Дан када су ме бацили у јаму

„Не сећам се уопште како сам из пећине доспела у јаму, нити ко ме је тачно од комшија бацио у провалију. Мајка и сестра су ми причале да су мислиле како сам мртва пошто сам имала грдну рану на глави. Кажу да ми се мозак видео и да је крв шикљала на све стране, а имала сам тада само десет година. До данас ми је остао ожиљак на десној слепоочници, део лобање ми фали, а мозак ми штити само кожа. Тек после пет дана сам се, кажу, освестила и почела да дозивам мајку. Преко мене је било мртвог народа, једва су ме извукли испод њих …“

Стравично сећање казује нам Милица Маљковић, 69 година након стравичног злочина који је почињен над српским народом, на Огњену Марију 1941. године, у планини Динари, за време Другог Светског рата. Баку Милицу коју сви зову Милка, срели смо у Земуну, у кући њене ћерке, где „мати проводи свој годишњи одмор“. Сусрет нам је организовао њен син Владимир. Том приликом упознали смо сестричину Милку и унука Дејана. Иначе, мајка Милка има троје деце, шесторо унучади и двоје праунучади.

„Била су то прелепа села на Динари, вредно се радило и лепо се живело са комшијама Хрватима. Нека од села су била насељена само Србима, нека су била пола-пола, а у некима је живело више хрватских породица, те су Срби били у мањини. Свако село је имало своју јаму. Ми чобани добро смо их знали па смо их надалеко заобилазили. Нисмо знали да ће многи од нас врло брзо у њима скончати свој живот“, прича мајка Милка о срећним данима проведеним у родном селу Рујани.

Наивни отац и брижна мајка

„Иако је било некаквих упозорења, ништа нисмо слутили. Мој отац Илија је говорио да он никоме није скривио и да нема за шта да брине. Тако су наше мушкарце, око осамстотина њих, одвели у понедељак, међу њима мог оца, стричеве и брата од стрица, говорећи како их воде у Србију, и да не треба да брину. Моја мати Цвита знала је да то неће изаћи на добро. Осећала је зло и онда је у среду изјутра, спремила стрину Неву, најстарију ми сестру Даницу која је имала шеснаест година, млађу Убавку, брата ми Риста и сестру од стрица Душанку, да иду тобож у планину да чувају овце, с намером да Даница, Ристо и Нева бјеже код ујака у Далмацију, а да Убавка и Душанка остану код оваца, не би ли бар неко од њих остао жив“.

Послала је и Милку, али је родбина вратила, да бар неко остане уз мајку.

„Ја једва дочекала да се не одвајам од ње. Чим сам дошла кући, на вратима се створиле наше прве комшије Мићо Шибеник и неки његов рођак, звали га Људина. Они нама нису били туђини, добро смо се знали, залогај смо делили и нисмо се раздвајали. Почели су да нас гоне из куће као неки странци и да вичу: Идете у Србију, све вас тамо чека, ништа не треба да носите, све је тамо уређено. Ништа нисам разумела, дршала сам се мајци за скут кријући се око ње. Већ тада сам била жедна, а нисам смела искати воде. У ствари, жеђ је оно што највише памтим. Кренуше да нас воде у планину. Нису нам дали да пијемо воде ни успут. Кад су нас догнали до Сајдине пећине, мислили смо да ће нас ту побити. Али, тамо су кренули да нас прозивају по презименима и да нас тако редом бацају у јаму Равни долац“, прича Милка.

Док је њена мајка Цвита мислила како ће спасти макар неког од своје деце, групу која се упутила за Далмацију поколебале су жене успут па су се чељад вратила. У јаму Равни долац, дубоку педесет метара, бачено је на Огњену Марију 1941. године, око 250 Срба, од којих се након шест недеља и три дана проведена без воде и хране, спасло, тринаест жена и један мушкарац. Троје од тих мученика и данас су живи сведоци страдања српског народа. О овим људским судбинама, први је пре више од тридесет година писао новинар Илустроване Политике, Будо Симоновић, који је те приче запечатио у књигу „Огњена Марија Ливањска“. Јунакиња прича, свих преживелих, била је Даница Бошковић, рођена Милкина сестра. Даница је умрла пре две године, али је сада ту њена ћерка Милица, која се живо сећа свих мајчиних прича из рата.

Сестра је сама скочила

„Причала ми је како је у повратку са планине бринула шта ће јој мајка рећи што није послушала. Негде успут опазили су неколико мушкараца како иду ка њима. Мама се сакрила у жбун, чула је како питају за њу, а када је изашла на чистину никог није било. Тада се са Равног долца простро лелек, врисак и пуцњава. Препознала је усташе које су у групама гониле и вукле народ од пећине и бацале га у безданицу. Кад је видела како јој брата и сестре приведоше јами, без размишљања је притрчала ка њима. Крвници су је окружили, нису јој дали да приђе. Ударали су је по глави и један од њих, Миле се звао, дрзнуо се да јој каже да се уда за њега, па ће остати у животу. Успела је некако да се отргне и скочи са још веће висине у гротло јаме. Ни она се не сећа како је скочила у амбис, како је падала ни да ли је негде ударила пре него што је пала на дно. Када се освестила видела је тела својих сестара које су изгледале као да су уснуле, а брат је остао затрпан испод народа“, преноси нам Милица речи своје мајке Данице.

Недеље проведене у јами Милка описује следећим речима: „Мимо болова од рана, мрава и црва који су нас стално нападали, осећала сам само страх и жеђ. Лизали смо зид који је био мокар. Неколико пута је пала киша, па нам је то много значило. Неки су пили своју мокраћу. Сећам се, кад ми мати са мокре крпе исцеди по кап воде у врела уста, или овлажи суве испуцале усне, тада врисну болови жестоки. А све је то нестајало кад су усташе поново долазиле и у јаму бацале камење и бомбе на нас, тражећи да се живи јаве како би их наводно извукли горе и спасли. Највише су звали Даницу, али јој мајка није дала да се јави. Њих неколико се преварило па су тако уместо трачка светлости пронашли сигурну смрт. Овако је било све док нас једном није чуо чобанин Нине Одак, Даничин друг и рекао Оцу Јози, да у Равном долцу има још живих Срба. Како је у то време стигла наредба да се више не смеју убијати они по јамама, нас су извадили и оставили у животу. Пребачени смо у Ливањску болницу, под надлештвом италијанске војске“.

И после рата нема мира

Ко је остао жив, после рата вратио се на своје имање, обновио породицу и наставило се даље са животом. Милка се удала за Мирка Маљковића, изродила Јелену, Бојану и Владимира. Својим радом Маљковићи су стекли услове за пристојан живот своје породице. Међутим, његова срећа није пуно трајала. Кад је Владимир имао свега неколико месеци, у јесен 1955. године, неко је убио његовог оца Мирка, а цео догађај је заташкан као несрећан случај. Она је уверена да су то били остаци усташког режима. Тада је мама Милка схватила да више нама шта да тражи у Рујанима. Оставила је своје корене, неопојане гробове предака, и после неколико година запутила се са децом и мајком Цвитом у Србију.

Скућили су се у Сурчину код Београда, стекли нови дом и имање. Тамо је подигла и оженила сина, кћерке су се поудавале, од Бојане је добила унуке Дејана и Зорана, од Јеле Мирка, и двоје праунучади Милоша и Тамару. Од Владимира има Марка, Милицу и најмлађег Николу.

„Сећам се тренутка кад смо дошли до Ледина, плачући сам носила оне торбетине. Седели смо на стварима, чекали превоз за даље. Кад смо стигли у Сурчин, нисам знала где ћу и шта ћу, нисмо имали где да спавамо. Јао мене мили Боже где сам ја то дошла у ону баруштину. Срећом, мајка је била са мном па смо се некако снашли. Купили смо кућу, ја се запослила у задрузи, гајили смо свиње, живину. Било је меса колико хоћеш. Владо је ишао у школу, кад су се Јела и Боја запослиле, било је још лакше. Кад си год дошао у моју кућу, било је чега хоћеш. Ко је год био у јами, сви су после добили здраву децу. Ја сам своју децу крстила криомице још у Рујанима, нисам их држала некрштене“, додаје Милка.

Недавно је уочи Огњене Марије, у цркви Светог краља Владимира у Београду, одржан помен свим пострадалима у ливањским јамама, црква је била пуна потомака трагично пострадалих предака.

„Сећања су навирала, мешала су се осећања, људи су ми прилазили, целивали ми руку, а мени је било непријатно. Сада када о томе размишљам, иако је прошло скоро седамдесет година од тога догађаја, свако вече када усним, ја изнова и изнова сањам како упадам у јаму“.

Данијела Стевановић, Илустрована Политика 26.8.2010. стр. 22-24.

Јадовно.цом