Рашчлањивање Вулина

Откако је постао шеф Канцеларије за Косово и Метохију, Александар Вулин, се редовно показује као поуздан “благовесник” онога шта ће снаћи Србе на Косову и Метохији. Што “блаженије” његове тврдње и обећања, то је сигурније да тамошње Србе чекају још љућа искушења. Можда су најочигледнији пример тога његова прошлогодишња “уверавања” јавности када је реч о успостављању граничног режима између Косова и Метохије и средишње Србије. На пример, 10. новембра 2012. Вулин је изјавио: “Када би тамо (тј. на административним прелазима) била царина, онда би то било нарушавање територијалног интегритета. Србија неће албанске царинике на административним прелазима, већ пореске органе”.[1] Наравно, ко год је имао прилике да путује у јужну српску покрајину после почетка успостављања граничног режима у складу са тзв. Договореним закључцима у вези IBM може голим oком да види да на шиптарској страни “интегрисаног прелаза” стоје – цариници. (Иначе, закључно са 19.2.2013. текст споразума о Интегрисаном управљању границом се још увек не може наћи на званичној интернет страници Владе Србије.[2] Оно што је додатно индикативно је то да је сама Влада усвојила енглеску терминологију – “IBM[3]– IntegratedBorderManagement” – у називу тог бриселског договора, иако све време уверава јавност да се заправо ради о договору о “интегрисаном управљању прелазима”.) Вулин је такође својевремено изнео став, који се и даље може наћи на сајту Канцеларије за КиМ, да “за нас постоје само Унмик царине”.[4] Сигурно би косовско-метохијски Срби и други неалбанци били Вулину захвални ако би могао и лично да их упути у то дивно царство где и даље царују те Унмик царине.

Но, док се ми забављамо тражећи Унмик царине и шиптарске “пореске органе”, не треба игнорисати нове Вулинове јавне наступе, из којих се штошта може научити. Један од последњих је било његово гостовање на Радио-телевизији Србије од 18. фебруара 2013, у ком је најављено “више од суштинске аутономије за Србе (на Косову и Метохији)”.[5]

Ако кажемо да је, као што му је обичај, и овом приликом Вулин изрекао ноторну неистину да је “што се до сада разговарало било извођење оног што је потписано пре него што је ова Влада ступила на сцену” – онда заправо говоримо да Вулин истрајава у својој упорности обмањивања српске јавности по овом питању. Наиме, чак је и сам први потпредседник Владе прошле јесени у Народној скупштини дословце изјавио следеће, обраћајући се претходном Владином преговарачу, Бориславу-Борку Стефановићу: “На то (тј. договор о IBM)сте ставили параф и то на сваку страницу тог споразума, а онда, пошто су били избори одлучили сте да не спроводите”.[6] Са своје стране, Стефановић је лепо објаснио како ствари стоје са правног становишта, према извештају државног РТС-а:

“Стефановић је реагујући на Вучићеве наводе, истакао да би он као правник требало да зна шта је параф, а шта потпис и објаснио да његов параф на том споразуму само потврђује истинитост текста испод кога се налази. ‘Поред мог парафа не стоји ниједан други, зато што он само потврђује истинитост садржаја. Ја да потпишем нисам имао овлашћење, а то ће влада Србије сада морати да уради’, рекао је Стефановић.”[7]

Наравно да све ово Вулин зна. Стога је његова спремност да систематски искривљује стварност – што је иначе редован манир тзв. “реалиста” – по овом питању више него злокобна јер се очигледно ради о обмањивању са предумишљајем. Стога се следећи део Вулиновог интервјуа може сматрати као наговештај још злокобнијег развоја догађаја: “Вулин каже да ће бити донет уставни закон о суштинској аутономији АП Косова и Метохије, а такав закон треба да се донесе и за функционисање АП Војводине”. Привидна ноншалантност с којом је унесена ова “новост” – да се већ планира доношење закона о некаквој “суштинској аутономији АП Војводине”, уствари је нови знак за узбуну (а већ их има толико да су многи огуглали). Дакле, рингла на којој се кува српска жаба овим је још једном благо појачана. На једва приметан начин је у свест српске јавности пласирана могућност повећања степена аутономије Војводине. И у том случају је Косово (поново) само инструмент. Под геслом “заштите” косовско-метохијских Срба путем најављивања доношења закона о “суштинској аутономији” – скоро нападно се прави “симетрија” са Војводином, тј. скоро се неприметно намеће теза по којој је неизбежно да се Војводини омогући да се додатно осамостали наспрам Србије, ако хоћемо “да Срби на КиМ буду живи, здрави, заштићени и у апсолутно добрим везама са Београдом”, како је “емотивно” изјавио Вулин у свом интервјуу. Можда ће неки рећи – па ако Вулин не говори истину о “граници” са Косовом и Метохијом, можда не говори истину ни о још већој војвођанској аутономији. Одговор на то је следећи – садашња српска политичка “елита” је досад доказала да јој једино треба веровати када најављује, колико год стидљиво, још горе ствари у будућности.

Ипак – можда највећа “посластица” је остављена за крај: “’Мора се урадити тако да Срби не буду једини народ у Европи који нема право да каже у каквој држави жели да живи’, рекао је шеф Канцеларије за КиМ”. Управо је ствар у томе да Срби са Косова и Метохије – тј. они који су довољно храбри да говоре под окриљем Тачијеве “демо(н)кратије”, непрекидно понављају у каквој држави једино желе да живе – у држави Србији. Њих преко 99% је тако гласало на Сретење 2012, њих 10.000 је то акламацијом усвојило 30. јануара 2013. у Косовској Митровици. Исто право да каже у каквој држави жели да живи недавно је искористио и председник општине Штрпци, Звонко Михајловић.[8]

У Вулиновом свету – “граница” је “прелаз”, “цариници” су “порески органи”, “параф” је “потпис”, а “воља народа” је – супротно од онога што народ каже да жели. Једино се сигурно зна следеће – Велики брат се мора волети.

Александар ПАВИЋ / Фонд Стратешке Културе