Чуда Светог Нектарија

Безбројна су чуда која је свети Нектарије сатворио током свог овоземаљског живота, али је још више оних која су учињена након времена његовог престављења. Уколико бисмо одлучили да их набројимо, не бисмо имали „нити довољно времена, нити довољно папира.“ Споменућемо стога само нека од њих:

1) У јануару 1925.г. једна побожна девојка је, сасвим неочекивано, била обузета нечистим духом. При самом спомињању светитељевог имена демон је беснео, жалостио и нападао ово сирото Божије створење. Не могавши да поднесу страдање своје кћери, родитељи су одлучили да је на дан Педесетнице одведу на гроб светог Нектарија, надајући се да ће тамо бити исцељена.

Како су се приближавали манастиру, демонска јарост је све више и више расла. Монахиње у манастиру биле су приморане да девојку привежу за стабло бора који је растао поред гроба. Захваљујући светитељевом заступништву и посредовању код Господа, демон је напустио ову страдалницу. Она се затим замонашила и добила име Митродора.

2) У манастир је 1931.г. пристигао млади брачни пар желећи да крсти дете које су посветили светом Нектарију. Родитељи су већ имали двоје деце која су рођена парализована. Прво дете је још увек било живо, док је друго умрло. Треће дете, које су довели у манастир да би га крстили, такође је рођено парализовано. Обесхрабрени и готово очајни, родитељи су дошли по јелеј из кандила на светитељевом гробу. Овим јелејем помазали су млађе дете, обећавши при том светом Нектарију да ће га крстити у егинском манастиру и да ће му дати светитељево име. Каквим се речима може исказати чудотворна сила Божија? Непосредно након трећег погружавања, дете је било сасвим здраво, па се чак и данас као старија особа одликује крепкошћу и савршеним здрављем.

3) Године 1933. светитељ је исцелио још једно дете које је од рођења било месечар и имало по десетак напада дневно. Његови очајни родитељи дошли су на Егину и затражили јелеј из светитељевог кандила. Дете је помазано овим јелејем, а онда су му показали икону коју су купили у манастиру. Када ју је угледало, дете ју је са радошћу пригрлило и узвикнуло: “ Оче!“ Од тада је сасвим здраво, на велику радост својих родитеља и у славу Бога „чудеснога у светима Својим.“

4) Једна образована девојка из Солуна редовно је читала Свето Писмо и молила се. Догодило се, међутим, да ју је једног прекрасног дана 1934.г. изненада обузела меланхолија и није била у стању да каже ништа друго осим речи: „Несрећа, несрећа!“

Њена мајка била је сасвим збуњена овом неочекиваном променом и стањем своје кћери. Благосиљала ју је светим иконама, али је девојка одбијала да се поклони пред њима и стално је узвикивала: „То је ватра, то је ватра!“ И против девојчине воље одвели су је у цркву, али она ни тамо није успела да се смири. Напротив, и тамо је наставила да шапуће: „Ватра! Ватра! То је огањ! Бежимо одавде!“

У тренутку изношења светог путира обузела ју је дрхтавица и страх. Када су је привели да се причести, није била у стању да отвори уста и непрестано је окретала главу. Када су најзад уз велике напоре успели да је причесте, испљунула је свете дарове.

Очајни родитељи су закључили да њихова кћер пати од неког нервног обољења и одлучили да је одведу на психијатријску клинику. Међутим, њено здравствено стање се није побољшало него се, напротив, болест све више погоршавала. Одвели су је у Атину надајући се да ће тамо наћи образованије лекаре. На путу у престоницу, родитељи су се сусрели са људима који су осетили да девојка пати од душевне болести и да јој је много потребнија Божија него медицинска помоћ. Због тога су саветовали девојчиној мајци:

„Ваша кћер не страда од нерава како се то вама чини, него од злог духа. Потребне су јој молитве и освећени јелеј. На Егини постоји женски манастир, у којем се налазе мошти светог Нектарија Пентапољског, оснивача ове свете обитељи. Он стално твори чудеса. Отиђите тамо. Светитељ ће се сажалити на вас и исцелиће вашу кћер.“

Родитељи су им поверовали и 29. априла те исте године одвели су своју кћер на Егину. Показало се да њен случај нимало није једноставан. Најпре су је помазали јелејем из кандила, а затим је свештеник уз велики напор успео да јој очита молитву. Болесница је беснела током читаве ноћи. Ујутро су је повели у цркву, али је при том морало да је обуздава шест монахиња. Када су ступили у храм, она је поново почела да виче: „Несрећа! Несрећа! Ватра!“ У тренутку причешћивања, опет је било потребно улагање великих напора. Током читавих месец дана свештеник јој је свакодневно читао молитву. Међутим, путеви Господњи уистину су недокучиви. На дан Пресвете Тројице (тј. св. Педесетнице) који је уједно и храмовна слава, девојка је ујутро устала сама и, савршено мирна и прибрана, отишла у цркву и причестила се светим Христовим тајнама. Била је потпуно здрава.

У сну јој је јавио светитељ који је служио Литургију. Он ју је позвао к себи, благословио је и рекао: „Оздравила си.“

У манастиру је боравила до 1 .јула. Одатле је отишла исцељена од своје болести, благодарећи Богу и прослављајући светитеља.

5) Једном приликом су се ловци на сунђере са Егине помолили свом светом покровитељу пред одлазак на море и обећали да ће му, у замену за његов благослов, принети први уловљени сунђер. Сви сунђери које су уловили тога дана били су обележени знаком крста. У витрини која се налази у светитељевој келији видео сам ове сунђере које су ловци поклонили манастиру.

Чудесни гроб светог Нектарија Егинског

6) Отац Нектарије са Пароса исприповедао ми је повест једног возача аутобуса који је током хаварије изгубио вид. Пролазећи поред манастира Пресвете Тројице, одважни возач се прекрстио и помолио:

„Свети Нектарије, врати ми светлост и даћу ти све што имам код себе!“

Несрећник је истог часа поново прогледао. „Како га свети не би исцелио“, говориле су монахиње, „када је свакодневно помагао манастиру да превезе пошиљке!“

„О том чуду говорио сам власнику једне кафане на Егини“, наставио је отац Нектарије. Одговорио ми је следећим речима:

„Драги мој брате, ми смо престали да се изненађујемо, јер се код нас чуда свакодневно дешавају!“

Да, свети Нектарије свакодневно твори чудеса, и то не само на Егини или у Грчкој него у читавом свету, у Француској или у Америци.

7) Године 1949. на Атинској онколошкој клиници „Свети Сава“ оперисана сам од рака и том приликом ми је уклоњена материца“, пише М.К. По завршетку лечења, доктор ми је радосно саопштио да мој живот више није у опасности. „Ничега се немој плашити. Међутим, ако некада приметиш крварење, знај да је крај близу, јер оно означава рецидив (повратак) болести.“

Протекло је осам година. У мају 1957.г. поново сам осетила болове у пределу стомака, а једне вечери је започело и крварење. Значи, приближава се крај. Читаве ноћи нисам успела да заспим и плакала сам од очајања.

Ујутро ми је у посету дошла моја сестра са мужем. Управо се вратила са Егине, где је боравила за Васкрс. Видевши да сам неутешна, упитала ме је шта се догодило. Објаснила сам им разлоге свог очајања, али моја сестра није показивала никакво чуђење или збуњеност. Напротив, она ми је са великом вером и одважношћу рекла да своје поуздање црпе из поверења у светог Нектарија.

„Ничега се немој плашити, сестро, ти верујеш у Бога и позната су ти многа чуда која је свети Нектарије извршио у нашој породици.“

При том је из ташне извадила бочицу са јелејем из светитељевог кандила коју је донела са Егине. Предајући ми ову бочицу, рекла је:

„Узми овај јелеј, помоли се светитељу и он ће те исцелити. И ја ћу се молити за тебе. Помажи стомак овим јелејем и буди уверена да ћеш се опоравити.“

Послушала сам сестрине савете и замолила светитеља за помоћ. Догодило се чудо, јер су болови утухнули а крварење се зауставило. Од тог доба па све до данас (1962.г.) ја сам савршено здрава.

Нека је благословено име светог Нектарија! Нека ове непобитне чињенице помогну људима да се врате Богу и нека у њима утврде веру у Његову свемоћ, у Његову љубав и промисао, у заступништво Његових светитеља, кроз које нам шаље исцелење душе и тела…“.

8) Једна житељка Лезбоса, К.С, каже да се у априлу 1963.г. свакодневно погоршавало обољење њеног десног ока. Након краћег периода, њено десно око је у потпуности изгубило вид. „Замислите колико је било моје очајање“, каже она. „Плакала сам као дете знајући да више нећу моћи да се старам о својој парализованој кћери. Отпутовала сам у Атину, где су ме пријатељи одвели на Очну клинику „Фредерика“ на испитивања. Рентгенски снимак је показао да је дошло до изливања крви и да је око неизлечиво. Одвели су ме и на другу клинику чијег се имена више не сећам. Овога пута ме прегледало шест лекара и професора, али су ми и они рекли да ништа не могу да учине. На Лезбос сам се вратила разочарана и лишена сваке наде. Страховала сам да бих могла изгубити и лево око. У октобру сам одлучила да отпутујем у Митилену (престоница Лезбоса) у нади да ћу можда наћи друге лекаре.

У недељу сам отишла у цркву. Након Литургије, запазила сам часопис „Света Марина“ (у њему се често говори о чудима светог Нектарија) који смо моја парализована кћер и ја редовно читале. Тога дана била сам нарочито усредсређена на садржај часописа. Да ли због моје намере да сутрадан пођем у Митилену или због моје дубоке вере у светог Нектарија, пала сам на колена пред светим иконама и са сузама почела да му се молим:

„Свети Нектарије, ја те поштујем и верујем да ме, ако хоћеш можеш исцелити, иако сам само једна несрећна грешница. Ја ћу ти се одужити…“

Умирила сам се и заспала са убеђењем да је светитељ чуо моју Молитву. Пробудила сам се веома рано и отворивши очи приметила да – какво чудо! – видим на оба ока. Устала сам и, усрдно благодарећи, три пута сам се прекрстила и помазала своје око уљем из кандила. Из ока је потекла нека хладна течност, слична води. Истицала је веома дуго и имала сам утисак да се моје око отапа. Од тог доба у стању сам чак и да шијем… Благодарим светом Нектарију и прослављам Господа, који ме је његовим молитвама исцелио.“

9) Епископ гортински и аркадијски са острва Крита приповеда о чуду које је свети Нектарије учинио у његовој епархији у мају 1965.г:

“ Најдубље усхићење захватило је целу Масару после неоспорног и аутентичног чуда које је сатворио свети Нектарије“, пише овај епископ. Дешава се да многи људи, када за то чују, са неверицом подигну обрве, изражавајући тиме своју сумњу и маловерје. Неки ће се можда и насмешити и скептично говорити о чудима. Има и оних који ће тврдити да су то „поповске измишљотине, којима се обмањује народ.“

Лекари често говоре о случајевима када се, дејствовањем неке силе, здравствено стање болесника нагло побољшало. Постоји, међутим, мноштво органских обољења која се не могу излечити. Наука овде признаје своју немоћ и ћути. Истина, црв сумње нагриза људску мисао јер јој недостаје жива, истинска вера. Тада се и дешава чудо које превазилази границе емпиријских података и које нас приморава да признамо постојање невидљивог духовног света који на тај начин постаје опипљив и реалан.

Једна добра мајка, Марија Р, и њен умни и одважни муж К. зарађивали су хлеб за своју децу напорним радом.

Марија је већ читавих годину дана патила од страшних главобоља. Болови су је мучили у тој мери да су се њени јауци могли чути и у суседним кућама. Болест је потом захватила и плућа. Наука је потврдила те чињенице. Лекар ју је упутио у Хераклеон (критска престоница) одакле су је, са своје стране, упутили у Атинску онколошку клинику „Свети Сава“. Према испитивањима и анализама, није више било никакве наде за оздрављење, јер је болест била запуштена. Према саветима лекара, муж је одвео жену кући и припремао се за најгоре. Марија се трпела неподношљиве болове.

Увече 18. маја неко је закуцао на двери Митрополије. Отворио сам да бих видео ко је дошао. Испред мене су стајали Марија и њен муж. дубоко потресена, саопштила ми је да је оздравила. Код мене је дошла као да никада није боловала. Прекрстила се и почела да ми прича историју свога исцелења:

„Костас је тога дана отишао у куповину. Рекла сам му да се не задржава, јер сам на основу страшних болова закључила да је крај близу. Неуморно сам се молила светом Нектарију да ме исцели или да ми прекрати живот, јер сам од болова почињала да губим разум.

У једном тренутку, запазила сам да се вратима приближава нека сенка. Помислила сам да је то мој муж. Сенка ми се приближавала, али ја нисам могла да разаберем ко је то, јер је и мој вид био помућен. Тада сам зачула глас који ми је рекао: „Устани, пођи у цркву и зазвони у звоно. Свима који те буду питали одговори: исцелио ме свети Нектарије.“

Болови су се одједном умирили и осетила сам нагли прилив снаге. Без икаквог напора устала сам из постеље и почела да корачам. Као што видиш, сада сасвим добро ходам.“

Заједно смо пошли у храм Пресвете Богородице Калибијанске у којем се налази икона овог светитеља. Ту смо одслужили благодарно молепствије, прослављајући Бога и Његовог светитеља.“

10) У светитељево време, на Егини је живео и један жандар-атеиста. Свети Нектарије га је саветовао и наговарао да поверује у Бога, да се покаје и исповеди, да дође у храм и да се причести. Жандар је, међутим, остајао при своме.

Надлежно министарство прекомандовало је овог човека у Македонију на дванаест година. Када се вратио на Егину, у порти је сусрео светитеља који је и овога пута поновио своје узалудне наговоре.

Седећи са неким људима у кафани, жандар им је рекао: „Зачудио сам се да је игуман Светотројицког манастира још жив!“

„Који игуман“, упитали су га.

“ Игуман Светотројицког манастира…“

„Он је умро пре три године!“

„Шта ви то мени причате“, одговорио је потресени жандар, „управо сам га видео у порти и разговарао са њим…“

Сви су били обузети свештеним страхом. Сувишно је и да кажемо да је неверујући жандар истог тренутка пожурио у манастир…“

11) Супруга једног свештеника у Паризу боловала је неколико година од неизлечивих главобоља. Олакшање је осетила након једног јединог помазања Јелејем из светитељевог кандила, да би касније болест ослабила и сасвим ишчезла.

12) Супруга једног нашег ђакона излечила се од фиброма (оток мишићних влакана) и на тај начин избегла хируршки захват. За исцелење је било потребно свега неколико помазања.

13) Једнога човека, који је био удостојен светитељевој јављања, свети Нектарије је исцелио два пута, на велико изненађење лекара који се припремао да оперише болесника.

14) Једна од наших монахиња, која је обитавала у непрестаном општењу са Небеским Жеником и у непрестаној молитви, замолила је једном приликом светог Нектарија да јој помогне да изађе из сложене ситуације. У свануће је уснула како јој свети Нектарије даје комадић хлеба и каже:

„Узми, то је радост!“

Сутрадан су сви проблеми били разрешени много једноставније него што је могла и да претпостави.

Другом приликом, она се читаве ноћи молила за цео свет и за мноштво напаћених душа, преклињући светог Нектарија да својим благословом наткрили све несрећнике

Поново јој се јавио у сну, одевен у епископске одежде, и благим гласом рекао:

„Жарко желим да помогнем људима јер видим Христа. Он је још увек распет…“

Након дуге паузе, светитељ је додао:

„Присутан сам у свету својим моштима. Нека свештеник који ме познаје, благослови све који долазе тражећи олакшање, очишћење или опроштај… Моје мошти су мој епитрахиљ.“

Извор: Светосавље