да су акције из 17. марта оставиле међународну заједницу и безбедност у региону у врло несигурном стању. Такође сам хтео да белешка буде потпуно јасна-јер сам схватио да у УН, многи људи изнад свега гледају да заштите своје задњице. Желео сам да остане забележено шта је кренуло лоше, тако да нису касније могли да тврде да нису знали уколико би се одлучили да покушају нешто друго (подједнако) опасно. Независна истрага која је наложена од стране Генералног Секретара УН касније је подржала оно  што сам ја написао тога дана. (никада ово није изашло у јавност). То што је мој извештај „процурео“ у јавност био је несрећан случај и ван моје намере“. [3] Никада се није сазнало какве су последице (а требало је да их буде), биле за оне који су под окриљем УНМИК-а изашли из његовог мандата и под притиском великих сила запада (које стоје иза пројекта „независног Косова“), мењали силом ситуацију на терену на штету Срба. Или, шта је с одговорношћу Генералног Секретара УН који је наложио независну истрагу и сасвим сигурно могао да наслути (уколико и није био упознат са правим намерама оних који стоје иза закулисних радњи поводом отимања јужне српске покрајине) даљи ток догађаја?

Галучијев извештај додатно је погоршао односе са УНМИК-овим штабом у Приштини и са бившим америчким дипломатом Леријем Росином који је у то време био заменик специјалног представника УНМИК-а. Росин је, иначе, потписник занимљиве биографије када је реч о Србији и КиМ: „1999. године отворио је канцеларију САД у Приштини и водио је до фебруара 2000. У том мандату, био је задужен: како за провођење америчких политичких иницијатива, тако и за надзор рада свих америчких владиних агенција на КиМ…После тога, у Приштини преузима место заменика специјалног представника УНМИК-а у мандату од октобра 2004 до марта 2006. године и, онда, је наставио на истом месту (у мандату Јоакима Рикера) 9. јануара 2008. године“.[4] На основу овога, инцидент који се десио поводом опсаде суда у северној Митровици, као и све што је после следило на релацији УНМИК-ових штабова у Приштини и Митровици, само је логичан след догађаја. Поставља се питање коме је УНМИК-ов штаб у Приштини одговарао УН или САД? Била је ово још једна коцкица мозаика који је Србију снашао неспремну. Идемо даље…

Осмог јула 2007. године ратни ветерани ОВК (Ushtria Çlirimtaree Kosovës или UÇK) објавили су упозорење међународној заједници, посебно УН, да се не мешају у процес признавања независности тзв. Косова, јер албански лидери Косова неће „толерисати даље суспензије или одуговлачења или нове преговоре“[5] стављајући до знања да би то водило новим тензијама и непријатељствима. Ово упозорење коинцидирало је са оптужбама на рачун специјалног изасланика за Косово, бившег финског председника Мартија Ахтисарија поводом његовог подмићивања од стране албанске мафије. Заправо, финска новинска агенција, СТТ, 26 и 27. јуна 2007. године објавила је два чланка која су говорила да је Ахтисари био „купљен“ од стране албанске мафије како би подржао независност Косова. СТТ је навела да је информација претходно објављена у Daily Fokus из Б. Луке (21. Јун 2007) под насловом „Албанска мафија купила Ахтисарија“.  Према њиховом писању, Генерални Секретар УН (опет Бан Ки-Мун) затражио је од немачке федералне обавештајне агенције БНД да га детаљно обавести о томе шта се дешава на Косову у случају Ахтисарија. Убрзо је и добио детаљан извештај:

„БНД-ов тим, предвођен бригадиром, Л. Неиманом, који је био директно постављен од стране немачке Владе да одреди део службеника у оквиру  УН мисије на Косову (УНОСЕК: канцеларија УН за специјалног изасланика за Косово) открио је везу између албанске мафије и М.Ахтисарија. Неиман је имао и белешку разговора између Ахтисарија и Албанаца; како су пребацивали новац, на које банковне рачуне као и банковне кодове у Швајцарској и на Кипру.“[6]Поред, наведених прецизних података о трансферу новца, попут трансфера два милиона евра из швајцарске банке са рачуна извесног Е. Борије који је био „покривен“ офшор рачуном под кодом XS52-KOLER, на Ахтисаријев рачун у кипарској банци, БНД је забележио и “посету двојице мушкараца УНОСЕК-у у присуству Ахтисарија 12. фебруара 2007, у 06.23 сати (по локалном времену) у црном Мерцедесу (…) регистарских таблица PR-442-22CD, за који је потврђено да припада албанској Влади из Приштине. Двојица посетилаца носила су две сребрне актовке које су предали Ахтисарију. Извор из просторија УНОСЕК-а потврдио је да је у актовкама био новац и да је предат специјалном изасланику за Косово. Дванаест дана касније, у 17.44 (по локалном времену) исти аутомобил са уклоњеним регистрационим таблицама, посетио је УНОСЕК. Овај пут из аута је изашао лично Е. Борија са два телохранитеља и ушао у зграду носећи поново две сребрене актовке. Е. Борија је косовски Албанац умешан у организовани криминал и трговину хероином у Европи и он је „десна рука“ Беџета Пацолија, албанској милијардера који живи  у Швајцарској. Агенти БНД сазнали су да кофери имају дипломатске ознаке и напоменули да су они коначно стигли на кућну адресу Ахтисарија без икакве провере (због дипломатске ознаке на њима). Кофери су бројали 40 милиона евра. Немачки агенти су такође потврдили да је Ахтисари обавио бројне телефонске разговоре са Пацолијем“.[7]

На писање финске новинске агенције СТТ, канцеларија специјалног изасланика за Косово УНОСЕК је, наравно, одбацила тврдње окривљујући „српске медије“ (иако је реч о бањалучким новинама) да су они фингирали цео случај: „ово је сулуда прича која је дошла из српске штампе (…) ми немамо ништа да додамо више на то“[8] рекао је Реми Дерло, портпарол М. Ахтисарија. Према СТТ, УН и Ахтисари уопште нису коментарисали оптужбе. У међувремену, дана када су оптужбе објављене (21. јуна 2007.) Савет Безбедности УН, одбацио је предлог Велике Британије и САД да се преговори суспендују на 120 дана и да се потом примени Ахтисаријев план који је Косову давао пуну независност. Такође, истог дана (према наводима Defence&Foreign Affairs, под називом Special Analysis, са назнаком Поверљиво од датума 10. јули 2007. године) ЕУ је упозорила „Албанце на Косову да не предузимају никакве унилатералне одлуке-акције јер би то било окарактерисано као „неодговорно понашање“.[9] Такође, станица Defence&Foreign Affairs у југоисточној Европи провела је своје даље истраживање и из поузданих извора сазнала да извештај БНД постоји, и да информације које су изашле у јавност „нису српска фикција, већ реалност! Истраживање је показало додатне поуздане и потврђене налазе“[10] како поводом Тачијевог плана остваривања независности познатији као „100 дана“ за косовску независност; тако и поводом БНД-овог детаљног извештаја који говори о умешаности персонала међународне заједнице у корупционашке активности на Косову. Тако је (захваљујући обелодањивању претходних навода) претходна агенда да се Ахтисаријев план проведе одмах и у целости, била померена на фазну и постепену примену плана независности тзв. Косова, (познатијег као Ахтисаријев план). А сва сазнања која су откривала праву позадину велике игре око прекомпоновања међународних зона утицаја, интервенисања споља у изградњи државе у држави (или тзв Косова) која је довољно слаба и огрезла у криминалу и корупцији па тако и врло погодна за потпуну контролу-завршила су у фиокама међународних бирократа до неког наредног историјског периода.

Међутим, данас када Берлин одлучује о свему на тлу Старог континента поставља се питање да ли неко у земљи која се темељи на поукама Макса Вебера заиста може тако олако да „преигра“ своју екстерну обавештајну агенцију попут БНД-а, и пређе преко извештаја који говоре о монструозној креацији која се темељи на организованом криминалу и корупцији познатијој као тзв. Косово?! Да ли то значи да живимо у потпуном криминалном гетоу, у коме се све што личи на моралну особину најтеже кажњава?! Или је већина света данас део концетрационог логора, којим управљају силе осовине Вашингтон-Берлин-Брисел (ма шта он значио)?! Или, ко то нас све (данас) учи цивилизацијским вредностима, људским правима, демократији?! Какогод нам било тешко у изговарању одговора на ова, тек, реторичка питања, једно је сигурно: Србија је и овај пут насела на трикове великих мајстора ратних игара.

Наставиће се…

Марина Рагуш / Фонд Стратешке културе