Владимир Мос: Заједница последњих времена

Многи лажни свештеници ће покушавати да одвоје верни народ од Цркве помоћу анатема и екскомуникација, али ће се сви њихови напори изјаловити зато што Господ неће признати такве њихове казнене мере“

У трећој глави свога тумачења Откривења Св. Јована Богослова архиепископ Сиракушки и Светотројицког манастира Аверкије (упокојио се 1976) пише у вези са Филаделфијском Црквом из Откривења следеће: „Филаделфијска Црква јесте слика претпоследњег периода у животу Цркве Христове, епохе чији смо савременици, у којој Црква има мало снаге у човечанству и у којој ће започети нови прогони, и у којој ће бити неопходно дуготрпљење“.

Ако Филаделфијску Цркву (из Откривења) заиста треба поистоветити са Црквом нашега времена, тада пажљиво промишљање ових речи мора бити од највећега значаја за сваког савременог Хришћанина. Намера овога чланка јесте да се, уз помоћ других списа и пророчанстава Светих Отаца и Мученика Цркве, удубимо у поменути увид архиепископа Аверкија.

„И анђелу Цркве у Филаделфији напиши: тако говори Свети, Истинити, Који има кључ Давидов, Који отвара и нико неће затворити, и Који затвара и нико неће отворити. Знам дела твоја, ево, отворио сам врата пред тобом која нико не може затворити; јер мало снаге имаш, а одржао си моју реч, и ниси се одрекао Имена Мога“ (Откр. 3,78).

Постоји оштри контраст између Цркве у Сарду и Цркве у Филаделфији, пете и шесте Цркве од Седам Малоазијских Цркава. Црква у Сарду је споља гледано сва у процвату, али изнутра сиромашна (Откр. 3,16). Црква у Филаделфији је малобројна и под великим притиском спољашњих непријатеља, али прима највећу похвалу од свих Цркава (Откр. 3,713).

Таква је била и разлика у стању Православне Цркве пре и после прекретних година 1914-1924. Црква се 1914. године, споља гледано, налазила на врхунцу своје моћи. Мада се Блиски Исток још увек налазио под муслиманским јармом, православни Балкан се, после више векова, ослободио турске окупације, а моћно Руско царство се простирало од Балтика до Пацифика, са значајним црквеним мисијама у Персији, централној Азији, Кини, Јапану и Америци. Но, ситуација је, само петнаест година касније, била потпуно измењена. Руско царство је нестало, Руски народ је страшно пострадао од рата, глади и фанатичних прогона од стране банди милитантних атеиста, а мисије у иностранству су, премда су биле преплављене мноштвом емиграната, почеле да бивају раздиране расколима и различитим другим тешкоћама. Уз то, Цариградска Патријаршија је, заједно са грчком и румунском јерархијом увела нови календар, што је наговестило нову сверазорну појаву, екуменизам. Вероватно је значајно и то што је историјска Филаделфијска Црква у Малој Азији ишчезла управо у том периоду, током размене становништва између Грчке и Турске 1922-23.

Међутим, усред свег овог полома вера многих млаких Хришћана се обновила. Започео је нови период мучеништва који се у потпуности може упоредити са оним из прва три века Цркве. Господ је Своме маленом стаду (Лк. 12,32) обећао да ће му као Онај Који има кључ Давидов „отворити врата“.

Израз „кључ Давидов“ подсећа нас на пророчанство Исаијино: „И ставићу му кључ од дома Давидова на раме: када он отвори, нико неће затворити, и кад он затвори, нико неће отворити“ (Иса. 22,22). Ове речи се, пре свега, односе на Елиакима, саветника краља јудејскога Језекиље, који ће постати првосвештеник, и о ризничару храма (и управитељу дворском) Сомни. Јеврејска традиција казује да је овај Сомна желео да изда народ Божији и да пребегне Асирском краљу Сенахерибу. И Св. Кирил Александријски говори о Сомни: „Примивши првосвештенство, он га злоупотреби, отишавши тако далеко да је бацао у тамницу свакога ко би му противречио“.

Ово је, дакле, (библијска) слика издаје на највишем нивоу у Цркви у време када се она наилазила под великим спољашњим притиском. Господ, пак, као Првосвештеник, власно обећава Своме верном остатку да ће „моћ кључева“, тј. благодат свештенства, остати са њима (упор. 1, Петр. 2,25; Мт. 16,19). Многи лажни свештеници ће покушавати да одвоје верни народ од Цркве помоћу анатема и екскомуникација, али ће се сви њихови напори изјаловити зато што Господ неће признати такве њихове казнене мере: двери у свети загрљај Цркве остаће отворена пастви која препознаје глас Његов (Јн. 10,9).

У Русији су неки епископи и свештеници, са благословом совјетске власти, створили такозвану „Живу цркву“ насупрот истинској Цркви коју је предводио патријарх Тихон. Ови јеретички расколници су на крају пропали, али тек пошто су нанели велику штету Цркви и пошто су саблазнили неколико милиона душа. Затим је, 1927. године, дошло до још разорнијег поступка митрополита Нижње-новгородског Сергија, који је објавио проглас којим је званичну Руску Цркву мање или више потпуно потчинио милитантно атеистичкој Држави, што је имало за последицу силазак истините Цркве у катакомбе.

Е. Лопешанскаја пише: „Убрзо пошто је митрополит Сергије објавио свој проглас, епископ Дамаскин (један од верних мученика-епископа Катакомбне цркве) говорио је о судбини Руске Православне Цркве, послуживши се сликом двеју Црква из Откривења (Јовановог): Филаделфијске и Лаодикијске. Црква патријарха Тихона била је Филаделфијска црква, док је црква митрополита Сергија била – Лаодикијска“.

Блиски пријатељ епископа Дамаскина и, такође, мученик митрополит Кирил Казански оспорио је овакво поистовећење Филаделфијске цркве са Руском Катакомбном Црквом, изјавивши 1934. године: „Нисмо ми, него ће они који ће доћи после бити Филаделфијска црква“. Но, можемо претпоставити да је митрополит Кирил мислио на други део пророчанства о Филаделфијској Цркви, онај који још није био испуњен у његово време и који није испуњен ни до данас.

То је обећање о „отвореним вратима“ за јерархе Цркве.

Значење овога проналазимо у речима Св. апостола Павла: „Молећи се уједно и за нас, да нам Бог отвори врата речи, да казујемо тајну Христову, због које сам и свезан, да је објавим као што треба да говорим“ (Кол. 4,34; упор. 1. Кор. 16,9). Руска мученичка Црква је била „свезана“ у овом веку, као што је и Св. апостол Павле био у Риму у првом веку. Но, упркос свему и мада је Црква пострадала као какав разбојник, и мада у оковима… реч Господња није свезана (2. Тим. 2,9). Господ може и данас, као што је то учинио некада, да отвори врата вере незнабошцима (Дел.ап. 14,27). И Он обећава Филаделфијској Цркви, тј. истинитој Православној Цркву у Русији, Грчкој, Румунији и другим земљама – да ће је  зато што је сачувала Његову реч и није се одрекла Имена Његовога ни усред најстрашнијих прогона  ослободити из њених окова и омогућити јој да слободно проповеда Реч Божију.

Гледајући на свет са овосветске тачке гледишта, тешко је претпоставити да се ово пророчанство уопште може испунити. И у данашњој Русији, „Лаодикијска црква“ екуменизма још увек је јача од Филаделфијске Цркве истинитога Православља. Екуменизам господари и осталим православним земљама. Вера и морал су у снажном опадању широм света. Верни народ Цркве се припрема више за долазак антихриста него за неко ново и изненадно ширење Цркве Христове.

Но, како вели Тертулијан, „крв Хришћана је семе Цркве“, а где је, више него икада пре, проливено крви за Христа него у Русији у двадесетом веку? Ово нам за право даје да се надамо у богату жетву душа која ће ући у Цркву пре краја. Штавише, читав низ пророчанстава говори о повратку Константинопоља у руке Грка, о Васкрсу Свете Русије, о обнови православне монархије и спектакуларном мисионарском ширењу Цркве са Истока на Запад¹

Ево неких од новијих пророчанстава везаних за Русију:

1. Св. Серафим Саровски (упокојио се 1833.) пророкује: „Неће бити чудо када ископају моје кости, чудо ће бити када бедни Серафим дође у телу у Дивјејево. Тада ће Дивјејево постати светско чудо, јер ће одатле Господ Бог засијати Светлошћу Спасења не само Русији, већ и читавоме свету у време антихристово. Антихрист ће се родити у Русији, негде између Петрограда и Москве, у новосаграђеном великом граду који ће бити створен (после уједињења свих Словена са Русијом) од Москве и Петрограда… Биће то престоница Руског народа и зваће се Москва Петроград или „Град Краја“, а то ће му име дати Господ Бог, Дух Свети“.

„Пре рођења антихриста у Руској Цркви ће бити… сазван Васеленски сабор, чији ће циљеви бити:

1. Да последњи пут упозори свет на опасност свеопште антихристовске заслепљеностиотпадништва од Господа Исуса Христа.
2. Да се све Православне Цркве Христове уједине под једном Главом Христом Животодавцем и под једном заштитом Његове Пречисте Мајке против долазећег антихристовог налета,
3. Да се коначно осуди масонерија, илуминатство, јакобинство и сви слични покрети, ма каквим се именом они називали, покрети чији вођи имају само један једини циљ: да се наводно ради крајње егалитаристички схваћеног земаљског напретка и уз помоћ фанатика које су сами створили изазове анархија у свим државама света и да се уништи Хришћанство широм света, те да, коначно, уз помоћ моћи злата, коју су концентрисали у својим рукама, читав свет потчине антихришћанству оличеном у једном аутократском и богоборном императору, који ће сам завладати читавим светом“.

„Бог воли Словене зато што ће они до краја сачувати истиниту веру у Господа Исуса Христа. Они ће потпуно одбацити антихриста и неће га прихватити као месију, због чега ће бити удостојени великих благослова Божијих. Словени ће бити први и најснажнији народ на свету и у читавом свету неће бити снажније државе од рускословенске (државе)…“

2. Старац Порфирије Глински (упокојио се 1868.) пророкује: „Временом ће вера ишчезнути у Русији. Блештање земаљске славе засениће ум (људи). Реч истине ће бити извитоперена, но што се тиче Вере, доћи ће људи, непознати свету, и обновиће оно што је срушено“.
3. Старац Варнава из Гетсиманског Скита (упокојио се 1918.) пророкује:

„Непрекидно ће се појачавати гоњење вере. Биће невоље нечувене и завладаће тама, и готово све цркве ће бити затворене. Али, када буде изгледало да је немогуће више издржати, доћи ће избављење. Доћи ће до процвата. Чак ће се градити и нове цркве. Али, то ће бити процват пред крај“.

4. Старац Аристокле Московски и Светогорски (упокојио се 1918.) пророкује: „3ла воља ће накратко завладати Русијом и где год то зло буде ишло, потећи ће реке крви. Али то (зло) неће доћи до руске душе, већ ће бити наметнуто руској души. То неће бити идеологија, нити философија, већ дух из пакла. У последње дане Немачка ће бити подељена. Француска ће бити ништа. Италија ће се наћи под судом природних несрећа. Британија ће изгубити своју империју и све своје колоније и претвориће се сва у рушевину, али ће се спасти молитвама жене на престолу. Америка ће хранити свет, али ће коначно и она пропасти. Русија и Кина ће уништити једна другу. На крају ће се Русија обновити у вери и преобратиће многе народе Богу“.

„Сада пролазимо време пред долазак антихриста. Али, Русија ће тек да се ослободи. Биће много страдања и много патње. Читава Русија ће постати тамница и морамо много молити Господа за опроштај. Морамо се кајати за наше грехе и бојати се да не учинимо ни најмањи грех, и морамо стремити да чинимо добро, чак и најмање. Јер је, чак, и крило муве измерено и Божија мера је тачна. И када и најмање добро буде претегнуло на ваги, Бог ће открити Своју милост према Русији“:

„Крај ће доћи кроз Кину. Тамо ће доћи до невероватних догађаја и биће пројављено велико чудо Божије. Тамо ће завладати потпуно другачији начин живота, али ће све ово кратко потрајати“.

„Крст Христов ће засијати над читавим светом и наша Отаџбина ће се узвеличати и постаће светилник свима у општој тами“.

5. Старац Анатолије (Потапов) Оптински (упокојио се 1922.) пророкује: „Биће олује. Руски брод ће потонути. Да, то ће се десити, али, знате, људи могу да се спасу и на крхотинама и на остацима олупине. Неће сви, баш сви нестати…“. Али, он је пророковао и да ће бити обновљено јединство: „Откриће се велико чудо Божије. Све крхотине и остаци ће се, вољом Божјом и Његовом свемоћју, сабрати уједно и сјединити, и брод ће се обновити у свој својој лепоти и запловиће путем који му је одредио Бог. Тако ће се догодити то чудо очигледно свима…“.
6. Старац Алексеј (Мечев) Московски (упокојио се 1922.) пророкује: „Када се наврши време, Бог ће послати људе неопходне (Русији), који ће извршити то дело (спасење Русије) и победиће бољшевике на исти начин као што олуја крши букову шуму“.
7. Старац Нектарије Оптински (упокојио се 1928.) пророкује: „Русија ће се подићи, но материјално неће бити богата. Али, биће богата духовно и у Оптини ће засијати седам светилника, седам стубова“.
8. Мученица – старица Агата Белоруска (упокојила се 1939.) пророкује: „Атеистичка совјетска власт ће пасти и њене слуге ће пропасти. Истинита Православна Вера ће победити и људи ће се крштавати као што су се крштавали у време Св. кнеза Владимира“.
9. Архиепископ Теофан Полтавски (упокојио се 1940.) пророкује: „Не говорим од себе. Већ (говорим) оно што сам чуо од богонадахнутих Стараца, које сам сретао… Господ ће се смиловати на Русију ради малога остатка истинских верника. У Русији ће, по речима Стараца, у складу са вољом народа бити обновљена Монархија, самодржавна власт (цара). Господ је већ изабрао будућега Цара. Он ће бити човек огњене вере, биће мудрога ума и гвоздене воље. Он ће, пре свега, поново увести ред у Православну Цркву, уклонити све неверне, јеретичке и млаке јерархе. Многи, заиста многи ће, изузимајући ретке изузетке, бити свргнути и њихово место ће заузети нови, истински и неодступни јерарси. Цар ће бити из породице Романова, по женској линији. Русија ће постати моћна држава, али само накратко… А тада ће антихрист доћи у свет, са свим ужасима краја како су они описани у Откривењу“.

„О Русија, Русија! Како је страшно сагрешила пред Добротом Божијом! Господ Бог је удостојио Русију дарова каква није даровао ниједном другом народу на свету. А Руски народ се одвратио (од Господа) и постао крајње неблагодаран. Напустио је Господа, одрекао Га се и због тога је Господ допустио да Руски народ буде мучен од демона. Демони су запосели душе људи и Руски народ је постао поседнут, буквално демонизован (народ). И све што чујемо да се десило и да се дешава у Русији: сва та хуљења, милитантни атеизам и антитеизам, све то долази од поседнутости демонима. Али, та поседнутост ће проћи по неисказивој милости Божијој и Руски народ ће оздравити и окренути се покајању и вери. Десиће се оно што нико не би очекивао. Русија ће васкрснути из мртвих и читав свет ће бити овим запањен. Православље ће се обновити и победити. Али, више неће бити онога Православља којега је било некада. Велики Старци су рекли да ће се Русија обновити и да ће Руски народ сам изнова установити Православну Монархију. Моћнога Цара ће Сам Бог поставити на престо. Тај Цар ће бити велики реформатор и имаће снажну православну веру. Он ће свргнути све неверне јерархе Цркве. Он сам ће бити изузетна личност, чисте и свете душе. Имаће снажну вољу. Доћи ће, по женској линији, из династије Романових. Он ће бити изабраник Божији, послушан Богу у свему. Он ће преобразити Сибир. Али, Русија неће живети још дуго после тога. Убрзо ће наступити оно о чему је Св. апостол Јован говорио у Апокалипси“.

„Зар сумњамо, браћо, да живимо у апокалиптичким временима и да учествујемо у апокалиптичким догађајима? заправо, поређење прошлих и садашњих невоља са одговарајућим местима у Јеванђељима и Откривењу (Јовановом) дају нам за право да мислимо да је Јагње (Божије) већ сломило четири печата у књизи коју Он, Који седи на Престолу и Кога виде видилац тајанстава, држи у Својој десној руци. Не само стотине, и не само десетине хиљада наше браће положише своје животе за Реч Божију и за сведочанство Јагњетово у Великом Рату и ужасима грађанскога рата и анархије која је потом уследила. Ови, без броја, који беху побијени за реч Божију и сведочанство Јагњетово, сада вапију пред Престолом Божијим и ишту од праведнога Бога да се освети за злочине које починише синови овога века. И погледајмо какав одговор Премудрост Божија даје на њихова огњена искања. Премудрост Божија тражи од њих да се још мало стрпе док њихови саподвижници и браћа, који ће, такође, бити побијени, као што и они сами беху побијени, не испуне број оних који треба да буду овенчани мученичким венцима (Откр. 6, 9 – 11). Из овога следи да ни после свих ужаса рата и анархије у свету мир неће бити дарован свету, осим накратко. Али, свет неће наћи мир без умирене и обновљене Русије. А Русија не може наћи мир док у њој не буде срушена власт таме и док у њој не буде васпостављена законита власт, која ће бити у складу са људским законима и законом Божанскога Помазања. Дакле, Русија ће се несумњиво обновити и законита власт ће бити обновљена у њој. Али, ово примирје ће бити даровано Русији и другим народима да би се припремили за велику борбу са антихристовштином, борбу током које ће бити заокружен број Мученика, који је одређен од вечности. Мученика који морају пострадати за Реч Божију и за сведочанство Јагњетово.

„Јер мало снаге имаш, а одржао си моју реч, и ниси се одрекао Имена Мога“ (Откр.3,8).

Ове речи подсећају на следећи одломак из пророка Данила: “ И војска ће стајати уз њега и оскврниће свешињу у граду, и укинути жртву свагдашњу и поставиће гнусобу опустошења. И који су безбожни према Завету, он ће их лагањем отпадити; али народ који познаје Бога свога охрабриће се и извршиће. И разумни у народу научиће многе, и падаће од мача и огња, ропства и дуготрајнога грабежа. Али падајући добиће малу помоћ; и многи ће пристати с њима дволичећи. И од разумних ће пасти неки да би се искушали и очистили и убелели до рока (времена краја), јер ће још бити рок“ (Дан. 11, 3135).

Сличност између ових људи и Хришћана истините Православне Цркве је запањујућа. „Оскрвњење светиње“ и „укидање жртве свагдашње“ односи се на бољшевичко разарање цркава и бацање у тамнице свештеника који служе Жртву Евхаристије, и замену ових лажним свештеницима и црквама које немају благодат Светих Тајни. „Отпадија услед лагања“ се односи на пакт митрополита Сергија са атеистима, пакт који је увео гнусобу опустошења  милитантни атеизам и антитеизам  у само срце црквене управе. О томе пророк Исаија говори: „Што рекосте: склописмо завет са смрћу, и уговор с адом; кад зађе бич као поводањ, неће нас дохватити, јер од лажи начинисмо себи уточиште, и иза преваре заклонисмо се. Зато овако вели Господ… И извршићу суд по правилу и правду по мери; и Град ће сатрти лажно уточиште и вода ће потопити заклон. И завет ваш са смрћу уништиће се, и уговор ваш са адом неће остати, а кад зађе бич као поводањ, потлачиће вас“ (Иса. 28,15,1719). Што се тиче „гнусобе опустошења“, то се односи на обновљенску „Живу цркву“ у виђењу Св. Јована Кроншатдског из 1908. године: „Отидосмо даље и уђосмо у велику цркву. Хтедох да се прекрстим, али ми старац рече: „Ево гнусобе опустошења“. Црква, свештеник, народ  све су то јеретици, отпадници, безбожници који одступише од вере Христове и Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и признаше обновљенску „живу цркву“, која нема Благодат Христову“.

Они који знају Бога јесу верници истините Православне Цркве, који одбацују овај зли завет и гнусобу опустошења. То су они који падоше од „мача и огња, и ропства и дуготрајнога грабежа“ током седамдесет година борбе против совјетског антихриста. И као што је за Филаделфијску Цркву речено да има мало снаге, тако је и за ове Хришћане речено да ће имати „малу помоћ“; и они су, у политичком и материјалном погледу, заиста слаби. И „многи ће пристати с њима дволичећи“ многи издајници, КГБ агенти и масони, заиста „присташе“ уз истините православне Хришћане, завевши многе да привремено отпадну, да буду искушани као огњем. Све се ово дешава у последње дане, у време краја, а пре коначног уништења мучитеља, „цара северног“, на горама израелским (Дан. 11, 36 – 45; упор. Језек. 38 – 39).

„Ево дајем ти из синагоге сатанине оне који говоре за себе да су Јудејци а нису него лажу; ево, учинићу да они дођу и да се поклоне пред ногама твојим, и да знају да те Ја љубим“ (Откр.З,9).

Израз „синагога сатанина“ коришћен је и раније у поруци Цркви у Смирни (Откр. 2,9). Може се тумачити на два начина. Може да се односи на Јевреје по раси и религији, који су били предводници прогона Хришћана и у двадесетом као што су то били и у прва три века, или, пак, на лажну браћу (Хришћане) који издадоше (Нови) Израил Божији (Гал. 6,16), то јест Свету, Саборну и Апостолску Цркву и који тиме престаше да буду истинити (Нови) Израилци, то јест Хришћани.

„Јер није оно Јудејац што је споља, нити је оно обрезање што је споља, на телу, него је оно Јудејац који је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не словом; таквоме је похвала не од људи него од Бога“ (Римљ. 2,28 – 29).

Но, лажни Израилци ће доћи и лагати истинитим Израилцима, Цркви Христовој. Ако „лажне Израилце“ тумачимо као Јевреје по раси и религији, онда чини се да је тај процес већ започео у Русији, где су се многи Јевреји обратили у православно Хришћанство. Током раних двадесетих година овога века црквени писац и мученик (а по некима чак и тајни епископ) М. А. Новоселов је „лажне Израилце“ из поменутога одломка поистоветио са прогонитељима Цркве у бољшевичкој Русији: “ (Св. Јован) потпуно јасно говори о обраћењу богоборнога народа у Цркву Христову, када ће она, малобројна и нејака са спољашње тачке гледишта, али снажна унутарњом снагом и верношћу своме Господу (Откр. 3,8), привући к себи остатак богоборнога племена“.

И рече Господ анђелу Цркве у Филаделфији: „Ево дајем ти из синагоге сатанине оне који говоре за себе да су Јудејци а нису него лажу; ево, учинићу да они дођу и да се поклоне пред ногама твојим, и да знају да те Ја љубим“ (Откр.3,9).

„Гледајући оком вере у оно што је Господ учинио пред нашим очима и приањајући ухом срца и ума уз догађаје наших дана, а поредећи оно што се види и што се чује са истином Речи Божије, не могу а да не осетим огромно, чудесно и радосно тајанство Божијега старања о нама: јудејски мрзитељи и гонитељи Цркве Божије ће, тежећи да је потчине и униште, по премудром допуштењу Промисла Божијег Цркву довести до очишћења и ојачања, да би се она представила (Христу) као свеславна Црква, која нема на себи „мрље нити боре, нити шта томе слично, већ да буде света и непорочна“ (Еф. 6,27).

Ако се, пак, са друге стране, израз „лажни Израилци“ односи на лажне Хришћане, богоотпаднике и јеретике, онда овај одломак, може бити, говори о победи Православља и коначном поразу јеретика, о чему говоре неколики грчки пророци, као што су, на пример, Св. Нил Мироточиви, Св. Козма Етолски или као што се пророкује у безименом, али крајње јасном светогорском пророчанству из 1053. године: „Обустава рата (Трећег Светског Рата) и враћање града (Константинопоља) Грцима. Потчињење Латина непогрешивој Вери Православној. Ширење Православне вере са Истока на Запад. Нестанак римскога папства…“

У другом случају, можемо претпоставити да ће се обраћење Јевреја и/или јеретика у праву Веру Христову десити као последица великог мисионарског покрета који је означен „отвореним вратима“, а после уништења непријатеља Цркве у светској катастрофи о којој се говори у следећем стиху:

„Зато што си одржао Моју заповест о трпљењу, и Ја ћу тебе сачувати од часа искушења који ће доћи на васцели свет да искуша оне који живе на земљи. Долазим ускоро; држи што имаш, да нико не узме венца твога“ (Откр. 3,10 -11).

Ово нас подсећа на речи Господње из Јеванђеља по Луки: „Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога света, и да Дан онај не наиђе на вас изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе на лицу целе земље“ (Лк. 21,34-35).

„У то време Хришћане ће вребати све већа опасност губитка вере услед мноштва искушења. Са друге стране, награда за верност ће бити, такорећи, сасвим близу. Стога је неопходно бити посебно духовно будан да се не би отпало од спасења услед лакомислености, као што се то, на пример, десило жени Лотовој“ (Архиепископ Аверкије).

„Онога који победи учинићу стубом у храму Бога мога, и више неће изићи напоље; и написаћу на њему Име Бога мога, и име града Бога мога, Новога Јерусалима, који силази с Неба од Бога мога, и ново Име моје. Ко има ухо нека чује шта говори Дух Црквама“ (Откр. 3,12-13).

Филаделфија у Малој Азији је била трусно подручје у буквалном смислу те речи, а правоаславне земље су у двадесетом веку трусна зона у духовном смислу. Тако се пре злогласног прогласа митрополита Сергија из 1927. године (у Русији), у Јерусалиму десио стварни земљотрес, који као да је наговестио велики духовни земљотрес, кроз који је Црква Христова, Нови Јерусалим, имала убрзо да прође. Али, верни Хришћани ће неозлеђени изаћи из свих невоља које Народ Божији мора да претрпи. Јер као што је филаделфијским Хришћанима првога века било обећано да ће бити сачувани од часа искушења, то јест да неће морати да беже из својих кућа, тако је и истинским Хришћанима двадесетога века обећано да више неће морати да иду у прогонство нити да силазе у катакомбе, већ да ће остати у својим кућама, као „стубови у храму Бога“.

„Учвршћење (Хришћанина као) стуба у Цркви Христовој, коју неће победити ни врата пакла (што је овде сликовито представљено у облику куће) указује на то да онај који савладава искушења нераскидиво припада Цркви Христовој, то јест да је чврсто укорењен у Царству Небеском. Највиша награда за таквога ће бити то што ће на њему бити исписано троструко име: 1) име детета Божијег, које неотуђиво припада Богу; 2) име грађанина Новог или Небеског Јерусалима; 3) и име Хришћанина, као истинитог уда Тела Христовот: Нови Јерусалим, ван сваке сумње, јесте Небеска победна Црква (Откр. 21,2; Гал. 4,26), која силази с Небеса, зато што је само порекло Цркве од Сина Божијег, Који ће доћи с Небеса (Јн. 3,13), то јест небеско. Она ће даровати људима небеске дарове и узнети их на Небеса“ (Архиепископ Аверкије).

Са енглеског: Матеј Арсенијевић

Преузето из: ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА – ДРУГИ ДОЛАЗАК ХРИСТОВ, Зборник текстова, Православна мисонарска школа при храму светог Александра Невског, Београд 1998.

__________________

¹Неопходно је схватити да се следећа пророчанства   не   могу   поредити   са   пророчанствима из Светог Писма, која је Црква прихватила као пророчанства која су недвосмислено дошла од Духа Светога. Ова новија пророчанства још увек нису на исти начин прихваћена од Цркве. Њихово испуњење, пре свега, зависи од покајања људи (прим. ред).

Захваљујемо сестри Марији на слању овог текста – Уредништво сајта borbazaveru.com.