Климатске промене – ко је у праву?

О људском утицају на климатске промене прича се свакодневно на свим меридијанима. Разговор на ту тему увек је шкакљив. Једна страна верује да је глобално загревање последица искључиво људског немара, док други сматрају да је тај комплетан концепт велика превара, у којој је циљна група за обману комплетно човечанство.

Једно је јасно – сви имају своје мишљење. Нека су поткрепљена академским знањем, годинама истраживања, нека тек пуким прелиставањем новинских чланака. Ипак, шта је то што та мишљења формира? Које то аргументе које чујемо од разних стручњака прихватамо као своје јер угрубо вербализују оно што и ми сами мислимо?

Без скривене жеље да се фаворизује било која страна, погледајмо чињенице које и једни и други наводе у прилог својим веровањима.

Аргументи против тезе о постојању људског утицаја на климу:

1. Клима се непрестано мења. Много пута се променила кроз историју и промениће се поново.

Промене климе на Земљи често је кроз историју била последица различитих природних феномена – појачане активности на Сунцу, вулканских ерупција планетарних размера и др. Ипак, модерна историја нам показује колико је наша планета осетљива на промене количине ЦО2 у атмосфери. Чињеница је, и то треба нагласити у овом делу, да је тренутни атмосферски ниво ЦО2 уатмосфериоко 380 ппм (партспермиллион/честицаумилиону), докјетабројка 1945. годинеизносила 320 ппм. ЗатовремепросечнаповршинскатемпературанаЗемљипораслајеза 1,2 степена.

ЧовечанствонастављадаповећаванивоЦО2 у атмосфери великом брзином. Процене тзв. Интернационалног панела УН за климатске промене кажу да ће у наредних само пет година присуство ЦО2 у заштитном омотачу планете скочити на 400 ппм.

2. Научници немају усаглашено мишљење по питању климатских промена.

Климоскептици, како их називају, на сав глас истичу пројекат “Петиција“ где је пре неколко година 31.000 научника из целог света потписала петицију којом стају на страну оних који тврде да је утицај човечанства на климатске промене занемарљив.

С друге стране, на основу научних радова на тему глобалног загревања објављених између 1993. и 2003. године може се видети да 75% аутора чврсто верује да човек игра кључну улогу у том процесу, док је преосталих 25% против или неопредељено.

Каснија анкета, у којој је учествовало преко 3.000 научника, од којих 97% са докторатом из геонаука (поређења ради, у пројекту “Петиција“ 28% учесника имало је докторску титулу тог усмерења), показује да се 97,5% њих слаже у веровању да је антропогени фактор један од најважнијих чинилаца глобалне промене климе.

3. Научници заговорници тезе да човек утиче на климатске промене само желе да изнуде новац за истраживачке пројекте.

Ово је један од најчешћих примедби на рачун комплетне хипотезе и научници су често на удару јавног мњења. Ставља им се на душу да зарад личног профита и промоције плаше човечанство причама о глобалном загревању, отапању глечера, надолазећој катаклизми и сл.

Интернет сајт логицалсцеинце.цом стаје у одбрану стручњака, истичући да се у науку не улаже много новца, те да су сви радови и студије на сталној провери – како од стране јавности, тако и од стране колега научника из целог света. Чак се на неким местима износе и официјелне бројке које показују колико тачно новца одлази на научне пројекте ове тематике.

Ипак, скептици кажу да та прича у најмању руку “не пије воду“. Познато је колико се новца на светском нивоу годишње узима из различитих фондова под паролом заштите планете Земље и човечанства од климатских промена. Тај новац није у сивој зони, све је транспарентно и јавно – у питању су милијарде долара. Америчких.

Могуће је да званично научницима не одлази велики део “колача“, али неозбиљно је порицати да се огромне, незамисливе суме новца издвајају у циљу решавања проблема глобалног загревања.

4. Сунце има највећи утицај на промене климе на Земљи.

Научници из циришког Института за астрономију објавили су 2004. године опширну студију која недвосмислено показује да је Сунце у последњих 60 година било активније него у претходних 1.000 година.

Ипак, студија такође каже да након 1975. године активност Сунца и температурни трендови на Земљи нису у директној корелацији и закључује да “најскорије промене температуре морају бити узроковане неким другим фактором“.

Бројне друге студије (Ерликин 2009, Локвуд 2008, Фукал 2006, Слот 2003, Фролих 1998. итд.) показале су да је соларна активност у претходних 50 година опала, док је глобална температура порасла.

5. Глобално загревање се јављало и раније и добро је за економију и цивилизацију.

Како је 2003. године написано у једном раду са Хартленд института у Чикагу, периоди пораста температуре на Земљи кроз историју су омогућавали људима да оснују цивилизације и населе раније неприступачне пределе. Можда најпознатији пример је досељавање Викинга на Гренланд. У периоду када је тај нордијски народ био на врхунцу моћи (око 1000. године) човечанство није могло имати апсолутно никакав утицај на климу.

Климатске промене могу донети и економску корист. Примера ради, Северозападни пролаз (морски пут кроз Северни ледени океан) данас је потпуно без леда неколико недеља годишње. Јасно је да таква ситуација пружа могућност бродовима да из далеког азијског истока уместо кроз Панамски канал у Европу долазе споменутом рутом.

Аргументи у прилог тези о постојању људског утицаја на климу:

1. Људи су директно одговорни за повећање количине ЦО2 и осталих гасова стаклене баште у атмосфери.

Ниво угљен-диоксида у атмосфери тренутно је “25% виши од од највишег природног нивоа у протеклих 800.000 година“, кажу из Светске фондације за заштиту животне средине.

До постојећег стања дошло се једним делом крчењем шума, а другим сагоревањем фосилних горива.

Поставља се питање како можемо бити сигурни да сагоревање нафте и угља доприноси повећању количине ЦО2. Једноставно: емисије из фосилних горива имају другачији “отисак“ од оних из биљака. Према студији објављеној у Журналу о масеној спектрометрији, могуће је идентификовати извор емисије угљеника на основу односа Ц-12 и Ц-13 изотопа. Њихов тренутни ниво у атмосфери показује да знатно већа количина угљен-диоксида долази од сагоревања фосилних горива него природним путем, као резултат фотосинтезе биљака.

2. Компјутерски модели климатских промена на Земљи су довољно прецизни и може им се веровати.

Иако ниједан рачунарски модел није савршен, они се константно усавршавају и како магазин “Скептицал Сциенце“ наводи, њихова основна функција је да предвиди дугорочне трендове, а не појединачне догађаје. Сваки модел, наравно, мора бити тестиран како би доказао своју веродостојност.

Један од најпознатијих примера модела који се показао као тачан је онај примењен након ерупције Пинатуба 1991. године. Наиме, тада је модел Џејмса Хенсена исправно показао да ће повећање количине сумпорних аеросола у атмосфери краткорочно смањити глобалну температуру за 0,5 степени Целзијуса.

3. Арктички лед се топи.

Према подацима Интернационалног борда за снег и лед, количина арктичког морског леда у фебруару 2011. изједначила се с најнижом икад забалеженом (фебруар 2005. године). Морски лед тада је прекривао око 14 милиона квардратних километара, за разлику од просека за период између 1979. и 2000. гоидне, када је та површина износила око 18 милиона. У међувремену, температуре су биле за око 4 степена изнад нормале.

Горенаведено никако не значи да се сав лед на Земљи топи – ледена маса Антарктика увећала се у протекле три деценије. Ипак, на основу студије објављене на Академији наука САД таква ситуација дошла је као последица повећане количине падавина, нарочито снега, под утицајем повећане влажности ваздуха. Та влажност се, опет, приписује глобалном загревању и климатским променама.

4. Повећава се киселост океана као последица пораста количине угљен-диоксида.

Океани су природни “упијачи“ угљеника, што значи да апсорбују ЦО2 из атмосфере. Како његов ниво расте у ваздуху, тако се повећава и количина у океанима, чиме се повећава киселост воде. Када пређе одређену критичну границу, она може бити изузетно опасна по живи свет. На основу података представљених 2008. године на другом Симпозијуму о океанима, њихова киселост повећала се за 30% од индустријске револуције, тј. 100 пута брже од било које промене у природи у претходних 20 милиона година.

5. Десет година између 1998. и 2010. имале су највише просечне температуре икад забележене.

Чињенице јасно показују тачност овог аргумента. Наиме, десет најтоплијих година забележених од 1850. смештено је у период од 1998. до данас.

И климоскептици кажу да је управо та 1998. била најтоплија, али не као последица глобалног загревања, већ због снажног Ел Ниња који је “пребацио“ огромну количину топлоте са Пацифика у атмосферу.

Међутим, прецизним мерењима показано је да ЕНСО (Ел Нино Соутхерн Осциллатион) није имао ни приближно толико јак утицај на климу. Штавише, постоје јасни подаци који показују да су 2005. и 2010. година најтоплије у историји.

  Ово су само неки од аргумената које две “зараћене“ стране користе. Има их још много. Неки су валидни, а неки потпуно бесмислени.

Не би било објективно писати о овој теми, а не споменути Милутина Миланковића и његову теорију ледених доба, по којој се, кратко речено, клима на Земљи циклично мења. О томе се доста говори, како у научним, тако и у лаичким круговима. Основни концепт те теорије свакако представља јак адут климоскептицима. Детаљније о томе неком другом приликом.

За крај, шта рећи? Чињеница је да се клима на Земљи мења. А ко је у праву? Да ли су за то најодговорнији људи или је њихов утицај мизеран? То не знамо.

За сада нам једино остаје да пратимо ситуацију, не верујемо свему што чујемо, али ни не будемо превише скептични. И да чувамо свет у коме живимо.

Аутор: Предраг Озмо

Извор: Екопедиа