Срби на окуп! Живот је борба, није провод, није опуштенција… – из беседе оца Евтимија | Срби на окуп!

Живот је борба, није провод, није опуштенција… – из беседе оца Евтимија

Живот је борба, није провод, није опуштенција, него мора човек да се определи, да заузме став и благо ономе ко заузме прави став и спреман је да страда.
Из беседе оца Евтимија, у гостопримници манастира Светог Саве
otac evtimije1у Жеровници, на Косову и Метохији

… Људи могу да се поделе у три групе:
– Једни су они који су спремни бескомпромисно да страдају и да не праве компромисе са нечим са чим нема компромиса, са вером, са нацијом, са чим нема погађања и убеђивања. Наравно, ти људи су спремни да живе и за веру и за отачаство.
– Има друга група људи који немају то размишљање, немају тај став, они би да „ућаре“ и они живе од Србије и вере, не живе за Србију и веру.
– Има трећа група, највећа група, то су они неутралци. О томе свети владика Николај говори, колико су они, да кажем, бљутави – нису ни врући ни хладни.

А са тим стварима се није шалити. Ко се и како определио овде у времену, тако ће му бити и у вечности. Живот је борба, није провод, није опуштенција, него мора човек да се определи, да заузме став и благо ономе ко заузме прави став и спреман је да страда. Ето. То је нешто против чега нема победе. Јер, ко је спреман да страда, спреман је живот да да, тј. и живот да да, што није најскупље нешто што има. Скупља је душа – боље ти је, сине, изгубити главу него си огрешити душу – то и Јевросима учи свога сина Марка. Значи, она је вредност вреднија од главе, то је душа – највећа вредност због које је Бог сишао на замљу, душе људске. И онај који то има, ту вредност на памети, благо ономе ко се определио за те вредности које су вечне, непролазне. Благо њему. А за то мора да се страда. Али, то је блаженство.

Тако је и у блаженствима које читамо на литургијама: НЕКА СУ БЛАЖЕНИ ИЗГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, блажени који страдају правде ради. Блажени сте ако сте оклеветани, ако вас овај свет одбацује, ако вас не прихвата. Треба размишљати еванђелски, да не буде човек или да буде уцвељен или да му буде жао што је тол`ко много неправде у свету, а што он страда. Не треба тако, него човек треба да се радује, јер каже: РАДУЈТЕ И ВЕСЕЛИТЕ СЕ, ваша плата велика је на Небесима.

Христов човек, човек вере треба да живи у свету који у злу лежи и да буде гладан и жедан правде. Он ће се наситити, али не у овоме животу пролазном. Ми много пута желимо да истерујемо правду овде. Шта ће да остане онда за горе, за награду, шта ће да остане за небеске кредите? Не, Госпoд је пустио и жито и кукољ да расте овде и ми тако треба и да прихватамо овај свет, да се не чудимо што је тако. И онда, само човек треба да се определи, чврсто да се определи за праву страну, да се држи непоколебљиво а да се не нервира и не раздражује на оне који чине другачије, него да заузме прави став, праву страну, а за то морамо бити спремни да страдамо. И, ако треба, живот да да, јер, кажем, није то најскупље што човек има. А кад је то човек спреман да да, ко може да га уплаши, ко може да га застраши, какав бол, каква туга, каква мука која је привремена може да га омете са његовог пута кад је он спреман за највећу жртву да сачува душу. Он има све оружје…

Значи, треба имати добро то опредељење, косовско, јеванђелско опредељење, ЗЕМАЉСКО ЈЕ ЗА МАЛЕНА ЦАРСТВО, и то да се пројектује у све области нашег живота свакодневног, значи, да нас те ствари не унеспокојавају које сваки дан… и те ситнице и те трзавице, него да имамо то крупно начело у нама, да нас оно води, тај велики циљ. Онда, све ово пролазно ћемо лакше да пребродимо.

И, кажем, кад тако човек има то утврђено у себи, онда види, види кол`ко је стање лоше, кол`ко је издаја и у држави и у Цркви и кол`ко је та клима за тако нешто погодна. Као кад имате оно, болест којој погодује нека клима, неким бактеријама, за развој, или временски услови или стање пацијента, или тако нешто погодно за рaзвој неких вируса и бактерија, тако је данас у држави и у Цркви створена погодна клима, издајничка. Испливали су они, да кажем, који су тог настројења, а који иоле су стали на браник вере или отаџбине, они су склоњени и они страдају, било у затворима, било прогонством, било да су скинути са послова, да су стављени у страну, да нису добродошли. А, оно што је, да кажемо, добило ветар у леђа, то је, и на том локалном нивоу, та издаја. Тако то отворено, без сакривања, се ради зато што им се одозго дува ветар у леђа. Да није тако не би смели да писну, да се појаве уопште, ни да зуцну, али кад је клима таква онда је то тако.

Али, ми не треба зато да будемо тужни, онеспокојени и забринути много. Наравно, не би требало да будемо равнодушни, него ипак треба да ту, да кажем, општу забринуст и ту личну забринутост да заменимо промислом Божјим, промислом Божјим који је рекао да је свака длака на глави избројана на вама – до тих детаља Бог брине о нама, шта је више могао да нам каже да брине о нама.

Значи, није створио Бог овај свет и напустио га да он живи у хаосу и тек тако, него Бог је ту присутан у сваком детаљу, али као судија ће бити. Значи, за све што се дешава, не ми, него Бог ће бити судија и ми треба нашу забринутост да заменимо промислом Божјим. Ми смо нашли покој и у оваквом стању, кад видимо колико је лоше. Али, кад се срећемо овако да се укрепимо то доста значи, а хвала Богу, има у Србији и људи и места и витезова и у Цркви и на бранику отаџбине, где може да се човек укрепи, а имамо и књиге, имамо и историјске примере светле где можемо да се надахнемо оним што је свето и честито и милом Богу приступачно.

И, тако треба, да много не гледамо ове примере који су рђави, да се не огорчујемо тиме и не пунимо отрова, него да се надахњујемо примерима који су светли. Тако свети Јован Богослов кад поучава, каже: „Љубљени угледајте се на добро јер је добро од Бога“…