Драгољуб Збиљић: Мржња према ћирилици, а љубав према плавом небу и жутом житу

(Поводом наступа Александра Кравића у емисији на Новосадској ТВ, 17. фебруара 2013. и текста у „Дневнику“ од 18. фебруара 2013. „Одсањан музички сан“ поводом неке његове победничке песме „Плаво небо, жуто жито“ на неком фестивалу )

          Насиље над Србима, српским језиком и писмом ћирилицом у Србији појачано је ових дана у Новом Саду. То насиље је различите врсте, а најчешће је маскирано реченицом „Немам ја ништа против ћирилице“, а у ствари пуно значење те реченице јесте: „Немам ништа против српске ћирилице све док је не видим.“ Тиме се уритирају и и изазивају Срби појединци да узвраћају на такву мржњу.

         У Србији, на пример, данас (још) нико баш не убија Србе ако пишу или не пишу српски језик српским писмом ћирилицом. Али има нестручног (неусклађеног с праксом у свету) и неуставног насиља над српским језиком на ћирилици и има вербалног насиља и превелике мржње према Србима у вези с њиховим језиком и писмом и у Хрватској, а нажалост, и у Србији. Овога пута нас више занима насиље против Срба и њихове ћирилице у Србији.

    1. Мржња, кашаљ и љубав не могу се сакрити

    То се насиље у Србији маскира, али је оно очигледно, јер се мржња, као ни кашаљ и љубав, сакрити не могу.

    Ево, у недељу, 17. фебруара 2013. један (по имену би човек рекао Србин, али не знамо тачно шта је, а није нам то ни важно, важно је какав је човек и шта прича)  (вероватно Србин) Александар Кравић (рекао је недавно да се „Нови Сад силује ћирилицом“) поново је објашњавао на Новосадској ТВ да не треба „насилно мењати латиницу ћирилицом у Новом Саду јер је тај град у Аустроугарској имао више имена“.     Кравића и сличне њему у Србији уопште не занима чињеница да је Нови Сад, противно свим прописима полатиничен одавно у више од 90 одсто исписа на српском језику. Кад је неуставно на латиници, њему одговара, кад се промени један испис на ћирилици у складу са свим прописима, он то зове „насиљем“. Он спомиње стално да је „Нови Сад имао кроз историју више имена на различитим писмима“.

Па, наравно, да је Нови Сад или Српска Атина имао и немачко и мађарско име, јер је била окупација. Он не признаје да Срби у Србији имају данас право по Члану 10. Устава Србије да све на српском језику испишу само ћирилицом, баш као што Хрвати, на пример, имају право да у Загребу све испишу „хрватским језиком“ и латиницом зато што то допуштају устави Србије и Хрватске и закони о службеној употреби језика и писма те две државе. То допуштају и међународни прописи и међународна пракса. Проблем је с Кравићем што он мисли (или жели, ђаво ће га знати шта му је у души и на срцу!) да се примењују правила из Аустроугарске државе, а не из Србије, па зато њему личи да су у Новом Саду Културни центар Новог Сада и један или сви аутобуси (свеједно) „насилно исписани српским језиком на ћирилици“.

    2. Кравића не би требало из школе пуштати док нешто основно не научи

          Кравић се понаша као човек који нема појма ни шта је Устав, ни за шта служи Закон о службеној употреби језика и писма, па као да не зна ни у којој држави живи. Он се понаша као да је Србија и данас део покојне Аустроугарске. Он не зна да је Србија ослобођена и од Турске и од Аустроугарске, да је стекла још једном независност, а да је ово на Косову и Метохији само покушај да се озваничи нова окупација српске државе.
То је насиље над Србима, над њиховим језиком и писмом, то је злонамерно или стварно Кравићево незнање о било чему. Човек, једноставно, не зна шта прича, а има „слободу кретања и „слободног причања на телевизији“, уместо да га најпре одведу у школу и да га из школе не пуштају док не схвати где се и зашто налази и где и под каквим условима живи. И да научи да слобода говора није право на неограничену глупост и увреде према Србима, њиховом језику, њиховом писму и држави Србији. Док не научи да може да воли слободно своје „Плаво небо и жуто жито“, али да нема разлога и да није пристојно да толико мрзи ни Србе, ни српски језик ни српску ћирилицу. А у школи треба да научи да Нови Сад не само да није „силом исписан ћирилицом“, него да је непрописно, неуставно и, противно свим прописима, исписан у преко 90 одсти исписа на српском језику, а Србима туђим, насилно наментутим латиничким писмом, а не српским писмом ћирилицом. И треба у школи да научи да је ту где жели да живи и где живи и жели, као и сви други, да ужива – Србија и да су у Србији и Срби и да су по сваком пропису сво исписи на ћирилици уставни и обавезни.

    Српски језик и ћирилица немају где редовно да буду ако нису и не могу да буду у Србији. Неће ваљда српским језиком и ћирилицом да се пише у Немачкој, на пример, јер је тамо Меркелова изјавила: „У Немачкој нема шта да тражи онај ко не зна немачки језик.“ У Србији може свако свашта да тражи по Уставу и закону, али није пристојно мрзети ништа у Србији што је по Уставу и закону а усвојено је на референдуму за Устав Србије 2006. године. Кравић је имао права да не изађе на рефрендум за усвајање Устава, али то не значи да је тај Устав ништаван само зато што се њему лично није свиђао, па није хтео да за њега гласа. Његово нехтење да гласа ствар је приватног, личног избора, али није лична ствар да ли ће поштовати тај Устав или ће га мрзети.

 (18. фебруара 2013) Српски Културни Клуб