„Пројекат“ Косово, 5 година после

Већина српских медија, 7.фебруара ове године је пренела вест : „Председница Косова Атифете Јахјага оценила је да је то био састанак са председником Србије Томиславом Николићем био први састанак као председника независне и суверене државе.“ Након истог тог састанка, одржаног дан раније у Бриселу, Томислав Николић, председник републике Србије је изјавио да би признање Косова била последња ствар коју би он учинио.

Ипак, чини се да српске власти, корак по корак иду ка признавању „српске јужне покрајине“. Садашња власт је својевремено, као опозиција критиковала претходну због политике према Косову. Подсетимо, девиза претходника је била „и ЕУ и Косово“. Данас је све јасније да та политика није уродила плодом и да садашња власт без обзира на своје изјаве, ипак дела ка тихом, али сигурном признању. Ипак, поменимо и недавне речи амбасадора Србије у Русији Славенка Терзића, да Србија није спремна да призна независност Косова ради уласка у Европску унију. Амбасадор је додао да европски партнери не разумеју у потпуности проблем уништавања српског културног наслеђа на КиМ, но без обзира на то, Србија се спрема за чланство у ЕУ. Да ли су ове изјаве контрадикторне или показују зрелост српске спољне политике?

Ову емисију „Округли сто“ смо управо посветили теми – самопроглашење независности Косова, 5 година после, какво је стање сада и каква се будућност може очекивати.

О ономе шта се дешавало након 17.фебрауа 2008. године, говоре Јелена Пономарјова, професорка на Московском државном институту за међународне односе, као и Чедомир Антић, историчар, један од лидера студентских протеста крајем деведесетих у Србији, а данас председник Напредног клуба.

Као и пре 5 година, када је већинско албанско становништво Косова и Метохије уз подршку и подстакнуто од стране западних лидера и различитих структура прогласила независност ове српске покрајине, назвавши је „Република Косово“, та новонастала творевина представља некакву фантомску државу.Обзиром да је ова творевина настала као резултат, односно, након агресије САД и НАТО против суверене државе, она не може бити ништа друго до структура која служи интересима светске врхушке, конкретно ради се о неколико десетина краљевско- аристократских и банкарских породица, које контролишу основне глобалне финансијске токове и делатност мултинационалноих компанија. Републику Косово је правилније назвати Пројектом, обзиром да је она еклава међународног криминала, илегалног бизниса и латентног терорзима. У том смислу Косово је одличан пример мафијашко- терористичке државе и налази се раме уз раме са Авганистаном, (који је узгред био једна од првих која је признала Косово), Колумбијом, Суданом, Сомалијом..Не би требало занемарити мишљење Џона Лафланда (британског новинара и научника, члана британског Хелсиншког одбора за људска права).- да је „суверенитет Косова- ништа више од фикције: реална власт се налази у рукама службеника ЕУ и војске НАТО“.

Сличног је мишљења и господин Антић:

Самопрограшена албанска држава на Косову и Метохији у овом тренутку је много ближе пуном међународном признању него што је то било 2008. године. Она наравно није постигла онај успех које је њено руководство очекивало да ће Косово постићи. Нажалост, не могу да кажем да велике силе које су штитиле косовску независност а пре свега мислим на СР Немачку, САД, Велику Британију,Француску и Италију да су оне имале илузија око тога да Косово неће бити потпуно признато.

Албанска косовска држава није успешна држава, она има велике политичке проблеме, она има велике унутрашње поделе, она не може да се суочи са наслеђем ратних злочина, она не може да се суочи да унутрашњим проблемима, она може да функционише на уједињењу које је засновано на мржњи према српском народу и према плебисцитарном негативном односу према заједничкој историји Срба и Албанаца. Међутим, то не може дуго тако.

Са друге стране треба рећи да Србија током тих протеклих, ево сада већ 5 година лутала, да она није била начисто какву политику да води и да је водила политику форме, да је формално штитила Косово и Метохију у саставу и није имала намеру да Косово врати у свој уставни поредак, посебно не Албанце да врати у уставни поредак. Та је политика била непромишљена, у прво време била је непопустљива а тек после, на изборима дефинисана на један други начин, то је политика попуштања и слепог колосека после оних шест принципа који никада нису примењени, шест принципа неке врсте кондоминијума макар над делом Косова и тог новог самопроглашеног Косова. Након лутања везаног за оно саветодавно мишљење које је Србија тражила од УН односно Међународног суда у Хагу које је негативно завршено по Србију, ми смо данас дошли у позицију да је већина држава чланица УН признала незавно Косово. Србија је сада заштићена од стране Русије и Кине које ипак начелно подржавају Србију, али нису спремне ништа даље да ураде са тим и дошли смо дотле да су разне владе, мислим на претходну владу Цветковића мада то чини и Дачићева влада суштински постепено признале пуну државност Косова.

Сада када буду уведене границе, када буде постепено укинуто оно што је остало од српских установа на Косову а то нису паралелне уставнове, то су установе које су једине демократске и легане у крајевима северног Косова где Срби чине више од 90 одсто становништва, остаће само питање међународног признања.

Да ли се и у којој мери поштују права Срба на Косову и Метохији?

Реч дајемо господину Антићу:

Прво треба рећи да се она не поштују у оној мери у којој је то обећано. Пре свега, довољно је погледати само статистике повезане за насиље на Косову. Дакле, једини верски прогон у Европи у 21. веку догодио се на Косову и Метохији 17. марта 2004.године. Том приликом је срушено 2500 кућа, оштећено и срушено 26 цркава и манастира, убијено је 19 људи. И никада нису албанске вође кажњене због тога а они су то спровели, то је био класичан погром као над Јеверејима у 20. веку у разним европским државама. Друго, око 940 Срба је од 1999. године до данас до завршетка ратних активности убијено на Косову. Треба само ради поређења рећи да на простору Српске Крајине је убијено 85 Срба после завршетка рата из 95. Године. У тој Крајини која је третирана као „недемократска“ држава која је „прогонила“ Хрвате, све заједно Срба и Хрвата током 4 или 3 године колико је постојала Српска Крајина убијено је негде 3 пута мање него што су у миру под заштитиом, у ситуацији у којој су они били наводно заштићени од стране НАТО и УН, колико је сада Срба убијено на КиМ. Србима су дата нека права када је реч о посебној заступљености у косовској Скупштини итд.

Међутим види се да и велике силе и Албанци сада раде на томе да Срба поделе, они су на крају успели да изведу на изборе један број Срба негде око 20-30 одсто на југу Косова, преосталих Срба око педесетак хиљада а некада их је било око 200 хиљада. И тај мали број Срба који је изашао, окупљен је око снаге која потпуно одана албанском руководству на Косову. Преко њих се врши та тзв. заштита мањинских права. Срби се нису вратили на Косово, више од две трећине Срба који су некада живели на Косову данас су интерно расељена лица, то су програми са КиМ у централну Србију и на север Србије.

Јелена Пономарјова говори на исту тему:

Очигледно је да у условима мафијашко- терористичког режима нема никаквих гаранција да ће људска права српског становништва бити поштована. Косовски Срби су се вољом београдских власти нашли на милост и немилост судбини. Заштити Србе од бивших припадника ОВК, на челу са Тачијем, Харадинајем и Чекуом, практично је немогућа мисија. На југу су већ решили проблем избеглица- као и увек уз помоћ насиља и претњи. Од 250 хиљада Срба који су избегли са Косова, вратило се свега 10%. Судбина повратника је неизвесна- они немају никаква права на својину, а перспктива проналаска посла је равна нули. Систематски напади Албанаца на националној основи, пљачка, паљење кућа- за Србе су постали свакодневица. Убиство породице Јевтић у Талиновцима је прави пример, како се Приштина односи према онима који желе да се врате свтињама и огњиштима предака. Има много случајева, када су се српске избеглице враћале на Косово, али су због насиља, поново одлазили. Срби јужно од Ибра су обесправљени и немоћни, процес њиховог повратка је немогућ. Министар за питања избеглица у влади Косова Радојица Томић, говори да ако Срби на северу покрајине још и уживају пажњу српске власти, оних 100 хиљада који живе јужно од Ибра сада се осећају потпуно напуштеним. Сваким даном прети све већа опасност да ће „пробелм Севера“ бити решен тако што ће Харадинај, Тачи и Чеку делити правду и решавати питања преосталих Срба. Онда ће српска покрајина потпуно бити „очишћена од Срба“.

Господине Антић, зашто, по Вама, западне силе упорно затварају очи пред корупцијом и криминалом који цветају на КиМ?

Постоје подаци да је вишеструко повећана трговина дрогом од како је успостављено независно Косово.Међутим, ја бих рекао да ту постоји и још неколико другох разлога. Први и кључни разлог био је тај да САД и СР Немачка имају своје интересе у региону. Ти интереси су везани за много шире односе, однос према Руској Федерацији, однос према Блиском Истоку. Са једне стране су очигледно проценили да им једно такво Косово да би те своје интересе заштитили. Једно време највећа касарна, највећа база НАТО на југу Европе била је управо недалеко од Урошевца на Косову. Други разлог је потрба да се докаже исламском свету да по среди није борба против ислама, да по среди није неки крсташки рат у Авганистану, Ираку, Либији и једног дана Сирији можда. Тако да ту увек могу да представе те муслиманске народе какав је албанске крви, бошњачке. Народе које они штите из принципа, истина ти народи не могу да поведу политику против САД на Балкану мада постоје примери неких терористичих активности посебно у Америци које су покренули неки људи са Косова, или у Сарајеву недавно где је бошњак напао америчку амбасаду. То је био разлог да се докаже да САД имају један поштен или макар благонаклон однос према муслиманима. Трећи разлог је био тај што Србија у доба Милошевића није знала шта са Косовом да уради.

Занимљив је став и Јелене Пономарјове:

Требало би приметити да су многи амерички службеници, било они раније, или они који су тренутно ангажовани на Косвоу, власници или сувласници низа компанија, најпре оних који се баве телекомуникацијама и енергетиком. Тако је генерал Весли Кларк, иначе главнокомандујући НАТО снагама током бомбардовања Србије, сада власник канадске енергетске комапније која активно користи угаљ и продукте синтетичког горива са Косова.

Компанија Медлин Олбрајт власник је 75% фирме К-Телеком. Фактички, Мелдин Олбрајт је монополиста што се тиче телекомуникација на Косову.

Амерички медији током неколико месеци указују на учешће бивших службених лица у процесу приватизације, као и инвестирање на Косову- зарад достизања пословних и личних интерса. Приштина је, по свему судећи, једини град насвету, где се улица Боба Дола пресеца са булеваром Била Клинтона.

Осим тога, за разлику од Срба, албански политички лидери баве се идејом „Републике Косово“ током много деценија. Албанско друштво „Огањ“ у Бостону постоји већ 120 година, а да не говоримо о Призренској лиги, која делује у САД од 1962.године и оба удружења имају исти циљ- отцепљење од Србије. Према подацима новинара, на лобирање, само у САД косовски Албанци сваке године троше 15 до 50 милиона долара.

Ширењем албанизације на Балкану, решава се још важно питање- уклањање последњег савезника Русије, што значи и коначно истискивање Русије из овог региона.

Након састанка Николић-Јахјага-Ештон, представник Европског парламента за питања Косова Улрике Луначек је позвала преосталих 5 чланица ЕУ да коначно признају независност Косова. Како ово коментаришете?

Јелена Пономарјова одговара:

Тројни сусрет је трајао око 50 минута, одржао иза затворених врата, у кабинету шефа европке дипломатије Кетрин Ештон,у згради на тргу Шумана у Бриселу. То је, како је решено био први састанак, а то значи биће их још.

По речима анонимних бриселских дипломата, председници морају да „инспиришу премијере на наставак дијалога у конструктивном смислу и према новим компромисима“. О каквим „новим компромисима“ је реч, ако су практично сви претходни преговори при посредовању ЕУ, водили само ка томе да српска страна чини уступке?

Није тајна, да албански руководиоци Косова прижељкују потписивање документа чија би главна улога била да обавеже Србију да се не противи ступању Приштине у чланство УН.То би фактички означавало да је Београд признао независност. То да се од Србије очекује „не-противљење“ пријему Косова у УН, и потом све друге међународне организације, изјавио је један од „архитеката из сенке“ балканске политике САД професор Данијел Сервер. Но, по његовим речима, чак и у случају да Београде пристане на нормализацију односа са Косовом, она неће постати члан ЕУ ни у наредних десет година. Како би Србија од Брисела добила макар датум за почетак преговора о еврионтегерацији, српска влада ће морати „да успостави дипломатске односе и размени амбасадоре са Косовом“.Тако да се може направити закључак: учешће председника Србије на састанку је Бриселу било неопходно како би својим ауторитетом убедио косовксе Србе да прихвате бриселске договоре о мехазиму наплате пореза и царина на северу Косова и фунционисању специјалног фонда за северне делове покрајине. И не само то.

Руководство Србије је убеђено, да процес преговора о Косову протиче у складу са Платформом коју је усвојила Народна скупштина. По речима Ивице Даћича, стварање спцијалног фонда у који ће се акумулирати царинске, пореске и друге таксе које се убирају преко прелаза Јариње и Брњак, представља „први корак на путу ка аутономији за Србе на северу Косова“. Према информацијама косовских медија, странама није пошло за руком да ргулишу кључно питање- ко ће правно бити надлежан за овај фонд. Према верзији Београда, одговарајући механизам предвиђа да ова „погрнична“ новчана средства и таксе неће напуштати територију Косова- другим речима, овај ће новаац контролисати косовски Срби. Ипак Хашим Тачи инсистира на другој верзији, према којој ће ова средства право ићи у „консолидовани буџет Косова“, а одатле ће поново ићи на север преко специјалног фонда . За Приштину је ово кључно. Представници косовских власти не сумњају да ће се ЕУ у потпуности солидарисати са овим ставом.

Господине Антић, дајемо Вам реч…

Наравно то је једна од великих неправди која је погодила Србију и од нас се очекује да озваничимо неправду. Дакле, ако КиМ нису наши ако смо их изгубили ако немамо право на њих зашто се од нас очекује да први признамо нешто што већина света не жели да призна. Зашто те велике и моћне силе тако дуго то све воде? Зашто нису рекли 1999. године да су вам то силом одузели ми ћем сад ту учинити шта желимо. То је нека врста насиља која у себи има елементе патологије има елементе садизма. Погледајте прво ко подржава из САД и из СРНемачке албанске захтеве да се наше царске лавре да се наши манастири настали у 11.-14. веку и који су под заштитом УНЕСКО постану косовско наслеђе. То је покушај да се радикализује српско друштво, то је покушај да се уништи свака идеја о заједничком животу Србије и Албанаца. То је покушај да се уништи уствари чак и могућност демократске државе Косово. Постоје неке структуре у Америци и у СР Немачкој које желе да се Србија потпуно распадне.

И за крај, реците нам како Ви видите будућност Косова и Метохије?

Господине Антић:

Косово и Метохија су етнички оштећени. То је била мултиетничка средина чак и у време Милошевићевог режима који није био демократски. Дакле у њој није било насиља или га није било превише. То је сад један насилан режим и воде га људи који су под сумњом за најтеже злочине и за највећи криминал. И то је велика срамота на лицу САД и СР Немачке. Посебно Немачке која би као држава, која је ипак у прошлости чинила нешто за шта су се касније извињавали, давала гаранције околним народима и то очигледно само Србима није давала такве гаранције. Мислим да ће Косово бити етнички очишћено, плашим се да нећемо моћи да очувамо чак ни север Косова и Метохије. Срби ће добити неку самоуправу, па ће то касније бити укунуто и ја се бојим да на Балкану неће бити мира док балканске државе не буду поразиле великоалбански шовинизам и уништиле могућност стварања велике Албаније. Дакле, Албанци имају право, а то је моје дубоко уверење, на своју државу и имају то право на КиМ али мора постојати компромис. Ако се отима Србији 12 одсто њене територије, ако се Србији отима део њеног народа онда се не може очекивати да Албанци буду једини народ на Балкану који нигде није мањина. Погледајте само како функционише Албански национални покрет у Прешеву и Бујановцу, добили су самоуправу и огроман новац, више стотина милиона евра су добили и оне су окружене сиромашним српским општинама које не добијају тај новац. Они су непрекидно на прагу побуне, они имају подршку великих сила, имају подршку невладиних организација које овде добија огроман новац како би дестабилизовали Србију и српску државу и оспорили она права српког народа која имају сви други народи на Балкану. Према томе, ја се плашим да ћемо ми бити суочени са једним настајањем, не само да ће бити створена велика албанска држава него ће сваки проблем те, једног дана, уједињене албанске државе бити објашњаван као последица словенске окупације из прошлости и чињеница да најбољи, најлепши, најстарији и најпаметнији, најбогатији народ на свету је био тлачен од стране дивљих варварских Словена. То ће на крају морати да доведе до сукоба и који ће довести до краха Велике Албаније.

Јелена Пономарјова говори о свом виђењу будућности Косова:

Будућност је лако предвидети и она је тужна. Наравно, никаквог повратка на старо неће бити, односно ова покрајина неће поново бити српска. Историјски, ће наравно увек бити српска, и не само у историји, већ и у душама не само Срба, већ и оних људи који знају ову земљу, који мисле на њу и о њој брину, а у том смислу и велики број грађана руске Федерације.

Али, формално, Запад никада неће дати ту територију, јер је ту уложено исувише много новца. Довољно је сетити се америчких база које су тамо већ саграђене и то, незабаривмо, по последњој речи технике. И главно је то што ће Косово одиграти веома важну улогу у будућности Балкана, а чак можда и читаве Европе. Имајући у виду последње иницијативе, као што је Евроазијска унија, мислим да ће то бити важна тачка.

Мислим, да неће бити никаквог повратка аутономије за српски, северни део покрајине.

Шта више, бојим се ширења конфликта, мислим ту најпре на српске општине Прешево, Бујановац и Медвеђа. Већ сада се може чути: „дајте да разменимо те територије или дајте да формирамо аутономију јер тамо је већинско албанско становништво“. И то мене, наравно, веома плаши. И још један важан моменат о коме се ретко говори- бритнаске структуре улажу много новца како би млади Албанци на југу централне Србије, учили српски језик. У ту сврху се отварају отврени фондови, школе, курсеви итд. И то све води томе, да ће кроз неколико година албанци рећи да су се они интегрисали у структуре Србије као национална мањина.

Наравно, ту је велика улога и Русије, која је дозволила да уопште дође до овога, имам у виду догађаје из 1999.године и потоње. Али, тада је власт у Русији била другачија, други људи су били на челним позицијама. И они су дозволили да се тако поступа са Балканом. Али, да, требало би се плашити за дане који долазе. Требало би се потрудити, учинити све могуће да се макар сачува онолика државност, колика сада постоји.

Глас Русије / Јована Вукотић