ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ (СПЦ) – ПОНОВО НА ПУТУ МИСИЈЕ У АФРИЦИ – 1. део

Како и ко је покушао да угаси православну мисију у Јужној Африци

После дугогодишње плодоносне православне мисије у Африци, пре две године сам изненада био принуђен да напустим афрички континент под притиском перфидних сплеткарских активности патријаршијских екуменистичких новотараца. На жалост, они су потпуно опијени духом овога света који је супротан духу наше свете вере и Цркве. Негативна селекција, лични интерес, кланови, завист, комформизам, безакоње, издаја и спрега са властодржцима су потпуно помрачили умове и душе људи који су у врху наше свете Цркве. Чим било која светиња (или епархија, манастир, парохија, мисија….) почне да цвета и да духовно напредује – креће нечувени и безакони прогон. Још ако сте духовно поникли у Рашко-призренској епархији, а отац духовни вам је Епископ Артемије (као што је и са мном био случај и са стотинама осталих монаха, монахиња и свештеника) – онда сте дефинитивно на црној листи. Тако је било и у јединој српској светињи на афричком континенту. По већ опробаном рецепту, и нашу православну мисију у Африци је покушао да угаси сада већ препознатљиви кооперативни трио: врх СПЦ – политичари – ДБ (БИА).

Довољно је било да српски амбасадор у ЈАР Горан Вујичић (који је иначе “духовно” поникао у високопозиционираној комунистичкој породици, од оца високог официра ДБ-а и директора Генекса), уприличи неколико састанака са патријархом Иринејем (за кога се такође тврди да је био запослен у тој истој удбашкој компанији Генекс) и ствар је била завршена, пресуда и одлука унапред донешени. По кратком поступку и по угледу на преки суд из 1946. Иринеј ми је лично (у олтару Саборне Цркве у Београду) једном приликом запретио: “Буде ли ми се амбасадор још једном пожалио на тебе – одмах пакујеш ствари”… Нема разговора о томе какав је проблем у питању, ко је тај човек, шта ради и какву штету наноси српској заједници и нашој цркви у страној држави у којој представља Р. Србију. Не узима се у обзир ни колико је пуно урађено за српски народ и ту нашу светињу за време од када ми је светиња била поверена, а о мисији која се по први пут у историји СПЦ шири и развија на тим просторима – нема ни помена ни интересовања. Кога интересује напредак црквени и духовност. УДБА је наша судба.

Иринеју подобан свештеник, бескрупулозан новотарски поп Исајло, кога су ми послали на три месеца “на испомоћ” у Јоханесбург и који ми је тамо причинио пуно зла, недавно потврди да му је унапред речено, да је пре него што је и стигао у Африку већ била донета одлука да морам отићи. Међутим, за време боравка код мене у гостима о томе није рекао ни једну реч, већ је три месеца ревносно спроводио прљаве инструкције које је добио од свог претпостављеног, по принципу “нож у леђа”, али на такав начин да се не може ни претпоставити шта се спрема.

Иако је у званичном Акту патријарха Иринеја стајало да се поп Исајло шаље на испомоћ и да ће све своје дужности обављати са мојим знањем и благословом као старешине храма (колико је Иринеј заиста држао то што је у Акту написао, говори и сама чињеница да три месеца никада нисам знао ни где се налази “помоћни поп”, а камоли шта ради. Само сам с времена на време имао информације од појединих парохијана и верника да су га виђали са антицрквеним људима у друштву, па чак и са неким локалним криминалцима који припадају српској заједници у Јоханесбургу. У сваком случају, Иринеј је у његовом стилу, одлуку коју је у сарадњи са амбасадором донео много раније, саопштио тек на крају, а до последњег дана чак и у званичним документима и Акту одавно донешену одлуку ничим нису ни наговестили, ни он ни његов “тројански коњ” Исајло  – представник савремене генерације српских свештеника, подобних екуменистичко-новотарској дружини, “покупљених са улице”, на брзину рукополаганих, са израженим материјалистичким приступом “послу – занату”.

Обавештење о постављењу јереја Исајла Марковића

Последњих дана је стигао Акт да се хитно морам вратити и да ми “Црквена општина може платити авионску карту уколико има могућности” (после 11 година служења тој светињи!?!), без икаквог помена о месту где ћу наставити свој монашки живот чиме се такође безаконо крше црквени прописи (видети приложена документа).  После њихове смене Владике Артемија и наредних безакоња која до данас починише – овакве тактике и операције су нам постале веома добро познате, бар нама који смо кроз све то прошли. Једини је проблем што, за време док се прљаве операције патријарха Иринеја спроводе, не можемо свега бити свесни нити да предвидимо шта ће се десити, јер се све врши на веома лукав и препреден начин, достојан специјалних операција тајних служби. Надам се да ће моје скромно сведочење прочитати епископи Јован, Георгије и сви остали над којима се врше сличне Иринејеве ујдурме и да ће у будућности припомоћи онима који се на правди Бога нађу на путу овог бескрупулозног човека.

Писмо које сам 1. јануара 2014. године упутио патријарху:

Church and School Community St.Sava, St.Thomas Church
14 Tana Road, Sunninghill Park, Johannesburg, RSA

Његовој Светости
Архиепископу пећком
Митрополиту Београдско-карловачком
и Патријарху Српском Господину Иринеју

У Јоханесбургу
1. јануара 2014. године
Јужна Африка

Ваша Светости,
Три године се води интензивна и наручена клеветничка кампања против моје маленкости. Једини мотив овог мог писма је тај што већ извесно време примећујем и осећам као представник СПЦ у Африци, да више пажње и поверења поклањате тој нечувеној и небивалој кампањи. Пре 11 година је направљен преседан и као монах сам послат у Африку јер су биле исцрпљене све друге опције. Свештеници су се мењали сваких неколико месеци. Нису могли да опстану и издрже. Јужноафричка парохија је била озлоглашена и у самој Патријаршији запослени су се склањали на сам помен Јоханесбурга (о овоме могу да посведоче о. Момир Лечић, о. Стеван Рапајић….).

И на Светом Сабору је било познато само о великим проблемима из Јоханесбурга (сукоб са Александријском Црквом, рашчињења, суђења, дугови….). Света Црква ме послала овде скоро без икакве припреме (знају Стеван Рапајић, Радич Радичевић…). Приклонио сам се благослову и уз Божију помоћ кренуо у обнову ове удаљене светиње. Затекао сам црквено имање екстремно запуштено тако да су приговарали људи који живе у комшилуку и чија вредност имања опада због тога што се налазе у непосредној близини нашег црквеног имања које је изгледало сабласно (поседујем фотографије које сам забележио по доласку). О духовном животу да и не говоримо. Од тада до данас, уз много тешкоћа које сам претрпео (али радосно јер сам имао подршку блаженоупокојеног Патријарха Павла), све је потпуно промењено на боље. Сведоци су народ који долази у нашу светињу и помаже, 11 српских епископа који су нас посетили, Александријски Патријарх два Архиепископа и многобројни црквени, штампани, електронски и тв медији који су снимали и писали о васкрсењу наше светиње у Африци.

Ипак, поред све радости, задовољства, признања и испуњености због свега благословеног што се учинило за време старешинства у овој удаљеној парохији, моје срце је веома жалосно примећујући да Ви Ваша Светости, више пажње поклањате оној мањој групи људи који нити долазе у нашу светињу, нити је помажу, нити се било каквим добром могу сврстати у наше парохијане. Људе од којих добијате наручене клеветничке информације о мојој маленкости, нико овде не виђа никада у цркви. Ти људи желе од светиње да направе кафану. Резултат и плод тих жеља је био очигледан када сам стигао у Јоханесбург: расуло, пропаст, запуштеност – као нека врста проклетства за противљење вољи Божијој да се сви људи спасавају и да свети храм служи за молитву. Други веома жале због тога што је црквено имање припало Српској Патријаршији (на суђењу 1991. године), са тим се не могу помирити до данас и користе све расположиве ресурсе да ова Црквена Општина нема свештеника тако да би могли “мишеви коло да воде где нема мачке”. Били су веома близу реализације тог пројекта док, после неколицине свештеника који су остајали по пар месеци, није дошао монах који је поставио својеврсни рекорд и који сада већ 11 година чврсто стоји на бранику вере и интереса наше свете Цркве и верног народа.

Та група људи користи сатанске методе прерушавања да би од Вас могли бити што боље прихваћени, па се пред Вама представљају за вернике. Ми који овде дуго живимо, знамо врло добро да ти људи са Црквом у пракси и свакодневном животу немају ништа. Међу њима су они који су изгубили судски спор око црквеног имања, затим бивши амбасадор Србије, неки утицајни бизнисмени одавде, учитељица са школским одбором…. које смо све заједно за све ове године виђали 2-3 пута годишње у светом храму (већину никада), који нису ничим никада помогли нашу светињу и који нису налазили за сходно ни да учествују бар у великим прославама, као када имамо Вашег изасланика сваке године за нашу храмовну славу, нити да се нађу при руци, ни да се заинтересују, ни да учествују у дочеку…. Веома је забрињавајуће и за ову нашу удаљену и вредну светињу веома штетно Ваша Светости, да Ви поклањате више пажње клеветничким и лажним сведочанствима тих људи, него резултатима, истини, чињеницама и сведочанствима људи који су годинама активни чланови наше парохије (на првом месту вредни чланови Црквеног Одбора) и у свему брину и помажу цркви, а што је најважније, долазе и окупљају се на заједничким молитвама у нашем светом храму.

На крају Ваша Светости, послали сте овде у изузетно захтевну и нимало лаку парохију, новог неискусног свештеника коме је ово трећа парохија за годину и по дана и који се од првог дана ставио у службу антицрквених људи (има ту и криминалаца и људи са сумњивом прошлошћу… – само је битно да дају паре), који чини јавну саблазан скоро свакодневно (посебно писмо са чињеницама би могло о томе), ради свим силама против старешине храма и ни у чему не поштује чак ни сам Ваш Акт о постављењу, ни Црквени Одбор…. Овоме се веома радује група која ме пред Вама клевеће, а верни, поштени, добронамерни и породични људи су тужни, збуњени и саблажњени. Богу је познато како се осећам због ових неправди и промовисања и напредовања зла у нашој парохији које на жалост нереаговањем, пасивношћу и поклањањем пажње антицрквеној групи у Јоханесбургу и Ви дајете свој допринос.

Наставићу Ваша Светости да Вам пишем и сведочим истину док год не донесете одлуку и не решите овај чвор сплетки, наручених клевета, интрига и интереса који се плете око мене и прети да се надвије над ову једину нашу светињу коју имамо у Африци са несагледивим последицама, а у најбољем случају прети да ако непоштење, интерес и нецрквеност победе, ситуација у нашој јужноафричкој парохији се врати на оно стање од пре 11 година и да се поништи све вредно и многобројни подвизи и успеси које смо заједно верни народ, Црквени Одбор и моја маленкост учинили уз Божију помоћ и на шта смо веома поносни све до сада. Утеха је да се пред Господом никада не може и неће поништити ни најмање добро дело, а камоли стотине и хиљаде добрих дела учињена у Цркви и за Цркву у Јоханесбургу.

Архимандрит Пантелејмон (Јовановић) – Јужна Африка

Након свега 15. јануара 2014. године добио сам Решење о разрешењу дужности Старешине парохије при храму Светог апостола Томе у Јоханесбургу.

Решење о разрешењу арх.Пантелејмона

У овој јужноафричкој Иринејевој операцији су још учествовали: вечити патријаршијски протођакон Стеван Рапајић (имао сам прилику да се уверим када ми је био два пута у Јоханесбургу у гостима: веома похлепан и лаком човек), прота Милорад Лончар (некад у Аустралији, данас у Чикагу – иначе попадија се развела због његовог кршења брачног завета), тадашњи “шеф кабинета” Еп. Андреј, а наравно да ниједна Иринејева операција не може да прође и без “добростојећих људи” – наших великих бизнисмена, који вероватно допуне џепове патријаршијској клики, па тако и случају Јоханесбурга: Нићифор Аничић који се у Србији представља за великог патриоту, русофила и мецену (председник неког Удружења српских домаћина основаног од стране Брозовог генерала у Србији) – кога сам иначе видео два пута у светом храму за једанаест година колико сам служио свету литургију у том храму, затим Драган Давидовић (из иностранства велики финансијер партије Двери), затим лични пријатељ М. Лончара – Јово Бардак (чију велику компанију људи напуштају због малих плата), па учитељица Виолета коју плаћа Амбасада Србије и која је нарочито драга протођакону Стевану Рапајићу и још неколицина људи (све их по правилу повезује нецрквеност и незаинтересованост за Православну веру). Само ова три човека су, по сведочењу заједничког пријатеља) новопридошлом екуменистичком попу Исајлу дали “џепарац” од 10 000 евра чим је по Иринејевом задатку стигао у Јоханесбург. Пуно би се још могло сведочити о свему али, сведочећи истину, све остављам непристрасном и праведном Суду Божијем. Елем, да се вратимо на светлију и радосну тему мисије.

Патријарх Иринеј

Ђакон Стеван Рапајић

Свештеник Исајло и учитељица Виолета

Амбасадор Горан Вујичић