Заштита и очување српске националне баштине на простору Метохије

Апстракт

др Снежана Антонијевић¹, др Зоран Чворовић²

Простор Метохије је представљао у 19. веку део Старе Србије која је као географски назив настала под утицајем државних промена иза ослобођења Кнежевине Србије. Метохијска котлина је овалног облика, јасно ограничена и издвојена област окружена Проклетијама и Шар планином. На простору Метохије се налази велики број културних и природних добара која представљају изузетне вредности светског, европског и националног наслеђа. Манастири и цркве су тапије вековног постојања, стваралаштва и идентитета Срба на овом простору као и потврда српског територијалног интегритета и суверенитета. Они су камени међаши суверене српске државе. На том простору присутно је уништавање српских православних цркава и манастира, затирања гробаља и споменика културе као део једне шире албанске стратегије чији је циљ да промени, не само демографски већ и, културно-историјски идентитет покрајине.

Основни циљ рада је указивање на правце којима се треба кретати и руководити како би се спровела заштита и очување српске националне баштине на простору Метохије.

Заштита националне баштине је једна од функција државе, делатност стручних и научних институција, обавеза и слобода грађанског деловања и понашања. Систем мера заштите српске националне баштине на простору Метохије, посматрано кроз дужи период, показао се нефункционалним и неефикасним па је, стoга, неопходно у функционалном и институционалном смислу његово прилагођавање актуелној ситуацији на том простору, а све у циљу њене заштите и очувања. Неопходно је предузимање свеобухватних мера дугорочне заштите српске националне баштине на простору Метохије, јер прети озбиљна опасност неповратног губитка великог дела, посебно културних добара.

У циљу очувања и заштите, као и обнове баштине највећа одговорност је пред Републиком Србијом, али и пред међународним организацијама и институцијама с обзиром на тренутни међународни протекторат над српском јужном покрајином.

Кључне речи: српска национална баштина, Метохија, духовно наслеђе, мере заштите и очувања, ризици и претње.

1. Др Снежана Антонијевић, ЈКП „Зеленило Београд“, Мали Калемегдан 8, Београд
2. Др Зоран Чворовић, Факултет безбедности Универзитета у Београду, Господара Вучића 50, Београд

Уводна разматрања

Брига о националној баштини једног народа стара је колико и само наслеђе јер се она огледа како у процесу стварања, тако и кроз живот створеног. Та брига о својим културним и природним добрима треба да буде непрекидна, увек присутна, јер је потакнута дубоким осећањима која, не само да је део предачких корена, већ и услов живота у будућности. Зато је национална баштина у којој су нераскидиво прожети простор, време и људи, генерације, трагови цивилизације, живот, истина и суштина самог постојања српског народа.

Културно-историјско наслеђе представља огледало српског народа и његовог стварања и природна добра као спој природе и предела чине основу постојања и опстанка Срба на простору Косова и Метохије. Културно и природно наслеђе на Косову и Метохији највеће је по богатству и различитости, по трајању и историји у овом делу Европе, па и поред заштите неких споменичких целина и објеката од стране УНЕСК-а присутно је њихово пропадање и запуштеност. Недостатак основних људских слобода и стална опасност од даљег уништавања живота и баштине српског народа неумољиво траже хитно решење њихове заштите. Културно и природно наслеђе је постало неодвојиво од питања друштвеног и одрживог развоја.

Од категорисаних непокретних културних добара са простора Косова и Метохије на Листу светске природне и културне баштине уписана су четири средњовековна манастира Српске православне цркве и то: Високи Дечани, Пећка патријаршија, манастир Грачаница и црква Богородице Љевишке. Истовремено су ове светиње са подручја Косова и Метохије уписане и на Листу светске културне баштине у опасности.[1] Манастир Високи Дечани је уписан на Листу 2004. године, а преостала три културна добра 2006. године и на Листи се налазе под именом „Средњовековни споменици на Косову“ (Medieval Monuments in Kosovo).

Оно што се дешава на простору наше јужне покрајине Косово и Метохија крајем 20. и почетком 21. века представља покушај инструментализације, манипулације и фалсификовања сјајног српског средњег века, снажне државе из доба Немањића, историјских догађаја, културне баштине, духовног наслеђа, световног и сакралног градитељства и свега онога чиме се поткрепљује српско историјско право на простор Косова и Метохије. Врши се албанизација топонима, хидронима, антропонима, уништава се све што има српски назив и може да сведочи о идентитету територије, а након 1999. године тај процес се интензивира. Све ово се ради само са једним циљем, а то је укидање српског државног права на Косово и Метохију као интегралног дела Србије. Друга половина 20. века био је припремни период за фактичко изузимање простора Косова и Метохије из састава Србије, а 1999. године, протекторатом утврђеним Резолуцијом 1244 СБ УН и тенденцију да се ново стање формализује креирањем новог статуса.[2]

Такође, смо сведоци губљења имена Метохија као географског појма, већ се наша јужна покрајина назива само Косово, иако она представља издвојену област окружену Проклетијама и Шар планином.

Просторно – географско одређење Метохије

У средњем веку није постојало посебно име за Косово и Метохију, изузев општег имена Србија. Познатији су били називи мањих предела, жупа, од којих су већина и до данас сачувани. Жупа у средњем веку је била основна територијална, привредна и управна јединица. У басену Белог Дрима није тада постојао посебан назив за целу котлину, већ су постојале жупе: Хвосно, Затрнава, Реке, Алтин, Подримље, Пашково. За један део ове области преовладао је општи назив Метохија, по многобројним манастирским метосима.[3]

Простор Метохије представљао је у 19. веку део Старе Србије која је као географски назив настала под утицајем државних промена настале иза ослобођења кнежевине Србије.[4]            Метохијска котлина је овалног облика (растојање Исток-Ђаковица је 47 км, Исток-Призрен 68 км, а максимална ширина до 60 км), јасно ограничена и издвојена област. Дно котлине је заталасано са надморском висином 350-400 м, јадранске и умерено-континенталне климе, са плодним тлом и густом речном мрежом. Северно од Шар планине и Сиринићке жупе, на простору између две велике тектонске потолине, Метохије на западу и Косова поља на истоку, налази се један сложен планински комплекс који обухвата Шар планину, Језерску планину, Неродимку и Црнољеву. На гребену Језерске планине, 3-4 км источно од села Будакова, налази се Дрманска глава на надморској висини 1359 м. Куполасти врх Дрманске главе је јединствена тачка на Балканском полуострву одакле површинске воде гравитирају у три правца, ка Јадранском, Егејском и Црном мору. Стога је положај Дрманске главе са хидрографског аспекта веома значајан локалитет који се дефинише као хидрографски чвор Балканског полуострва.[5]

Предмет овог рада се односи на простор Метохије и то: Пећки округ (општине: Исток, Пећ, Клина, Дечани, Ђаковица), Призренски округ (општине: Гора, Ораховац, Призрен, Сува река)[6], као и на општину Штрпце (Косовски округ) која је центар Сиринићке жупе и заједно са Гором, Опољем и Средском чини тзв. Шарпланинске жупе, иако као општина припада Косову.[7] Предмет истраживања је био и манастир Девич који се налази у општини Србица (Косовско-Митровачки округ).[8]

Уништавање културне и природне баштине

на простору Метохије током 20. века

Током дуге историје Срба на простору Косова и Метохије често је долазило до угрожавања манастира, манастирске имовине и верника. То доказују многобројни извештаји и дописи упућени Светом Синоду Српске православне цркве. На пример: извештај Синоду СПЦ Е. Бр. 150. 8. априла 1958. године Епископа рашко-призренског Павла о нападу на цркве и вернике 1958. (Архив Синод ф. 1. бр.19/1958)[9], извештаји Игумана Макарија и епископа рашко-призренског Павла Епархији Призрен Бр. 12, 13. II 1967. (Архив Синода, Син. Бр. 1036/1968) с насловом „Напасти Шиптара на Дечане и Гориоч 1967-1968.“[10], допис Завода за заштиту споменика културе САП Косово и Метохија бр. 02-2641, 3. IV 1968. (Архив Синода, Син. Бр. 1394 и 1409/1968) Светом Синоду 1968. поводом угрожавања манастирске имовине на КиМ[11], извештај Настојатеља манастира Високих Дечана, игумана Макарија Патријарху Српском бр. 41, 3. IV 1968. (Архив Синода, Син. Бр. 1409/1968) „Нова, тежа искушења манастира Дечани, 1968. г.“[12]

Слични примери нарушавања културне и природне баштине срећу се и у чланцима објављеним у часопису „Заштита природе“ коју издаје Републички завод за заштиту природе СР Србије.[13] Природни амбијент клисуре Призренске Бистрице, која представља изванредну природну лепоту, условио је да су у њој изграђени три значајна културно-историјска споменика наше прошлости из периода владавине цара Душана. То су: манастир „Светих Архангела“, утврђење „Вишеград“ и „Душанов мост“. У целини Призренска Бистрица и сами споменици представљају изванредно значајну, лепу и складну природно-историјску целину која као таква мора бити сачувана. Почетком 60-тих година у овој живописној клисури отворен је мајдан камена и то тачно преко пута културно-историјског споменика – манастира Св. Архангела што је нарушило, не само, амбијент већ и продукцијом великих количина прашине која се таложи на околној вегетацији и тада остацима манастира умањује се вредност читавог околног пејзажа. Штавише, у то време, новим плановима предвиђена је била и изградња силоса за жито, а после и велике парне пекаре код постојећег старог млина на десној обали Призренске Бистрице, на неколико десетина метара низводно од манастира.

Један од најочигледнијих примера затирања српске националне баштине на простору Метохије је храм Слободе – црква Свете Тројице у Ђаковици. Подизање храма је отпочето 1936. године са циљем да то буде храм Слободе са Спомен Костурницом за страдале у ратовима 1912-1918. године. Тај храм порушили су комунисти на Савиндан 1949. године, али је светиња обновљена деведесетих година 20. века. Храм Слободе је поново порушен 24/25 јула 1999. године, остаци разнети са локације, а звоници цркве сравњени са земљом 17. марта 2004. године. Епархија рашко-призренска је у свом саопштењу од 26. септембра 2007. године алармирала јавност да се на локацији храма у Ђаковици свакодневно рашчишћавају остаци заветног храма. Према снимцима епархије начињених у јуну 2009. године локација цркве Свете Тројице у Ђаковици претворена је у парк, тако да данас у центру Ђаковице нема трагова да је ту постојала Српска православна црква.[14]

Вишевековно паљење, рушење и претварање у џамије српских цркава и манастира, као и скрнављење и потпуно уништавање српских гробаља достигао је свој врхунац током и после 1999. године. То масовно уништавање српске националне баштине је један од ефикасних начина да се уклоне не само материјални докази континуитета постојања српског народа на Косову и Метохији већ и ради остварења права на отцепљење од Србије уклањајући верско и културноцивилизацијско право на које би се Срби могли позвати. Такође систематски су рушени и уклањани објекти српске световне архитектуре, властелински дворци, градови, утврђења и тврђаве из средњег века. Због дуготрајне окупације, потоњих сталних ратова за ослобођење као и брисање српског колективног памћења и свести о изузетно важном значају националне баштине за историјску и државотворну вертикалу ти објекти нису обнављани, а васпитнообразовни систем их није уграђивао у српски колективни етно-психолошки склоп. Њихов геополитички значај је велики јер представљају „историјске тапије“ и непорециве доказе о српском баштињењу тог простора.[15]

Од уласка трупа НАТО-а 1999. године на Косово и Метохију па до 16. марта 2004. године спаљено је, порушено, оскрнављено и демолирано 115 цркава и манастира. И ту се није стало. Само у два дана 17. и 18. марта 2004. године уништено је још 35 православних светиња. Спаљена је и широм света позната Богородица Љевишка, манастири Девич, Свети Архангели и многе друге цркве.

Српски средњовековни манастири на Косову и Метохији, не само да су представљали водећу снагу у домену вере, духа, морала већ су били и центар развоја српске културне традиције. Манастири, као специфичне просторне структуре чији се положај везивао за природу и њену разнолику лепоту, указују на остварену идеју о садејству изграђеног простора кодираног културним обрасцем и природног окружења.[16]

У време комунистичке власти, после завршетка Другог светског рата, од 1945. године Српској православној цркви на простору Рашко-призренске епархије је одузета (национализована) имовина, а прогнаним Србима је забрањен повратак на Косово и Метохију.[17]Албански националисти и атеисти су појачали нападе на Српску православну цркву нападима на свештенике, монахе и монахиње; насилним одузимањем имовине, стоке, сечом шума и др. као и рушењем, демолирањем, скрнављењем цркава, манастира и других верских објеката. Најновије страдање Српске православне цркве на Косову и Метохији почиње крајем 20. и почетком 21. века и показује две различите стране страдања: живе цркве, православног народа и страдање и уништавање хришћанских споменика-цркава, манастира, културне баштине и гробаља.[18]

Уобличавање геополитичких и националистичких циљева сецесионистичког албанског покрета спроведено је у најновијим сукобима Срба и Албанаца, а своде се на потпуно политичко овладавање територијом Косова и Метохије са циљем стварања друге албанске државе. На територији Косова и Метохије се спроводи уз максималну етичку хомогенизацију и уништавање српске православне културне баштине, да би се на тај начин уклонило верско и културноцивилизацијско право на које се Срби увек могу позвати.

Преглед и анализа заштићених културних и

природних добара простора Метохије

Анализом стања културних и природних добара на простору Метохије даје се одговор о томе на ком је нивоу стање наше свести у односу на добра наше земље, они говоре о нама самима, као појединцима и друштву у целини. Неопходно је сагледати стање баштине на дефинисаном простору да би се добили одговори на потребу установљења адекватне друштвене политике и стратегије. У минулом времену разним незаконитим активностима српски културни простор је осиромашен за неслућено богатство. Држава није учинила довољно да покуша да те вандализме спречи и спасе културно и природно наслеђе од даљег уништавања.

„Ми Срби смо овде оно што представљају наше светиње”, овако је патријарх Павле дочекао генерале НАТО-а 18. јуна 1999. године у манастиру Грачаница. Понављао је то више пута, али његове речи очигледно нису допрле до ушију светских моћника. Како иначе објаснити да тако моћна војна сила која је у српску јужну покрајину дошла да наводно заштити угрожена људска права и очува мултикултуралност и вишеетничност није могла да спречи пред очима целог света бестијално рушење српских цркава и манастира.

Преглед и категоризација заштићених културних добара на простору Метохије урађена је према подацима Завода за заштиту споменика Србије. Преглед заштићених културних добара је урађен по општинама, с тим да је Завод ради боље прегледности обрадио и општину Малишево иако званично у Министарству за локалну самоуправу РС та општина не постоји (укинута је по закону Србије 1991. године, али је поново формирала Унмик администрација). Општина Малишево је формирана од делова општина Ораховац, Клина, Глоговац и Сува Река.  Преглед и категоризација заштићених културних добара Метохије се поклапа са просторним одређењем предмета истраживања.

За послове заштите културних добара задужен је Завод за заштиту споменика културе Србије, а територијална надлежност припада Центру за очување културне баштине на Косову и Метохији са седиштем у Лепосавићу. Досадашња категоризација непокретних културних добара, а нарочито културних добара од великог значаја, која је до 1994. године била у надлежности аутономних покрајина, довела је до тога да Покрајина Косово и Метохија уопште нема категорију непокретних културних добара од великог значаја.[19] Прегледом и анализом доступне литературе утврђено је да на простору Метохије нема заштићених археолошких налазишта од изузетног и великог значаја, осим утврђених али некатегорисаних.[20] Наравно, иста ситуација је када се погледа категорија културних добара  „знаменита места“, јер на простору Метохије, али и Косова не постоји ни једно једино културно добро које припада овој законској категорији.[21] Чланом 20. Закона о културним добрима дефинисана је категорија просторно културно-историјске целине као једног од непокретних културних добара. Осим Меморијалног споменичког комплекса Газиместан, Приштина, који се налази на простору Косова, ова категорија споменика није присутна на простору Метохије.[22]

Анализом доступних података, иако је непрепоручљиво употребљавати генерализације, може се приметити да у Србији уопште нити је постојао, нити постоји општи ниво свести о вредностима и значају културног наслеђа на простору Косова и Метохије као дела националног идентитета, осим злоупотребе у идеолошко-политичке сврхе. Овакав став је алармантан јер говори о личном односу појединца како према себи, тако и према друштву и држави у којој живи. Такође, тешка политичка ситуација не оправдава неангажовање органа власти Републике Србије и надлежних институција за заштиту националне баштине да на адекватан начин одговоре на своје обавезе, а не само да се декларативно залажу за њено очување.

Значи на простору Косова и Метохије не постоји ни један споменик културе од великог значаја.[23] Присутна је категорија споменика културе од изузетног значаја, као и група утврђених али некатегорисаних споменика културе. У раду су сагледани само споменици културе који су део српске националне баштине. На простору Метохије их има, на основу података Завода за заштиту споменика културе, укупно 125, а физички је присутан много већи број објеката који припадају српској националној баштини.

Најинтересантнија и најспецифичнија групација средњовековних српских споменика на простору Метохије су пећине испоснице где су свој живот провели српски пустиножитељи који су напуштали свет и удаљавали се у пустињу где су молитвено самовали и тиховали. Са изузетком испоснице Св. Петра Коришког која је категорисана као споменик културе од изузетног значаја и неколико пећина испосница које спадају у утврђене али некатегорисане споменике, неке пећине чак су недовољно и истражене.

У овом раду су анализирана заштићена природна добра на простору Метохије, дефинисана категоријама из Закона о заштити животне средине („Службени гласник РС“, бр. 66/91), јер, у међувремену, сем појединачних стручних активности (обилазак стручњака из Завода за заштиту природе Србије 2010. године „Шам дуд“), не постоји организовани мониторинг заштићених подручја простора Метохије. Нека заштићена подручја, из безбедносних разлога, за сада, није могуће обићи, оценити њихово стање, као ни предузети адекватне мере и активности на њиховој заштити.

Област Метохије је простор на коме се налази Шар планина, као јужни обод Србије, дуг 85 km, са преко 40 планинских врхова високих између 2500 m и 2620 m, као и Метохијске Проклетије, дуге 90 km и високе до 2656 метара које чине југозападни обод Србије. Проклетије заједно са Шар-планином припадају једном од шест европских центара биолошке разноврсности. У Метохији се налази и река Мируша која у свом кањонском делу има низ од 16 језера раздвојених водопадима, слаповима и брзацима. У порти Пећке патријаршије поносно стоји преко 700 година старо стабло црног дуда, а на обали Призренске Бистрице преко 200 година старо стабло платана. На простору Метохије се налази: 1 национални парк, 1 предео изузетних одлика, 8 резервата природе, 5 меморијалних природних споменика, 5 споменика природе и 7 ботаничких споменика природе, укупно 27 заштићених природних добара.

На основу доступних података из Завода за заштиту природе Србије направљена је листа заштићених објеката природе на простору Метохије. Управљачи заштићених природних добара су, већином, онемогућени у вршењу своје функције. То значи да се заштита не врши, не спроводе се прописани режими заштите, нема планова заштите као ни контроле надлежних институција. Оштећења на природним добрима је тешко, скоро немогуће, проценити на ширем простору.

Предлог мера и инструмената за заштиту и очување

српске националне баштине

Анализа постојећег стања функционисања заштите националне баштине на простору Метохије организована је спровођењем више метода истраживања. Због сложености истраживања, осим анализе садржаја, у склопу теоријске анализе свих доступних извора информација, емпријски карактер истраживања је заснован на примени групног експертског интервјуа – Делфи метода.

Обзиром да је предмет истраживања мултидисциплинарног карактера, ради се о појавама које представљају област истраживања више наука, у истраживање је била укључена група испитаника која се састојала од експерата који се професионално баве активностима везаним за предмет истраживања. Обзиром на њихово искуство у области истраживања њихови ставови су веома важни, тако да су Делфи методом добијени вредносни судови везани за заштиту и очување српске националне баштине простора Метохије и ти резултати указали су на правце којима се треба кретати и руководити у спровођењу интегралне заштите и очувања српске националне баштине на дефинисаном простору, као и на дефинисање мера које треба предузети.

Очување културне баштине на простору Косову и Метохији су репер којим се препознајемо као Православни Срби, зато треба све своје снаге усмерити ка њиховој заштити, не само физичкој, него заштити њих као српских православних, префикса коме прети тенденција затирања како од Албанаца тако и од међународног фактора. У том контексту треба указати и на угрожавања српске националне баштине, оспоравањем, а потом и својатањем, односно албанизовањем неспорно српске припадности духовној и културној баштини на Косову и Метохији грубим, фалсификовањем историјских чињеница и систематским физичким уништавањем трагова српске духовне и културне баштине као неспорних сведочанстава српске државности на том простору.

Основни циљеви заштите и одрживог коришћења природног наслеђа су очување и унапређење биолошке разноврсности, вредности геонаслеђа и предела, развој јавних функција заштићеног подручја путем планског, контролисаног и ограниченог коришћења природних ресурса и простора као и повезивање и усклађивање националног са међународним системом заштите природе. Основни циљеви заштите и очувања културног наслеђа су очување, уређење и коришћење културног наслеђа, његова презентација, развијање система међународних културних веза, затим културних стаза државног значаја као и локалних веза културног наслеђа. Неопходно је и потпуно повезивање и усаглашавање политике заштите, уређења и коришћења културног и природног наслеђа, а нарочито хармонизација свих делатности на подручјима културног предела. Заштити природног и културног наслеђа придружује се и нематеријално наслеђе, као интегрални део градитељског наслеђа и природног амбијента.

На простору Метохије у области заштите и очувања културне и природне баштине потребно је остварити следеће приоритетне активности:

• Доношење новог закона којим се уређују непокретна културна добра у складу са Законом о култури и другим законима и правним актима релевантним за област културног наслеђа, а посебно у закону ставити акценат на културна добра простора Косова и Метохије.
• Доношење државне Стратегије за Косово и Метохију у области културног и природног наслеђа као и реорганизовање службе заштите у односу на друштвене, правне и економске промене дефинисаног простора.
• Ревизија статуса (врсте, режими и границе заштите) раније проглашених заштићених подручја и усклађивање са важећом законском регулативом.
• Ревизија и доношење одлука о категоризацији културних добара по убрзаном поступку у складу са законом и стратегијом на овом врло рањивом простору при изузетно нестабилној безбедносној ситуацији.
• Израда нових номинација за Листу светске баштине.
• Израда студија о културним подручјима и њихова диференцијација на различите степене заштите, планирање, управљање и мониторинг свих промена културног наслеђа као необновљивог ресурса.
• Неопходна је израда стратегија управљања ризицима по културно наслеђе у случају катастрофа.

Мере и инструменти који омогућавају заштиту и очување српске националне баштине простора Метохије почетком 21. века могу се поделити на неколико група: нормативно-правни инструменти, организационо-институционалне мере, економско-финансијске мере и образовање и информисање јавности.

Нормативно-правни инструменти

• Доношење закона у области културног наслеђа и усклађивање са укупном законодавном политиком.
• Усвајање државне стратегије у области културног наслеђа.
• Проглашење режима заштите ревалоризованих природних и културних предела и амбијенталних целина и објеката на простору Косова и Метохије.
• Потврђивање међународних конвенција од значаја за заштиту и очување културне и природне баштине.
• Примена најзначајнијих Конвенција у области културног наслеђа по УНЕСК-у.
• Примена Закона о заштити природе који је, у највећој мери, усаглашен са европским прописима и стандардима.
• Потребно је међусобно усаглашавати и хармонизовати различите интересе и прописе из других области са принципима одрживог развоја, основним поставкама заштите природе и биодиверзитета колико је то могуће у постојећим условима.

Организационо-институционалне мере

• Неопходно је формирање међусекторског или међуресорног тела од стране Владе Републике Србије које би било надлежно за управне послове везане за заштиту српске националне баштине простора Косова и Метохије.
• Задатак тог међусекторског тела би био очување идентитета српског народа, народа који је аутохтон на простору Метохије, очување културних и верских објеката и стим у вези животне средине, као и образовање и подизање свести о културном наслеђу широке популације.
• Само у том смислу неопходна је међусекторска сарадња на нивоу Владе преко новоформираног тела јер је то пут како би се у динамичном свету глобализације и конкуренције очували културни идентитети свих народа, и у том контексту и идентитет српског народа на простору Метохије почетком 21. века.
• У систему спровођења заштите, где год је могуће, треба поставити управљаче, односно наставити контитуитет рада служби за заштиту културне и природне баштине, стварати услове за слободан приступ и несметан рад српским стручњацима који су искључени из система заштите наслеђа 1999. године, а где није могуће због безбедносне ситуације, управљач би било то владино тело које би пратило заштићену баштину.
• Заједно са стручним организацијама и релевантним Министарствима припремати и усклађивати законе и прописе, међународну и међусекторску координацију и усаглашавање.
• Успостављање мониторинг система и то директног обиласком заштићених културних и природних добара колико је могуће у тренутно, веома рањивој безбедносној ситуацији. Потребно би било имплементирати и метод даљинске детекције који игра веома значајну улогу како у техничко-технолошком, тако и у економском смислу.

Економско-финансијске мере

• Средства за заштиту културних и природних добара би требало обезбедити из буџета и других извора у складу са законом.
• На простору Метохије није могуће користити средства из буџета локалних самоуправа. Такође, није примењива ни измена пореске политике у смеру стимулација, односно олакшица за локално становништво и активности које су усклађене са принципима одрживог развоја, као ни доношење економских мера.
• Једина могућност је евентуално коришћење страних донација и укључивања у доступне фондове.

Образовање и информисање јавности

• Услове за унапређивање васпитања и образовања о заштити културне и природне баштине осигурава министарство надлежно за послове образовања. На предлог међуресорног тела Владе надлежно министарство може заједно са њима да спроведе одређене облике едукације везане за простор Косова и Метохије.
• Едукација, презентација и промоција српске националне баштине је веома важан сегмент у пословима управљања заштитом и очувањем културних и природних добара на простору српске јужне покрајине.
• Волонтерски радни кампови су један од могућих, конкретних, видова деловања невладиних организација на пољу заштите културног наслеђа.

Закључак

Питање Косова и Метохије није само питање Савета Безбедности, већ пре свега питање демократске, међународно признате државе Србије и српског народа који је вековима живео и стварао своје културно наслеђе, које албански екстремисти немилосрдно уништавају.[24] Уништење српских православних цркава и манастира, затирање гробаља и споменика културе, део је једне шире албанске стратегије, чији је циљ да промени не само демографски, већ и културно-историјски идентитет покрајине.

            Тенденциозно се у центар пажње светске јавности стављају термини „будући статус“ и „коначно решење Косова“, али то доводи до наметнуте замене теза. Република Србија јесте равноправна суверена држава чланица УН са међународно признатим и неспореним територијалним интегритетом. Статус Косова и Метохије у свим важећим домаћим и међународним правним актима је дефинисан као „суштинска аутономија са значајном самоуправом унутар Србије“. Све Резолуције, па и Резолуција СБ УН 1244 тај статус признају. Дефинисан статус КиМ-а постоји пре и без Резолуције, она само признаје Србији суверенитет као нешто општеприхваћено, а никако јој то не дарује.

Културно-историјско наслеђе представља огледало српског народа и његовог стварања и природна добра као спој природе и предела чине основу постојања и опстанка Срба на простору Косова и Метохије. Српски средњовековни манастири на Косову и Метохији, не само да су представљали водећу снагу у домену вере, духа, морала већ су били и центар развоја српске културне традиције. Манастири, као специфичне просторне структуре чији се положај везивао за природу и њену разнолику лепоту, указују на остварену идеју о садејству изграђеног простора кодираног културним обрасцем и природног окружења.

Баштина Метохије обухвата културна и природна добра, од којих већина представља врхунац вредности српског националног и европског наслеђа. Територија Косова и Метохије је простор од изузетног значаја за цео српски народ, његову државу и Српску православну цркву јер је центар српског историјског, духовног и културног бића. Недостатак основних људских слобода и стална опасност од даљег уништавања живота и баштине српског народа неумољиво траже хитно решење њихове заштите.

Можда на крају треба истаћи да ако се врло брзо не предузму свеобухватне мере заштите српске националне баштине на простору Косова и Метохије прети озбиљна опасност од неповратног губитка великог дела, посебно културних добара. У циљу очувања и заштите, као и обнове баштине највећа одговорност је пред Републиком Србијом, али и пред међународним организацијам и институцијама, обзиром на тренутни међународни протекторат над српском јужном покрајином. Ако постоји политичка воља да се српска баштина сачува онда постоје и могућности да успешно координирају домаће и међународне активности у том смеру. Република Србија, ако жели да сачува своју баштину на простору Косова и Метохије мора да се систематски и континуирано на томе ангажује, што до сада није био случај.

Литература

1. Административно територијална подела Републике Србије на управне округе, Републички завод за статистику, http://webrzs.statserb.sr.gov.rs
2. Артемије (Радосављевић), епископ ЕРПиКиМ, обраћање мисији СБ УН у манастиру Грачаница 2.3.2007. године, „Св. Кнез Лазар“, број 1-2 (57-58), Грачаница, 2007.

1. Артемије (Радосављевић), епископ ЕРПиКМ, „Савремени положај Православне цркве на Косову и Метохији“, предавање одржано на XIV Богословској конференцији 2004. у Москви, Свети кнез Лазар, часопис епархије Рашко-призренске бр. 45 (1/2004), Призрен/Грачаница, 2004.

4. Археолошка налазишта од изузетног и великог значаја на простору Републике Србије, Републички Завод за заштиту споменика културе Београд, „Споменичко наслеђе Србије“, Београд, 2007. година.
5. Вера Броз, „Клисура Призренске Бистрице-предео нарочите природне лепоте или просторни меморијални природни споменик“, Зборник радова Републичког завода за заштиту природе СР Србије, „Заштита природе“, број 33, Београд, 1966.
6. Влада Републике Србије, http://www.srbija.gov.rs
7. Допис Светом Синоду 1968. поводом угрожавања манастирске имовине на КиМ, Завод за заштиту споменика културе САП Косово и Метохија, http://www.rastko.org.rs
8. Знаменита места од изузетног и великог значаја на простору Републике Србије, Републички Завод за заштиту споменика културе Београд, „Споменичко наслеђе Србије“, Београд, 2007. година.
9. Љубомир Менковић, „Дрманска глава-хидрографски чвор Балканског полуострва“, Заштита природе, Завод за заштиту природе Србије, број 48-49, Београд, 1998. 269-273.
10. Милисав Лутовац, „Задужбине Косова“, ЧГП ДЕЛО, Љубљана, 1987., 582-593.
11. Милован Радовановић, „Шар планина и њене жупе у Косовско-Метохијској области јужне Србије (географски положај и мултиетничке карактеристике)“, САНУ, Одбор за проучавање Косова и Метохије, Географски Институт „Јован Цвијић“ САНУ, Зборник Радова, Књига 50, Београд, 2000. 7-23.
12. Миломир Степић, „Перспективе Косова и Метохије у контексту глобалних геополитичких концепција“, www.sanu.ac.rs
13. Миломир Степић, „Косовско-Метохијска карика расрбљивања Балкана-могући епилог и његове геополитичке последице“, Гласник српског географског друштва, свеска LXXXV-Бр. 1, 2005. 259-281.
14. Напади на цркве и вернике 1958. (извештај Синоду СПЦ) Епископ рашко-призренски Павле, „Од Пећи па све до Девича у Дреници нема ни једног свештеника. Манастир Гориоч и Црна Река потпуно су пусти, а у манастиру Грачаници нема пароха…“ http://www.rastko.org.rs
15. Напасти Шиптара на Дечане и Гориоч 1967-1968. (извештаји), Игуман Макарије и епископ рашко-призренски Павле, http://www.rastko.org.rs
16. Невена Дебљовић-Ристић, „Српски средњoвековни манастири-места стапања културе и предела“, Зборник радова Прве регионалне конференције о интегративној заштити, Културни пејзаж-савремени приступ заштити културног и природног наслеђа на Балкану, Европски центар за мир и развој, Београд, 2008. 227-238.
17. Нова, тежа искушења манастира Дечани, 1968. Настојатељ Високих Дечана, игуман Макарије, http://www.rastko.org.rs

1. Привремена забрана враћања колониста у њихова пријашња мјеста живљења, Службени лист Демократске Федеративне Југославије, број 13, Београд, 1945.

19. Просторне културно-историјске целине од изузетног и великог значаја на простору Републике Србије, Републички Завод за заштиту споменика културе Београд, „Споменичко наслеђе Србије“, Београд, 2007. година.
20. „Споменичко наслеђе Србије, непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја“, друго измењено и допуњено издање, Републички завод за заштиту споменика културе Београд, Београд, 2007.
21. Споменици културе од изузетног и великог значаја на простору Републике Србије, Републички Завод за заштиту споменика културе Београд, „Споменичко наслеђе Србије“, Београд, 2007. година.
22. Станоје Станојевић, „Историја српског народа“, Друго издање, Београд, 1910. 124, 140.

[1] „Споменичко наслеђе Србије, непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја“, друго измењено и допуњено издање, Републички завод за заштиту споменика културе Београд, Београд, 2007.

[2] Миломир Степић, „Перспективе Косова и Метохије у контексту глобалних геополитичких концепција“, www.sanu.ac.rs

[3] Милисав В. Лутовац,  „Задужбине Косова“, ЧГП ДЕЛО, Љубљана, 1987., 582-593.

[4] Станоје Станојевић, „Историја српског народа“, Друго издање, Београд, 1910. 124, 140.

[5] Љубомир Менковић, „Дрманска глава-хидрографски чвор Балканског полуострва“, Заштита природе, Завод за заштиту природе Србије, број 48-49, Београд, 1998. 269-273.

[6] Влада Републике Србије, http://www.srbija.gov.rs

[7] Милован Радовановић, „Шар планина и њене жупе у Косовско-Метохијској области јужне Србије (географски положај и мултиетничке карактеристике)“, САНУ, Одбор за проучавање Косова и Метохије, Географски Институт „Јован Цвијић“ САНУ, Зборник Радова, Књига 50, Београд, 2000. 7-23.

[8] Административно територијална подела Републике Србије на управне округе, Републички завод за статистику, http://webrzs.statserb.sr.gov.rs

[9] Напади на цркве и вернике 1958. (извештај Синоду СПЦ) Епископ рашко-призренски Павле, „Од Пећи па све до Девича у Дреници нема ни једног свештеника. Манастир Гориоч и Црна Река потпуно су пусти, а у манастиру Грачаници нема пароха…“  http://www.rastko.org.rs

[10] Напасти Шиптара на Дечане и Гориоч 1967-1968. (извештаји), Игуман Макарије и епископ рашко-призренски Павле, http://www.rastko.org.rs

[11] Допис Светом Синоду 1968. поводом угрожавања манастирске имовине на КиМ, Завод за заштиту споменика културе САП Косово и Метохија, http://www.rastko.org.rs

[12] Нова, тежа искушења манастира Дечани, 1968. Настојатељ Високих Дечана, игуман Макарије, http://www.rastko.org.rs

[13] Вера Броз, „Клисура Призренске Бистрице-предео нарочите природне лепоте или просторни меморијални природни споменик“, Зборник радова Републичког завода за заштиту природе СР Србије, „Заштита природе“, број 33, Београд, 1966.

[14] http://www.eparhija-prizren.com

[15] Миломир Степић, „Косовско-Метохијска карика расрбљивања Балкана-могући епилог и његове геополитичке последице“, Гласник српског географског друштва, свеска LXXXV-Бр. 1, 2005. 259-281.

[16] Невена Дебљовић-Ристић, „Српски средњoвековни манастири-места стапања културе и предела“, Зборник радова Прве регионалне конференције о интегративној заштити, Културни пејзаж-савремени приступ заштити културног и природног наслеђа на Балкану, Европски центар за мир и развој, Београд, 2008. 227-238.

[17] Привремена забрана враћања колониста у њихова пријашња мјеста живљења, Службени лист Демократске Федеративне Југославије, број 13, Београд, 1945.

[18] Више о овоме: Епископ Артемије (Радосављевић), „Савремени положај Православне цркве на Косову и Метохији“, предавање одржано на XIV Богословској конференцији 2004. у Москви, Свети кнез Лазар, часопис епархије Рашко-призренске бр. 45 (1/2004), Призрен/Грачаница, 2004.

[19] „Споменичко наслеђе Србије, непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја“, друго допуњено издање, Републички завод за заштиту споменика културе Београд, Београд, 2007.

[20] Археолошка налазишта од изузетног и великог значаја на простору Републике Србије, Републички Завод за заштиту споменика културе Београд, „Споменичко наслеђе Србије“, Београд, 2007. година.

[21] Знаменита места од изузетног и великог значаја на простору Републике Србије, Републички Завод за заштиту споменика културе Београд, „Споменичко наслеђе Србије“, Београд, 2007. година.

[22] Просторне културно-историјске целине од изузетног и великог значаја на простору Републике Србије, Републички Завод за заштиту споменика културе Београд, „Споменичко наслеђе Србије“, Београд, 2007. година.

[23] Споменици културе од изузетног и великог значаја на простору Републике Србије, Републички Завод за заштиту споменика културе Београд, „Споменичко наслеђе Србије“, Београд, 2007. година.

[24] Епископ Артемије (Радосављевић), обраћање мисији СБ УН у манастиру Грачаница 2.3.2007. године, „Св. Кнез Лазар“, број 1-2 (57-58), Грачаница, 2007.