Шта је парастос? Када се даје? Коме? Шта треба да се припреми за тај обред? (У потпитању: Може ли да се даје у недељу?)

Православни хришћанин својом природном смрћу не престаје бити члан Цркве. Он тада кроз смрт само прелази из једног њеног дела у други. Одлази из земаљске Цркве (воинствујуће) у небеску (торжествујућу). А и земаљска и небеска Црква јесте једна и јединствена Црква Христова, Тело Његово, стуб и тврђава Истине.

Отуда, као што је Црква о својим чедима бринула у току овоземаљског њиховог живота,
дајући им, као нежна мајка, пуноћу благодати и благослова својих кроз свете Тајне и Молитвословља, тако их она не напушта и не заборавља ни у часу смрти, као ни после ње. За Цркву, као и за самога Господа, „нема мртвих“, јер је Бог наш „Бог живих а не мртвих“.
У предсмртним часовима Црква се стара да молитвама, исповешћу и причешћем што боље припреми децу своју за излазак пред лице Божије и прелазак у живот вечни, а после смрти не прекида везу љубави према њима, него је наставља кроз посмртне молитве: опела, парастоса и помена.
Ваше питање се односи само на ПАРАСТОС, па ће и наш одговор остати у границама Вашег интересовања.

Дакле, шта је Парастос? То је један од заупокојених чинова Цркве Православне, који се у одређене дане и времена служи за упокојење душа наших уснулих сродника. Парастос је реч грчког порекла (Параатаац), и значи: дати подршку (некоме), стати уз некога, заузимати се и посредовати за некога, јер се у овој служби Црква молитвама заузима и посредује пред Богом за своје умрле чланове.
Парастос, као и остали заупокојени обреди, јесу уствари посебни чинови установљени од стране Цркве у спомен мртвих, као и посебне молитве за њих. Та пракса Цркве да брине о својим уснулим члановима, заснива се, с једне стране, на догматским разлозима, а с друге стране, на наследству из ранијих прехришћанских религија. Пре свега, сам појам Цркве као заједнице светих, која се састоји не само од живих (по људском поимању) него и од уснулих њених чланова, као и вера у загробни, будући живот, у опште васкрсење и суд, имали су као нужну последицу приношење молитава за „блажени покој и упокојење душа“ оних који су у Христу уснули.

Но исто тако, код старих Јевреја, као и код незнабожаца, постојали су у време појаве хришћанства посебни обреди и чинови у част и спомен мртвих, који су, нема сумње, бар спољашње, утицали на стварање сличних литургичких манифестација и код хришћана, или су, пак, допринели наставку (продужетку трајања) најстаријих обичаја у вези са мртвима, будући да исти не само што нису били противни правој вери, него су у хришћанству добили и нови смисао.

Та блискост у посмртним обичајма сусреће се нарочито у књигама Старог Завета (Тов. 4,17;П Мак. 12,43 – 45), где се наводи да је Јуда Макавеј, доследан учењу о васкрсењу, послао у Јерусалим оно што је потребно за приношење жртава за оне који су у рату погинули. А код незнабожаца је био обичај изношење јела на гробове покојника, јер су веровали да са пријатељима тамо једе и умрли. Даће, пак, код хришћана, иако по спољашности личе на овај незнабожачки обичај, добиле су сасвим други смисао. Јер код хришћана брига за упокојење душа умрлих, показивала се нарочито у милостињама и делима љубави, а посебно у молитвама. 0 вредности таквих дела и молитава за умрле говоре још Апостолске Установе, као и многи свети Оци (Златоуст, Кирило Јерусалимски, бл. Јероним, Августин, а нарочито св.Симеон Солунски).
Када се деси, дакле, да неко од наших сродника отиде ка Господу, онда му следују парастоси у 3, 9 и 40-и дан после смрти, као и на пола године и годину. Парастоси општег карактера, који се врше за све „од памтивека уснуле Оце, Праоце, и сроднике наше“, обављају се на ЗАДУШНИЦЕ – дане посвећене мртвима, нарочито у суботу месопусну и суботу уочи Свете Педесетнице. Сви ови парастоси у хршићанству добили су дубоко духовно значење. Тако, парастос у трећи дан символизује тродневни боравак Христа у Гробу, а врши се и у част Свете Тројице, као саме суштине наше хришћанске вере. Деветине – опет се врше у знак свештеног броја (3 х 3) или због девет чинова ангелских, са молитвом да се душа умрлог приброји њиховим чиновима. Четрдесетница се врши у част Вазнесења Господњег у 40-и дан по Васкрсењу. Годишњи парастос не врши се на телесни рођендан, као код незнабожаца, него на дан истинског рођења за вечни живот, тј. на сами дан упокојења.

Овде треба нагласити да се живи чланови породице и сродници често греше о своје покојнике. Парастос је пре свега, молитва за умрлога, и треба га вршити онда када му припада, а не онда када више одговара нама живима. То нарочито важи за 40-дневни парастос, којег треба вршити тачно у четрдесети дан од смрти, рачунајући дан смрти као први дан. У народу, пак, врло често померају тај Парастос те на уторак, те на суботу, рачунајући више како ће лакше доћи удаљени (или запослени) сродници, те испада да је парастос (тачније – гозба) њих ради, а не умрлога ради. Нажалост, и свештенство ту често повлађује и попушта (идући линијом мањег отпора и незамерања). Истина, полугодишњи, годишњи и други парастоси, могу се померити неки дан раније или касније, али 40-дневни никако, јер је он од посебно великог значаја за душу умрлога.

За парастос се припрема кувана пшеница, заслађена медом или шећером, воштаница и чаша вина којим се прелива кољиво (и гроб, ако се парастос врши на гробљу). Кољиво нас подсећа на васкрсење умрлога, јер по речима Христовим, као што пшенично зрно да би изникло и дало клас и плод, треба прво бацити у земљу да тамо иструне, тако се и тело умрлога предаје земљи на истљеније, да би потом васкрсло за будући живот (Види: I Кор. 15,36 -38). Мед (или шећер) у кољиву символизује сладост добара будућег живота, а упаљена свећа означава да је умрли прешао из мрачног земаљског живота у вечни живот светлости и истине
где сија светлост лица Божијега.

По позитивним прописима Цркве парастоси (и помени) не врше се од Божића до Богојављења, у дане Прве седмице Великог Поста, од Лазареве Суботе до Томине недеље закључно, као и у недељне и празничне дане. Та забрана једино не важи за 40-дневни парастос, будући да се исти не може и не сме померати, те се врши ма у који дан да падне.

Овде би требало додати, иако је само по себи разумљиво, да Црква врши парастосе и помене само за оне верне који су умрли у заједници са Њом, забрањујући вршење парастоса (као и уопште помињање на заједничким молитвама) за нехришћане, јеретике, одлучене од Цркве и самоубице. Изузетак чини само према оним самоубицама који су дигли руку на себе као душевни болесници, те према томе, били несвесни шта чине.

Мир ти и радост у Васкрслом и васкрсавајућем нас Господу нашем Исусу Христу.

Извор: Практична веронаука – Владика Артемије