Душан Вучковић: Вашингтонски шетач

У свим расправама о промашајима и штеточинствима наше власти, вазда ваља држати на уму да је готово једини разлог њихове победе на изборима било огромно народно незадовољство политиком Демократске странке и њених коалиционих партнера и партнерчића. Стиче се често утисак да је јавно мњење заборавило да је данашњи премијер био десна рука Бориса Тадића, и да је као такав и он морао сносити одговорност за промашаје претходне власти.

Душан Вучковић: „Као награду за аминовање сваком Тадићевом потезу, Ивица Дачић није кажњен, већ награђен премијерском функцијом. Прављење коалиције са социјалистима први је корак у прокоцкавању великог народног поверења које су Николић и Вучић задобили.“

Као награду за аминовање сваком Тадићевом потезу, Ивица Дачић није кажњен, већ награђен премијерском функцијом. Прављење коалиције са социјалистима први је корак у прокоцкавању великог народног поверења које су Николић и Вучић задобили.

Дачић је својеврсна карика која, у сваком смислу те речи, чини спону између бившег и садашњег режима и обезбеђује, западним стратезима тако неопходан, континуитет у „државној“ политици која је све само не државна. Ако је већ тако, није онда на одмет да се подсетимо неких кључних обележја владавине Бориса Тадића, од када је 2008. године преузео, како би се он изразио, „контролни пакет“ акција у Србији.

Потписивање привредно и политички погубног Споразума о стабилизацији и придруживању, прављење Владе са СПС-ом уз невиђену медијску хајку против Демократске странке Србије, доношење тоталитарног Закона о јавном информисању, акламативно, сасвим недемократско усвајање de facto и de jure противуставног Статута Војводине, склапање споразума са мисијом ЕУЛЕКС, чији је основни задатак имплементација Ахтисаријевог плана – плана одбаченог у Савету безбедности УН, а у којем се први пут за административну линију између КиМ и централне Србије користи израз border, што представља својеврстан увод у оно што ће нам бити касније испостављено као споразум о ИБМ-у. Дачићева подршка Тадићу овде се није зауставила.

Напротив, Скупштина је усвојила још низ погубних и антидржавних аката, попут прелазног трговинског споразума са ЕУ, чија унилатерална примена потапа слабачку српску привреду, и попут Декларације о Сребреници, којим је Србија институционално признала Западну догму о наводном геноциду. Председнику Тадићу није се његов негдашњи партнер противио ни када је потписивао Истанбулску декларацију, уподобљавао Резолуцију о Косову са Кетрин Ештон, забадао прст у око Кини слањем Саше Јанковића на церемонију у Ослу поводом уручења Нобелове награде за мир Лију Сјаобоу, а никако не треба заборавити ни на полтронски млак пријем сазнања до којих је дошао Дик Марти.

Потписивање привредно и политички погубног Споразума о стабилизацији и придруживању, прављење Владе са СПС-ом уз невиђену медијску хајку против Демократске странке Србије, доношење тоталитарног Закона о јавном информисању, акламативно, сасвим недемократско усвајање de facto и de jure противуставног Статута Војводине, склапање споразума са мисијом ЕУЛЕКС, чији је основни задатак имплементација Ахтисаријевог плана – плана одбаченог у Савету безбедности УН, а у којем се први пут за административну линију између КиМ и централне Србије користи израз border, што представља својеврстан увод у оно што ће нам бити касније испостављено као споразум о ИБМ-у.

Дачићева подршка Тадићу овде се није зауставила.

Једном речи, спољну политика председник Тадић водио је крајње бескичмењачки, док је унутрашња питања решавао крајње волунтаристички, не ретко и уз помоћ полицијске чизме.  Резултати политике Ђиласовог почасног председника били су, благо речено, катастрофални – у косовском питању држава је прихватила арбитражу „статусно неутралне“ ЕУ, у којој не можемо наћи јаке савезнике за своја гледишта, а одрекла се окриља СБ УН, у којем смо увек могли да рачунамо на руску и кинеску помоћ. Корупција и организовани криминал су можда више него икад пре постали наша свакодневица. Стање у култури и културној политици  доведено је до потпуне безличности и препуштено на старање другосрбијанским комесарима.

Као екстремно властољубив и нарцисоидан човек, Борис Тадић вероватно није ни сумњао да он може изгубити изборе, а изгубио их је. И данас народ ћути, као што је ћутао и онда, а ћути јер не може да дође себи видевши у шта су се претворила предизборна обећања и напредњака и социјалиста.

Понашање премијера Дачића у сва три хронична српска проблема – косовском, корупционашком и културном – њега у потпуности оставља без легитимитета, кредибилитета и дигнитета за вођење српске државе у страшном времену у којем живимо.

Кренувши у директне преговоре са Хашимом Тачијем, човеком за којег постоје тако озбиљне сумње да је био до главе умешан у трговину органима косовских Срба, премијер је епопеично народу саопштио да се мора приступити решавању косовске кризе како не бисмо тај проблем остављали будућим генерацијама. Овакав начин оправдавања и самооправдавања најбоље доказује да је, годинама се друживши са Тадићем, и сам Дачић почео да верује у сопствено месијанство и посланство.

ЕВРОПА И ДАЉЕ НЕМА АЛТЕРНАТИВУ

За времена старе Владе створена је догма по којој Европа нема алтернативу, а данашња Влада, која би да понесе епитет патриотске и просрпске чини ствари од којих би и Борис Тадић зазирао.

Нацији се нуде приземна објашњења, попут оних да би смо цркли од глади ако бисмо обуставили процес придруживања Унији.

Не обраћајући никакву пажњу на истраживања јавног мњења која, готово без изузетка, говоре да у народу влада изразито противљење даљем путу ка Бриселу, напредњаци и социјалисти показују колико је њихов дух ауторитаран и недемократски.

У времену у којем су нам толике моћне силе света апсолутно ненаклоњене, у којем је наша војна и економска моћ сведена на минимум, у којем нам сваки час прете новим жариштима у Војводини и тзв. „Санџаку“, наш премијер би да трајно реши питање Косова. У оваквом времену било какво трајно решење може ићи само у правцу потпуног признавања косовске независности, што би дало повода и САД и ЕУ да још активније подрже остале сепаратистичке покрете у Србији.

За времена старе Владе створена је догма по којој Европа нема алтернативу, а данашња Влада, која би да понесе епитет патриотске и просрпске чини ствари од којих би и Борис Тадић зазирао. Нацији се нуде приземна објашњења, попут оних да би смо цркли од глади ако бисмо обуставили процес придруживања Унији. Не обраћајући никакву пажњу на истраживања јавног мњења која, готово без изузетка, говоре да у народу влада изразито противљење даљем путу ка Бриселу, напредњаци и социјалисти показују колико је њихов дух ауторитаран и недемократски.

Обичном човеку све је теже објаснити зашто наводно Европа нема алтернативу, и сваким даном пред њим све јасније излази једини одговор на то питање: зато што они који владају не би седели тамо где седе и не би уживали повластице које уживају, када би, макар и за јоту, променили Тадићев курс. Напротив, они стално изнова и изнова морају да се доказују и да чине све веће и веће уступке шиптарској страни.

У времену у којем би наше руководство морало да државу води са мудрошћу змије и благошћу голуба, ми имамо премијера који спомиње чак и могућност преговарања око чланства Косова у Уједињеним нацијама. Можда је баш то чланство имао на уму када је тако често и тако понесено говорио о коначном решењу проблема Косова, како га не бисмо оставили будућим генерацијама.

Цела вешто створена атмосфера борбе против корупције има две основне функције. Прва се састоји у томе да Вучић обезбеди себи још већи политички утицај у владајућој коалицији, а други да се пажња грађанства скрене са Косова.На слици: Пиротит прожет сидеритом и калцитом, минерал из Трепче – док минерално и енергетско богарство Србије на КИМ развлаче светске корпорације под заштитом НАТО-а, наша власт очекује зајмове од истих, како би смо преживели још мало.

Бојим се да је у истом духу негдашњи председник данашњег премијера решавао проблем Републике Српске Крајине. Ако Дачић не оде са места премијера, и ако настави да проблеме решава тако што ће, након ИБМ споразума којим је успостављена граница између Косова и остатка Србије, прихватити и захтев за повлачењем државних институција са севера, бојим се да ће нестати не проблем већ Срби на Косову.

Сумњам да ћемо и тада добити тај фамозни датум за отпочињање преговора, а ако га и добијемо, онда, у то не треба ни најмање сумњати, следи неки други, трећи и четврти датуми, зарад којих би Србија морала да наново гази своје највиталније државне и националне интересе.

Уколико је премијер већ направио овакве промашаје у косовској политици, било је за очекивати да макар у осталим аспектима своје делатности буде више поштен, а мање трапав. Запад је рачунао да ће патриотска и антикорупцијска аура нове власти анестезирати потенцијално народно незадовољство уступцима шиптарској страни.

Овакав план, међутим, пао је оног часа када су медији објавили да се премијер састајао са Родољубом Радуловићем, за којег се претпоставља да је шеф Шарићевог нарко-картела.

Има ли већег доказа за то да постајемо банана република, од Дачићевих сусрета са Мишом Бананом? Ма колико епопеично медијски најављивана, борба против организованог криминала увек ће бити под сенком ових сазнања. Државни медији, а све у напору да оправдају премијера, приступају познатој техници засенчивања важнијих догађаја оним тривијалнијим.

Писац ових редова живи у дубоком уверењу да цела вешто створена атмосфера борбе против корупције има две основне функције. Прва се састоји у томе да Вучић обезбеди себи још већи политички утицај у владајућој коалицији, а други да се пажња грађанства скрене са Косова.

По истом том приципу замагљивања битног мање битним или небитним, у скоро свим медијима је доминирало питање како је дошло до сазнања о Дачићевим сусретима са Радуловићем, коме то сазнање користи, а коме штети. Само, пак, сазнање о којем је реч, остајало је видно у другом плану. На слици: Агрокоров (дакле хрватски) „Дијамант“ из Зрењанина је, по свему судећи, један од главних појединачник домаћих корисника финансија спорног RI Eastern European Finance BV, иза које се, према претпоставкама крије Шарићев капитал.

По истом том приципу замагљивања битног мање битним или небитним, у скоро свим медијима је доминирало питање како је дошло до сазнања о Дачићевим сусретима са Радуловићем, коме то сазнање користи, а коме штети. Само, пак, сазнање о којем је реч, остајало је видно у другом плану.

Сва мозгања о томе ко је, како и зашто открио ове информације, небитна су у односу на чињеницу да се наш премијер, а уз то и министар полиције, састајао са криминалцем интернационалног калибра. Ко има дуже памћење, може лако да закључи да је најновија „банана афера“ само логичан наставак „афере коферче.“ Коферче је одавно пало у заборав, а премијер, и они којима је стало до тога да он остане премијер, надају се да ће тако бити и са бананом.

Премијер је у своју одбрану изнео, све у свему, пет аргумената: полиција га није обавестила да је Радуловић криминалац, у време састанака „Радуловић још увек није био криминалац“, директор ФБИ-а не би се састајао са њим када он не би имао кредибилитет, директорка ДЕА-е не би га примила чак четири пута уколико је он човек близак нарко подземљу, као и да састајући се са Радуловићем није починио ни једно кривично дело.

Међутим, чим мало дубље загребемо по овим „аргументима“, увидећемо да ни један од њих нема капацитет да скине сумњу са првог човека српске Владе.

Наиме,  Дачић је четири године био министар полиције, и дужност му је била да зна да ли су људи са којима се састаје криминалци. Уколико га полиција, или његов властити кабинет, или пак Врховни савет одбране нису о томе обавештавали, онда је он морао да се позабави стањем у свом ресору, свом кабинету и Савету чији је члан.

Уколико то није могао, зарад добрих односа са тадашњим коалиционим партнерима, онда то само значи да није имао храбрости да се, макар и најминималније, супротстави Тадићу. А храбрости није имао, јер да је то учинио, више не би био на политичком положају на којем је био.

Ни Тадић, нити Дачић нису глупи људи, али идеолошки заслепљени и острашћени сјајем Империје свакако јесу.

Како је за Тадића немогуће да постоји држава узорних политичких слобода, уколико то није потврдио Фридом Хаус, тако се за Дачића директор ФБИ-а никако не може сусрести са неким ко нема кредибилитета.

Нејасно остаје и то на који и какав кредибилитет је први министар имао на уму.

Уколико је мислио на кредибилитет који може да ужива у властитиј држави, онда греши, јер у Србији га је он изгубио, ако га је икада и поседовао.

У аргументу другом, он тврди да Радуловић у време састајања са њим није био криминалац. Уколико премијер истински верује у то, онда се поставља питање зашто се још увек не објављује садржај 130 дискова на којима су вероватно наречени разговори снимљени. Ствар је једноставна – у случају да Миша Банана тада још увек није био криминалац, онда ни њихови разговори не могу бити инкриминишући.

Можда су људи једноставно ћаскали о уметничким дометима Ане Бекуте, или о томе како Тадић добро игра кошарку. Ипак, тешко је поверовати да је Радуловић за свега пар година од узорног грађанина постао криминалац од међународног угледа.

Да је премијер духовно близак свом негдашњем жутом шефу, понајбоље илуструје његова следећа тврдња: „Зар би било могуће да се ја четврти пут већ састајем са њом (директорком ДЕА – прим. Д.В. ), а да неко не отвори питање мог кредибилитета. Не само то, него сам један од ретких из Србије који је имао прилику да се сусретне и са директором ФБИ  и директором ДЕА.“[i] Подсећања ради, као круцијални доказ тезе да је Србија слободна земља, својевремено је Борис Тадић својим „демократским“ омладинцима и омладинкама обзнанио: „Треба да будете срећни што живите у слободном времену. То је потврдио и Фридом Хаус.“[ii]

Дакако да ни Тадић, нити Дачић нису глупи људи, али идеолошки заслепљени и острашћени сјајем Империје свакако јесу. Како је за Тадића немогуће да постоји држава узорних политичких слобода, уколико то није потврдио Фридом Хаус, тако се за Дачића директор ФБИ-а никако не може сусрести са неким ко нема кредибилитета. Нејасно остаје и то на који и какав кредибилитет је први министар имао на уму. Уколико је мислио на кредибилитет који може да ужива у властитиј држави, онда греши, јер у Србији га је он изгубио, ако га је икада и поседовао.

Србија је држава која у погледу националне и политичке културе сваким даном све више назадује.

Понашање премијера Дачића ни на овом пољу није било ни најмање завидно.

Када је мотив човека који води српску Владу пре свега у томе да што је могуће дуже задржи власт и привилегије које са влашћу долазе, а не мукотрпан, ризичан и неисплатив посао градње државе, онда то и не чуди.

С друге стране, ако је мислио на кредибилитет који у Вашингтону заслужено ужива због своје спремности да у косовском проблему следи америчке спољно-политичке концепције, онда је сасвим у праву.

Србија је држава која у погледу националне и политичке културе сваким даном све више назадује. Понашање премијера Дачића ни на овом пољу није било ни најмање завидно. Када је мотив човека који води српску Владу пре свега у томе да што је могуће дуже задржи власт и привилегије које са влашћу долазе, а не мукотрпан, ризичан и неисплатив посао градње државе, онда то и не чуди.

За времена Тадићевог, културна клима је била таква да је у свим режимским медијима другосрбијанска елита водила главну реч.

Тако је Јелена Карлеуша била овлашћени тумач концепта људских права, „социолог религије“ Мирко Ђорђевић врховни арбитар у теолошким питањима, а Соња Бисерко наш најагилнији теоретичар књижевности, особито опуса Добрице Ћосића.

Но, Тадић је ипак задржао минимум здравог разума у својој горућој жељи за свакодневном самопромоцијом – наиме, он никада није давао интервјуе „новинаркама“ које луфтирање међуножја  поимају као најсигурнију меру личне хигијене.

Јавност је наново била скандализована, овог пута чињеницом да премијер гостује у емисији тако баналног и естрадног карактера, на телевизији која је на тако ниском културном и цивилизацијском нивоу. И, наново, кривац за све су били сама водитељка егзибиционистичких склоности, кабинет, и људи из сенке који би да на све могуће начине руше власт. Крив није био само премијер. Овог пута, оправдање је изрекао његов саветник за питања националне безбедности.

Деведесет посто наших политичара, у намању руку, не пропушта ни једну могућу прилику за властиту медијску самопромоцију, и Дачић у томе није никакав изузетак. Напротив.

Та жеља, та ирационална жеђ за свакодневним појављивањем на телевизији, бацила је у други план разум и опрез који премијер једне државе мора поседовати.

Тако, госн Тончев констатује: “То се десило зато што је мој шеф и премијер Ивица Дачић доста отворен и пријатељски настројен према свим новинарима, а не само према дотичној новинарки која је радила интервју.”[iii] Одиста, могло би се помислити да је гост скривене камере човек који има изузетног слуха за глас јавности и да је необично отворен према медијима. Међутим, поставља се питање: да ли је премијер могао макар мало да се распита о томе ко је дотична новинарка, пре него што је пристао да буде интервјуисан?

Одговор на ово питање је – није. Деведесет посто наших политичара, у намању руку, не пропушта ни једну могућу прилику за властиту медијску самопромоцију, и Дачић у томе није никакав изузетак. Напротив. Та жеља, та ирационална жеђ за свакодневним појављивањем на телевизији, бацила је у други план разум и опрез који премијер једне државе мора поседовати. А ако премијер државе каква је Србија, са свим њеним колосалним проблемима, налази времена за гостовање у оваквим емисијама, онда нам се добро не пише.

Како је могуће да на место саветника за националну безбедност Ивица Дачић узима човека који нема никакве квалификације за бављење питањима која су му поверена? Како је могуће да, након афере са Мишом Бананом, Дачић још увек допушта да му један од најбижих сарадника буде човек блиско повезан са Шарановићем? Уколико је наш главни безбедоносни проблем, као што је Косово, тако тежак и велики, шта онда може Дачића по питању националне безбедности да саветује човек са дипломом Грађевинског факултета у Приштини, све да она и није фалсификована? Да ли то значи да Тончев може да дели грађевинске савете о томе како да се изграде квалитетни гранични прелази према Косову? На слици: „Граница“ на Јарињу.

Кад већ споменусмо саветника за националну безбедност, Ивицу Тончева, ред је да и о томе прозборимо реч-две. „Периферни феномен“[iv], како је овог високог службеника назвао Бранко Ружић, под озбиљном је сумњом да је фалсификовао диплому Грађевинског факултета у Приштини.[v] Такође, Агенција за борбу против корупције обзнанила је да Тончев није пријавио власништво у предузећу у којем му је парнер био Бранислав Шарановић.[vi] Овај криминалац убијен је 2009. године у Београду, а званична претпоставка је била да се ради о обрачуну унутар црногорске мафије.[vii]

Ових неколико новинских навода отвара безброј питања. Наиме, како је могуће да на место саветника за националну безбедност Ивица Дачић узима човека који нема никакве квалификације за бављење питањима која су му поверена? Како је могуће да, након афере са Мишом Бананом, Дачић још увек допушта да му један од најбижих сарадника буде човек блиско повезан са Шарановићем?

Уколико је наш главни безбедоносни проблем, као што је Косово, тако тежак и велики, шта онда може Дачића по питању националне безбедности да саветује човек са дипломом Грађевинског факултета у Приштини, све да она и није фалсификована? Да ли то значи да Тончев може да дели грађевинске савете о томе како да се изграде квалитетни гранични прелази према Косову?

Како Шаранчићев ортак Тончев може да помогне премијеру у борби против корупције и организованог криминала, као другом највећем безбедоносном изазову? Можда тако што ће га подучити како и даље да се састаје са људима из подземља, а да при том не буде ухваћен?

И, на крају, али с истом озбиљношћу, можемо да се запитамо какву то поруку младим, образованим, перспективним људима шаље премијер када човека какав је Тончев бира за свог саветника за националну безбедност? Можда, да се окану књига и знања потраже у црногорском или неком другом подземљу?

Замислимо, на пример, да се појавила сумња да је Хенри Кисинџер, Никсонов саветник за националну безбедност, фалсификовао докторат на Харвардском Универзитету?

Или да је Обамин саветник за националну безбедност, Том Донилон, фалсификовао диплому Универзитета Вирџинија?

Шта мислите, да ли би након таквих сумњи остали на својим положајима?

Питање је, разуме се, реторско.

Сам Дачић је, након разговора са директором ФБИ-а изјавио: „Ја сам свуда говорио да као млађи брат желимо да сарађујемо у борби против тероризма и организованог криминала, а они су ми одговарали да нас не гледају у томе као млађег брата, већ брата близанца.”[viii] Фамилијаран однос, препун братске топлине, нема шта.

Међутим, да ми нисмо никакав брат близанац Ујка Сема, најбоље сведочи управо случај Тончев. Замислимо, на пример, да се појавила сумња да је Хенри Кисинџер, Никсонов саветник за националну безбедност, фалсификовао докторат на Харвардском Универзитету?  Или да је Обамин саветник за националну безбедност, Том Донилон, фалсификовао диплому Универзитета Вирџинија? Шта мислите, да ли би након таквих сумњи остали на својим положајима? Питање је, разуме се, реторско.

Сви ови промашаји Ивице Дачића, на пољу косовског проблема, на плану борбе против криминала и корупције, као и у сфери политичке културе, имају своје спољње, своје унутрашње и социјално-психолошке узроке.

Спољни чиниоци који још увек држе премијера на месту премијера су у томе што је необично кооперативан у преговорима са Тачијем, толико да је чак поменуо столицу Косова у УН. Унутрашњи чиниоци који обезбеђују трајање Владе са премијером потпуно срозаног легитимитета, кредибилитета и дигнитета, јесу што би избори успорили пут ка добијању фамозног датума. Социјално–психолошки склоп самог председника Владе, трећи је чинилац који њега онемогућује да након свега поднесе оставку и сачува зрнце части.

Премијер, наиме, априла прошле године на предизборном скупу у Ужицу, у свом стилу – помпезно, изјавио је да је СПС ”настављач Титове партије”, а при том је становницимо овог града поручио да “ако су паметни, Титов споменик треба да врате на трг.” На слици: Лик једног савременог политичара намерно налик на графику комунистичког диктатора Југославије. Рад Марка Милатовића

Премијер, наиме, априла прошле године на предизборном скупу у Ужицу, у свом стилу – помпезно, изјавио је да је СПС  ”настављач Титове партије”[ix], а при том је становницимо овог града поручио да “ако су паметни, Титов споменик треба да врате на трг.”[x]

Уколико је СПС настављач националне политике Јосипа Броза, онда нема никаквог чуђења што се ствари са Косовом одвијају тако како се одвијају. Уколико премијер гаји потомачке симпатије према једном комунистичком диктатору, онда није ни чудо што према праву, Уставу и српском националном интрересу има онолико уважавања колико има. Или – боље рећи, колико га нема. Уколико би премијер да из зграде Владе скида слику једног тако трагичног хероја какав је био генерал Недић, а да у исто време враћа споменик Брозу, онда није ни најмање за чуђење што гаји симпатије према људима попут Банане и Тончева.

Скоро је професор Леон Којен изјавио да је Дачић понајвише изгубио кредибилитет због “шокантних изјава, као што је она о томе да га Устав не импресионира”.[xi] Оцена, којој се нема шта додати.

Данас је, за не веровати, највећи апологета Ивице Дачића Весна Пешић. Премијерови говори  на њу остављају утисак да је „рођен неки наш Черчил или де Гол“[xii]. „Дачић не само што је сео да разговара са Тачијем циљајући на решења“,  каже ова негдашња перјаница ЛДП- а, „већ је и Патријарху поручио да нам Косово неће бити враћено ако не уђемо у ЕУ, а „браниоцима Устава” да узму Устав под мишку па да се прошетају Косовом ако могу.“ [xiii]

Сама околност да се Весна Пешић оволико одушевљава тим ововремским спојем Черчила и де Гола, који уме да одреже и Патријарху и уставобранитељима, довољан је симптом на основу којег би премијер сам могао закључити да је на погрешном путу.

Истина је да српски премијер, а ни српски грађани, Косовом не могу слободно да се крећу, било да носе или не носе Устав под мишком.

А истина је и то да ће Срби, гурнути на милост и немилост институцијама Хашима Тачија, вероватно једва смети да промоле носеве из својих домова.

Оно, истина је да српски премијер, а ни српски грађани, Косовом не могу слободно да се крећу, било да носе или не носе Устав под мишком. А истина је  и то да ће Срби, гурнути на милост и немилост институцијама Хашима Тачија, вероватно једва смети да промоле носеве из својих домова. Но, премијеру то тада више неће бити важно, као што неће бити важно ни госпођи Пешић. Титовом настављачу важно ће бити што је остао на власти, а његовом апологети што је ућуткао Патријарха и уставобранитеље.

Тада ће премијер моћи, уместо Косовом, још слободније да се шета Вашингтоном у потрази за коначним решењима за Војводину, Санџак, Републику Српску… А у ту шетњу ће, разуме се, кренути без Устава под мишком.

Извор: Фонд Слободан Јовановић

Упутнице:

[i] http://www.glasamerike.net/content/ivica-dacic-uzivo-u-otvorenom-studiju-dan-pred-molitveni-dorucak-2013/1598789.html

[ii] http://izjave.net/quote/10666#disqus_thread

[iii] http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Društvo/1258110/Zloupotreba+skrivene+kamere.html

[iv] http://www.b92.net/video/videos.php?nav_category=905&yyyy=2013&mm=02&dd=11&nav_id=685717

[v] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/366698/Sporna-i-diploma-Dacicevog-savetnika-Ivice-Tonceva

[vi] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/366848/Dacicev-savetnik-Ivica-Toncev-prikrio-imovinu

[vii] http://www.pressonline.rs/info/hronika/82523/kriminalci-opet-haraju-srbijom-crnogorska-mafija-ubija-po-beogradu.html

[viii] http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Dacic-SAD-podrzavaju-dalje-delovanje-Vlade-Srbije.sr.html

[ix] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/318531/Dacic-Nastavljamo-Titovim-putem

[x] Ibid.

[xi] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=02&dd=06&nav_category=640&nav_id=684252

[xii] http://pescanik.net/2013/02/karantin-i-duboka-cutnja/

[xiii] Ibid.