Нема зилота у Челинцу! Деманти на прилог АТВ – Зилоти стигли у Челинац?

11. јула 2015 појавио се тендециозни и узнемирујући прилог АТВ из Бања Луке – Зилоти стигли у Челинац?(http://www.atvbl.com/ziloti-stigli-u-celinac/) који је затим преузео Глас Челинца и још неки локални медији у Републици Српској. Пошто у прилогу има више дезинформација и неистина од објективног и истинитог информисања јавности, желимо да упутимо деманти и исправимо погрешне информације и одговоримо на неодмерене речи и тешке квалификације и оптужбе које је том приликом изрекао свештеник Богољуб Чанић.

После бомбастичног наслова – Зилоти стигли у Челинац?  аутор прилога, новинар Зорица Петковић, је ставила знак питања, што значи да је њена вест можда тачна а можда и није, тј. зилоти су можда стигли а можда и нису, што показује да ни она није сигурна у вест коју је објавила.

Истина је да у Челинцу нема никаквих зилота, него су ту на позив побожног народа из Републике Српске дошли монаси прогнаног владике Артемија са Косова и Метохије. Владика Артемије је иначе лажно оптужен за проневеру новца, што није никада доказано а онда смењен и рашчињен мимо Устава и канона Српске Православне Цркве тј. њиховим грубим гажењем и заобилажењем, чиме су те одлуке у суштини неканонске и нецрквене. Монаштво које се том безакоњу у нашој Цркви успротивило прогнано је са Косова заједно са својим владиком.

Отац  Богољуб је својом изјавом бацио велики и оштар камен на то монаштво и часног владику Артемија, говорећи: „У питању су секташи који су на ове просторе дошли како би ослабили моћ православне цркве.“ Тешке сте и небулозне речи изговорили оче, али на жалост не и једине. Пазите да бацајући камен на нас не погодите Цркву.

Секте су они који су изменили хришћанску науку и унели у њу недопустиве новотарије и погрешна учења и кривоверја. То је исправна дефиниција секташа, оче Богољубе. Питање за Вас је у чему смо то ми изменили нашу веру, богослужење или обичаје Православне? И чему ми то можемо погрешно да учимо народ, па се „бојите да народ не насједне на наше учење“. Молимо Вас да нама и јавности одговорите на ово просто али суштински важно питање.

Јошавачки свештеник Богољуб је отишао толико далеко ван своје надлежности и позива па је умислио да може да одређује ко може а ко не може да дође и живи у Челинцу. Заиста невероватно, јер такву власт нема ни један Председник државе. Он затим плаши народ и позива га да се брани. Да би тај свој страх појачао и живље пренео на ТВ гледаоце он ставља у исти кош и упоређује са вехабијама једног православног монаха и свештеника, сина српског официра, који је живео у Приједору а затим замонашен на Косову и који је добио монашко име Платон по Светом свештеномученику Платону Бањалучком. „Свака част оче Богољубе, баш пригодно поређење.“

Када полиција жели да сазна какав је неко, обично се прво распита код комшија. У прилогу АТВ наведено је да су комшије рекли за монахе да су то неки „фини људи који никога не дирају“ такви и треба да су монаси и сви православни хришћани. Међутим отац Богољуб иде још даље у свом параноичном страху и умишљеним и тендециозним оптужбама па вели, да је:“ Готово сигуран да су милитаристички настројени“. А знамо да реч свештеника има знатно већу тежину од речи обичног човека али и одговорност.

На крају своје изјаве отац Чанић изјављује:“Ако попустимо, сматра јошавачки парох, цијелом српском народу пријети велико зло.“ Ове његове јавно изговорене и веома тешке речи, представљају јасан говор мржње и као такве сасвим извесно, осим јеванђелских, подлежу и правним последицама. Када на њих додамо и оптужбе за милитантност, поређење са вехабијама, позив и подстрекивање на протеривање некога, позив народу на одбрану и све друго што смо напред навели, онда свештеник Богољуб не треба да буде изненађен ако добије позив за суд где ће имати прилику да објасни и докаже све ово што је јавно изрекао и оптужио. Ту одговорност сноси и АТВ и њен новинар Зорица Петковић која није „избрусила“ извештај од ових грубих квалификација и језика мржње, већ је од самог исконструисаног наслова прилога па до краја допринела да овакав несрећан и нетачан извештај оде у јавност и да без икаквог основаног разлога узнемирује и застрашује грађане Челинца и шире у Републици Српској.

У данашњем друштву слобода вероисповести је загарантована свима.[1] Она је озакоњена међународним повељама чије су потписнице све државе у Европи. Незамисливо је да неко данас, а посебно особа од јавног утицаја као што је свештеник, јавно позива и подстрекава на протеривање  („покушаћемо да им објаснимо да они немају шта овдје да раде, ако не буде тако могло, ја не знам, шта ће народ, народ ће се бранити“) а да то медији онда слободно преносе у етар!

Ми смо монаси Српске Православне Цркве, Епархије рашко призренске, који смо прогнани са Косова и Метохије и налазимо се у егзилу. Нисмо ни зилоти, ни секташи нити артемијевци. Нити смо коме претња нити кога угрожавамо, те стога наш народ не треба да верује разним маштовитим клеветама које од нас праве баук.

Монаси су оче Богољубе, као што знате, били на бранику Цркве Православне током читаве њене бурне историје. То су данас светитељи које прослављамо сваки дан у години. Они су у своје време примали на себе разне увреде и погрде, угледајући се на Учитеља свога Који беше прогоњен од Витлејема до Голготе. И ми данас смо спремни да, уз Божију помоћ, примимо разноразне погрде, увреде и клевете, само да останемо верни Христу Богу, Светоме Сави и Српској Православној Цркви.

Са доброжеланијем

протосинђел Евтимије

настојатељ манастира Свети Сава

Епархија рашко призренска у егзилу

[1] Конвенциjа за заштиту људских права и основних слобода

Рим, 4. новембра 1950.

Владе потписнице ове Конвенције, су све чланице Савета Европе

Члан 9 – Слобода мисли, савести и вероисповести

1. Свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести; ово право укључује слободу промене вере или уверења и слободу сваког да, било сам или заједно с другима, јавно или приватно, испољава веру или уверење молитвом, подучавањем, обичајима и

обредом.

2. Слобода исповедања вере или убеђења сме бити подвргнута само законом прописаним ограничењима неопходним у демократском друштву у интересу јавне безбедности, ради заштите јавног реда, здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.