Сретење 2013-дан Државности Републике Србије: ЗАТОЧЕНИК ВЕЛИКИХ (РАТНИХ) ИГАРА (део први)

Данас је Сретење-15. Фебруар 2013. године. „СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ (грч: Υπαπαντής του Χριστού), празник којим се прославља увођење малог Исуса у Јерусалимски храм, што представља сусрет Бога са својим народом, одн. Црквом коју представља Симеон Богопримац. По том свом карактеру овај празник је добио своје име“.[1] За православне хришћане значајан датум установљен још у раном хришћанству, а почео се празновати у доба цара Јустинијана (око 542-542 године) када се у Цариграду и околини појавио велики помор који је за три месеца однео десет хиљада људи; док су у Антиохији били јаки земљотреси. Тако је на Сретење одржан велики народно-свечани молебан и невоље су престале.

За државу Србију, Сретење је и државни празник у спомен на дан „када је на збору у Орашцу, 1804. године дигнут Први српски устанак и дан када је у Крагујевцу 1835. године издат и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Сербије“.[2] Не зна се тачан датум, када су Срби одлучили да устану против Турака, (али се узима за дан окупљања Сретење, када је Карађорђе изабран за вођу устаника) који су претходно (знајући да се спрема побуна) посекли виђеније српске кнезове. Почетак буне против дахија, песма Филипа Вишњића подсећа нас на тешке дане за српски народ под Турцима. Устанак је трајао девет година и после мира у Букурешту долази до неслоге међу људима. Карађорђе схвативши да је даља борба бесмислена одлази у Аустрију и прикључује се грчком покрету Хетерија (Хетерија је грчки покрет које је окупљало поред Грка и виђеније представнике Балканских народа, и чији је циљ био да васкрсне визанстијско царство. 1816. године Карађорђе се придружио Хетерији, у жељи да настави борбу за протеривање Турака. Тада су сви они дали заклетву да ће слушати Вожда и кад он дигне буну у Србији, да ће му помоћи да се сви народи на Балкану подигну на буну против Турака. После тога, они су помогли да Карађорђе са лажним исправама … дође у Србију),[3] за који се верује да је припомогао његов други долазак у Србију. Та 1817. година када је био уверен да ће с Милошем Обреновићем покренути коначну акцију „против турског зулума“ била је кобна за Карађорђа. Према налогу Милоша Обреновића, Карађорђе је убијен у ноћи између 13 и 14. Јула 1817. године у селу Радовање, код Велике Плане.

Петнаестог фебруара 1835. године донет је Сретењски Устав. Написан за двадесетак дана, суспендован је од стране Турске после 55 дана. Доношењу Устава претходила је Светотрифунска скупштина одржана 1834. године, док је само гласање било одложено због буне коју је против кнеза Милоша Обреновића подигао сердар расински Милета Радојковић. Тадашња Србија измучена устанцима против Турака, и неслогом међу српским „главешинама“ као и кнежевом самовољом, одлучила је да донесе за то време либералан Устав који се у само 14 глава [4] бавио људским правима потлаченог народа. Аутор Устава био је Димитрије Давидовић: „На тек изгласани Устав, испод нове заставе са грбом Србије која се вијорила на свечаној бини, заклетву су положили кнез и сви посланици. Предање каже да је Милош том приликом аутору Устава Димитрију Давидовићу рекао: Мотри, кумашине, да се у чему не спотакнемо. Ти, бар, знаш с ким имамо посла“.[5]

Петнаестог фебруара 2013. године-Србија је под окупацијском чизмом породице неолибералних олигарха, у народу препознатљиве као Еуропска Унија. Измучена и потрошена неслогом у сопственим редовима, окупацијом најјачих држава западне цивилизације, и (поновним) продирањем Турске на Балкан – Србија лута тражећи излаз из беде која прети да је уништи. Окренута цивилизацијским вредностима, макар, она незванична Србија (односно народ) тражи начине како да на што бољи начин уреди своју кућу чије су темеље поткопали којекакви земљотреси на великој сцени (поновних) ратних игара. Тако Србија гласа годинама оне који је убеде да ће радити само у њеном интересу, доживљавајући из мандата у мандат све тежа и опаснија понижења. Данас, она не зна своје границе, схвата да нема институције и преживљава у условима добро утегнутог система организованог криминала и корупције који је годинама одузимао живот достојан човека грађанима Србије. А грађани Србије су данас, гладни, болесни, незапослени и без иједне перспективе да ће бити, макар мало, боље!Та и таква Србија, која покушава да одржи главу изнад површине јако мутне воде у коју су је заглавили локални бизнисмени који се лажно представљају за политичаре а  за рачун маестралних „просветљених“ играча из међународне арене  у којој бесни још један необјављени рат између две цивилизације Истока и Запада, и не схвата да је жртва класичне дипломатске намештаљке о којој ћемо овде писати-и то баш дрско и одлучно на Сретење Господње! Како би ово дипломатско „замешатељство“ које је пресудило Србији најтежу казну било што јасније, одабрали смо тек неколико примера за које верујемо да ће бити довољни да се схвати како смо насели на западни трик и изгубили државу:

Џералд Галучи УНМИК регионални представник у Митровици, периоду 2005-2008 године у интервјуу за Balkananalysis открио је детаље који су учинили јасним контекст једнострано проглашене независности тзв. Косова-Крис Делисио је за Balkananalysis разговор с бившим УНМИК администратором поставио у оквир инсајдерске приче која ће верујемо бити и слика времена у којем је Србија поткопана у корист интереса „просветљених“ за запада. Дакле, у контексту проглашења независности НАТО ентитета фебруара 2008. године Галучи је подсетио на мандат који је Савет Безбедности УН дао УНМИКУ у оквиру Резолуције 1244 а јесте одржавање мира уз статусно неутралан став. Како је време одмицало а до 2005. године генерално је било прихваћено, према речима Галучија да се Албанци неће никада више потчинити управи Београда и да се статус КиМ мора решити на задовољавајући начин у односу на албанску већину на КиМ…:

„КД: Према Вашем сазнању, када је САД са својим савезницима одлучила да фебруар 2008. године буде датум Косовске независности и под којим условима? Да ли је то значило да треба да се подудари временски са неким догађајима или у светлу неких догађаја? Да ли је неки раније или касније пројектовани датум, требало да се ултимативо повуче, и уколико јесте, зашто?

Џ.Г: Мислим да је тајминг био одређен углавном због надања да ће се током 2007. године постићи споразум око статуса и с тим у вези чињени су и даље напори унутар Контакт групе вис-а-ви Русије. Онда је дошла зима. Албанци су следили план постепено се приближавајући неизбежном. С њихове стране била је то форма притиска са стране њихових међународних пријатеља. С обзиром на нарастајуће албанско нестрпљење-и с обзиром на сам крај 2007. године, није више било сврхе у одлагању-претпостављам да је фебруар био виђен за добар месец пред пролеће“.[6]

Према речима Галучија, односи између мировњака тих година поготово између УНМИК администрације у северном делу Митровице и УНМИК-а у Приштини били су врло затегнути: „Чинило се да се тензија градила између међународних (УНМИК, прим. МР) који су радили у Митровици и оних из Приштине…Са једнострано проглашеном независношћу-једностраном јер је излазила из процеса предвиђеним Резолуцијом 1244- постајало је све теже радити а да не изгубите кредибилитет код било које стране. Да смо „гурали“ Ахтисаријев план на северу, изгубили бисмо било какву способност да радимо са Србима; и уколико не бисмо помагали приштинске институције и Албанце да се прошире и на север, изгубили бисмо легитимитет и у њиховим очима. Због тога што је УН статусно неутралан све док се Резолуција 1244 не промени, требало је да и ми останемо неутрални“[7] Међутим, нису сви унутар мисије били неутрални. Штаб УНМИК-а у Приштини, како истиче Галучи, видео је своје колеге са севера и њихове извештаје „про-српски“ орјентисане: „УНМИК-ов штаб био је под притиском Квинте-пет земаља Контакт групе које су подржавале независност Косова да ураде све како би Србе са Севера Косова бацили на колена.“[8] У таквом контексту десио се и инцидент 17. Марта 2008. године, када се догодила акција упада косовске полиције и КФОР-а у зграду Окружног суда у Косовској Митровици, коју је наредио бивши заменик шефа УНМИК-а Лари Росин. Током те акције погинуо је један украјински полицајац а неколико стотина људи је теже и лакше повређено.

„Када су српски судски службеници-радили су у локалним српским судовима- окупирали судницу у северној Митровици 14. марта руковоство УНМИК-а одлучило је да ово искористи и употреби силу како би уклонило локалне Србе и подвргло их косовском правосудном систему у Приштини. Остали поступци били су планирани, укључујући хапшења српских политичких лидера са севера, како би се потчинио цели север. О томе ми нисмо били обавештени од стране УНМИК-овог штаба.“[9] Галучи је поднео оставку, коју УН из седишта у Њујорку није хтео да прихвати. Међутим, знало се да он ипак неће остати дуго на том месту. Управо због тога што је његов извештај после „пораза“ указивао на политичку позадину намештаљке у коју су Срби упали: „У региону Митровице, могли смо да осетимо да су сви штабови чекали само изговор да нешто ураде. Сада верујем да је првобитна окупација суда од стране Срба, 14. марта била чиста намештаљка. Касније сам сазнао да је команда УН полиције из Приштине наредила да њихове снаге чувају суд тог дана и да пусте Србе у двориште које се налазило унутар. Претходних дана Срби су се окупљали захтевајући да им се врати зграда суда, што није било дозвољено. Приштински штаб је одмах кренуо припреме за акцију не обавештавајући нас о томе све до вечери 16. марта“.[10]

Дакле, статусна неутралност међународних мисија никада није била мандат за оне који су на терену испуњавали налоге својих централа. Остало је само да се припреми терен за отимање јужне српске покрајине у корист Вашингтона и Брисела. Тако је УНМИК-ову мисију требало заменити другом, јер није испуњавала очекивања оних који су се намерили да овладају светом. На сцену ступа ЕУЛЕКС мисија „владавине права“ која више није била подвргнута Америци неодговарајућом Резолуцијом 1244 и Савету безбедности, конкретно за САД све што је имало мандат УН значило је и препреку за њихово провођење насиља од стране Русије и Кине, на првом месту. Савршена формула био је Брисел и ЕУЛЕКС. На питање новинара поводом саме „игре“ око међународних мисија на КиМ, а који је изнео своја сазнања од високо рангираних званичника да је мисија ЕУЛЕКСА договорена са државном администрацијом САД  још 2006. године Галучи је одговорио: „У другој половини 2006. године ми из УНМИК-а почели смо интеракцију са припремним тимом ЕУЛЕКС-а (ЕУПТ). До краја године, било је очигледно да је ЕУЛЕКС себе видео као „витеза на белом коњу“ који ће почистити „неред“ који је УНМИК оставио иза себе, док је с друге стране нама из УНМИК-а он изгледао као неко ко ће морати да уради тежак посао: да примора Србе са Косова да прихвате Ахтисаријев план (…) На крају, ЕУ тим је једноставно чекао да УН остане без опција и новембра 2008. године суштински је окончао мандат УНМИК-а под Резолуцијом 1244 у циљу давања „легалног“ покрића за подршку у ширењу контроле над Србима са севера и Југа у корист Приштине“.[11] Остало је било логичан след догађаја.

Званично ово се никада није догодило, јер mainstrem медији који управљају јавним мњењем ни једну реч од написаног нису објавили. Као много пута до сада, ово је за запад и добар део српске политичке „елите“ била неприхватљива истина! Међутим, некако је већ Галучијев извештај пронашао свој пут до медија који, иако, нису имали снагу великих и снажних одашиљалаца „прихватљивих“ информација учинили су да истина не буде сахрањена у неком бирократском столу. Убрзо, након овога отпочела је трка у „завртању руку“ што већем броју земаља како би признале чудовиште изашло из неолибералне кухиње познатије као тзв Косово. Циљ је био обезбедити што већи број земаља које се налазе под окриљем УН и тако обезбедити столицу НАТО творевини у Уједињеним нацијама. Замешатељство равно илуминатским сплеткама које смо покаткад имали прилике да прочитамо или гледамо у појединим филмовима који су обрађивали неке од историјски важних тема одигравало се пред очима међународне јавности, али и српске. Интервју са којим смо упознали део јавности који се налази у овом електронском простору објављен је октобра 2010. године. Три године касније, више него икада пре српски државни „врх“ одлучио је да следи „прагматизам“ Брисела и уђе у процес де факто признања творевине настале на злочинима, сплеткама и намештаљкама које потписују највиши званичници најмоћнијих држава запада.

Поставља се питање: да ли је званична Србија решила за интерес Вашингтона, Берлина и Брисела да акт агресије почињене од стране НАТО алијансе учини легалним и призна отимање територије за легалан чин?!

Уколико јесте-онда и то треба да се забележи како би будуће политичке елите утемељене у народу и за народ знале кога ће да позову на одговорност за: удар на Уставни поредак Србије, за кршење националних и државних интереса Србије и свега што проистиче одатле.

Наставак следи…

Марина РАГУШ / Фонд Стратешке Културе