Каменовање Српкиње у Београду због непоштовања исламских закона
Ово је мој град, моје излетиште, моја стаза, моја држава… другу немам… поњавала сам у себи, као мантру, трчећи ка мрачном делу стазе.
 |
| Фото: Илустрација |
Почело је Европско првенство у кошарци. Србија излази на црту Шпанцима, а ја баш сад крећем на трчање. Још само ова четвртина… хајде још ова… и тако одгледах до краја, па онако усхићена победом наших кошаркаша, касније него иначе, одлучих да ипак истрчим своју деоницу планирану за тај дан.
Добрано је прошло десет сати кад сам се нашла на стази, све тако бежећи од свакодневних утисака, у потрази за оно мало ендорфина до којег се овде само трчањем може доћи, не слутећи шта ме „чека“, јер ово је мој град, моје излетиште, моја стаза, моја држава… другу немам.
Свако ко рекреативно трчи, зна да већ на трећем километру ноге иду саме, а мисли су ко зна где; просто ми се да наслутити како се расплињују над језером у потрази за бригама којих се ето управо, ни сама не знам како, ратосиљавам.
Притом, како већ рекох, ни слутила нисам шта ме чека и да могу у свом граду, у својој држави, другу немам… да доживим нешто што би се, најблаже речено, могло окарактерисати као „непријатност“.
На неосветљеном делу стазе налетех на четворицу ситнограђених азиланата који, кад су ме опазили, почеше љутито да галаме и да ми језиком којег не разумем и гримасама, које сам ипак разумела, стављају до знања да у нечему „дебело“ грешим.
Кад сам збуњена протрчала поред њих, засули су ме каменчићима. Знам да су били каменчићи а не камење, јер поред стазе није ни било камења које би могли да „употребе“, а и за сваки који ме је погодио пре би се могло рећи да је изазвао пецкање, него бол. Осим можда оног који ме је погодио по руци којом сам штитила главу.
Кад сам одмакла, прва мисао ми је била да сам „добро прошла“ и да ће бити најбоље ако се вратим шеталиштем које је осветљено, и на којем још увек има шетача.
А онда је прорадио бес. Као увек кад питање немоћно лебди у ваздуху вапећи за одговорима, те, потпуно непромишљено, одлучим да се вратим истом стазом, овога пута спремна на сваки развој догађаја, јер ме након овог искуства више ништа не може изненадити.
Ово је мој град, моје излетиште, моја стаза, моја држава… другу немам… поњавала сам у себи, као мантру, трчећи ка мрачном делу стазе.
Видевши да их тамо више нема, потрчах даље… и након само неколико пређених метара, опет се зачуше каменчићи који падају по стази иза мене. Овога пута допирали су из удаљеног шипражја, те им домет није био такав да би ме неки погодио. Закључих да су се склонили у бојазни да ћу неком да их пријавим, те да су се и сами изненадили кад су ме поново приметили па нису стигли да се адекватно организују.
Прошло је неколико дана, кад сам, још увек у неверици, својим пријатељима испричала шта ми се догодило, наглашавајући при томе да ми никако није јасно откуд таква реакција. Зар није Србија та чији су грађани једини показали своју хуманост према тим несрећним људима?
Након кратког пропитивања, моји пријатељи ми објаснише да кад женско трчи на јавном месту у шортсу, атлет-мајици и са Мацура-флашицом воде у руци, онда му по шеријатском закону следи казна ни мање ни више него смртна, а изводи се методом – каменовања.
После таквог једног сазнања, скоро да ми је лакнуло и све сам опростила. Нису они криви. Тако су научени, са таквим кодом су кренули што у бежанију, што у „Хиџру“ (ширење Ислама међу Европским „неверницима“).
Није могао Вучић да сваком појединачно на уласку у Србију промени свест. Нису то Срби, да им сервира две афере и покривеност националне фреквенције ријалити програмима, па да накриви капу, споји прстиће и распише нове изборе.
Таман колико ја нисам крива што на преко тридесет степени трчим „неприкладно“ обучена, толико ни они нису криви што их таква моја појава у најмању руку – вређа.
Једно је сигурно: не постоји безболно решење за судар дијаметрално супротних ријалитиа. Ту више ни братство и јединство, у облику који нам се свакодневно (између два ријалитиа) намеће, не помаже.
Довољно је чути како нам муфтија Исламске заједнице у Србији поручује и прети да може, ако му се „дуне“, да запали Србију до Чачка, па да схватимо да бисмо у том братству и јединству ми били братски и хришћански у праштању, а они јединствени у каменовању.
Уосталом, на једно наметнуто братство и јединство још увек су нам свежа сећања, па је и природно осећати страх ако ниси од оних који поред ове имају другу државу, други град, друге стазе… а нама и овим несретним људима како буде.
Једно је сигурно. Кад неко, без имало стида и устручавања, у ударном термину дарује азилантима туђе дедовине и очевине, називајући их притом „пусти крајеви“, то није само непромишљена изјава. То је порука да је време да и ми полако пакујемо кофере и да ни Сибир није тако лоше место за живот, какво ће ускоро да постане Европа.
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
