„Немам оца, немам мајке, немам никог“ – браћа Чеси посетили гроб Споменка Гостића

kolaz - na grobu Spomenka Gostica

Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ

Према информацијама којима сам располагао, до гробља у засеоку Јовићи на коме је сахрањен Споменко Гостић не постоји пут, већ се мора ићи пешке кроз шуму, а уз то се Јовићи налазе у близини села Бочиње које се помиње као упориште вехабија, о чему се писало не само код нас, него, како се касније испоставило, и у Чешкој. Никаквих ближих података о томе како доћи до Јовића и сеоског гробља није било. Због тога сам, иако је било планирано да са пријатељима из Чешке посетим гроб Споменка Гостића у петак 17. априла, кренуо дан раније како бих нашао пут.

Одлука се показала као исправна јер ми је било потребно неколико сати да руководећи се добијеним информацијама коначно дођем до Јовића.

Најпре сам се упутио у Доњу Бочињу, одатле у Горњу Бочињу па у Бакотић. Тек у Бакотићу сам добио тачну информацију како да дођем до Јовића. А до Јовића најкраћи пут заправо води из Маглаја. Сва ова села, укључујући и Маглај припадају Федерацији БиХ. Са пута, који долином реке Босне води ка Завидовићима, се кроз муслиманско гробље скреће ка ресторану ”Борик” а онда даље узбрдо, шумским путем ка Јовићима.

У Бакотићу су ми дали савет да у случају потребе питам за пут до Стјепановића, и кажем да идем код њих, јер су две куће Стјепановића једине српске куће у Горњем Улишњаку, недалоко од Јовића.

Тако сам и урадио и коначно дошао до куће Рајка Стјепановића. Поред пута су постављене табле са мапама које упозоравају на минска поља.

Иако је сезона почела и имали су много посла, Рајков син Дејан је одлучио да крене са мном и одведе ме до гробља. Од куће Стјепановића па до гробља мора да се иде пешке јер је пут у лошем стању.

Гробље је подељено на два дела – десно, ниже, су сахрањени цивили а лево, мало вишље, војници и међу њима Споменко Гостић. На гробљу косе траву и одржавају га Рајко и његов син Дејан.

Сутрадан сам на исто место дошао са пријатељима из Чешке, како бисмо одали пошту Споменку Гостићу, положили цвеће на његов гроб и прислужили свеће.

Споменко Гостић је рођен 15. августа 1978. године у Добоју. Основну школу јепохађао у Маглају, али је због избијања рата у Босни и Херцеговини није завршио. На почетку рата, тачније у месецу априлу 1992. године умрла му је мајка Милена, па је остао да живи са баком која је септембра исте године погинула у гранатирању села од стране тзв. АРБиХ. Убрзо се пријављује у Војску Републике Српске.

„Сарађујем са војском, храним се с војском, спавам… Немам оца, немам мајке, немам никог“
(RTS SAT, ТВНС)

Био је најмлађи војник Војске Републике Српске. Два пута је био рањаван.

„Имало је случајева да сам нагазио на мину, наишао сам и одбило је први точак. Овог ми је друга ранило, мене је бацила детонација, али опет се то све савлада. Тукли су ме мецима 84-ом, морао сам пузити кроз канал, али и то сам издржао. Немам оца, немам мајке, немам никог. Остао сам с бабом био и баба ми је погинула.”
(RTS SAT, ТВНС)

Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ

Упркос томе није мислио на себе:

„Нама војницима је лако, имамо шта обући, јести, а на Озрену има много дјеце која не иду у школу, која немају шта обући и јести, апелујем својим друговима и вршњацима из Србије да пошаљу помоћ. Поред хране, у одјећи и обући, и лијековима.” (RTS SAT, ТВНС)

У нападу муслиманских снага на планину Озрен народ се повукао из Јовића, а Споменко је са неколико војника остао да брани село.

Имао је могућност и да оде. На питање: „А зашто нећеш одавде?“, одговорио је: „Ето, зато што ово не могу напустити док год се не ослободи… све.” (RTS SAT, ТВНС)

По кафићима у Београду, Новом Саду и другим градовима Србије безбрижно проводе време многи способни за борбу, а ти си ипак остао овде са својим борцима. Шта мислиш о људима који нису са вама?

d181d0bfd0bed0bcd0b5d0bdd0bad0be-d0b3d0bed181d182d0b8d19b

„То су кукавице, издајице свог народа. Ја сам се јавио добровољно да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља.”

У марту 1993. у гранатирању положаја српске војске, пет војника је погинуло, а Споменко је тешко рањен. Умро је 20. марта 1993. године и сахрањен са погинулим саборцима на сеоском гробљу. Имао је 14 година када је изашао пред Милоша и остале српске витезове.

Ниједна школа, ниједан трг и ниједна улица у Републици Србији и Републици Српској не носе његово име. Постхумно је одликован Медаљом заслуга за народ.

”Милион суза за тобом је мало – храбро срце дечака за српство је пало.”
Споменко Гостић – у Царству Небеском.

Извор: Фејсбукрепортер