Звонко Михајиловић
Повод за виђење са поменутим човеком био је један од бројних злочина против недужног становништва у време отвореног лова на Србе. Касније сам сазнао да је реч о високо позиционирам официру ЦИА. Код Срба на КиМ остао је упамћен по дугачком мандату (5-6 год). и по томе што кад год би се негде појавио без најаве тога дана по његовом одласку или већ сутра дан десио био се нови напад на Србе што јасно указује на његове стварне намере доласка.
Након анализе догађаја и договора да КФОР штити Србе и превентивним деловањем спречава такве злочине прешло се на нека осетљивија питања. Па је тако саветник команданта питао нас, мене и једног мог сарадника и пријатеља, шта је то што албанци имају од споменика културе из њихове прошлости а налази се на КиМ? Одговор је био јасан, немају ништа. Све је Српско, или некад Српско а касније претворено у Турско, гласио би мој одговор. Након краћег размишљања питао би: како је могуће да неко добије своју државу а нема темеља за њену изградњу? Ја сам одбацивао такву једну могућност позивајући се на Резолуцију 1244 СБ УН која Србији гарантује интегритет и суверенитет, што би код њега изазивало благи подсмех. Он је даље настављао разговор питањем: „Шта има лошег у томе да се постојеће цркве, манастири и споменици културе представе као културно историјско благо народа Косова“?
Били смо згрожени једном таквом идејом па сам му истог момента обрусио да нема тог Србина који ће пристати на тако нешто по цени новог рата. Саветник је отишао корак даље и устврдио да ја грешим и да он већ види у Београду те и такве Србе који ће на такву опцију пристати, иако то у овом тренутку звучи невероватно. Следећи аргумент који сам потегао било је то да тадашњи владика епархије Рашко Призренске Артемије неће никада на то пристати. Одговор који сам добио био је нови шок за мене. Саветник ми је без много размишљања одговорио: „Сменићете ви Срби тог вашег владику и на његово место довести неког ко то жели да уради а ми знамо како ћемо га на то мотивисати“. Уз гласно негирање ипак сам питао како? Рекао је: „Створићемо Косовску православну цркву у чијој ће надлежности бити сво културно благо Косова“. И ту смо прекинули разговор јер притисак који смо трпили због других околности имао је ефекат брзог губљења нерава па је на крају разговора пала и по која тешка реч упућена њему са моје стране. Мада нисам имао утисак да га је ишта нервирало.
Притиснути дневним проблемима око одбране голих живота нисмо нарочито придавали посебан значај речима искусног натурализованог Мексиканца у цивилу али после свега 15. година неке су најаве почеле да се обистињују. Бојим се да је прича око пријема чланства у УНЕСКО завршена тема али “Косовска православна црква“ није. Треба размишљати и о овоме.
Извор: Правда
