ИКОНА САМ ТВОЈЕ НЕИЗРЕЦИВЕ СЛАВЕ

категорија Православље / дана 05/07/2015 у 19:40 часова /

Бог – Створитељ Неба и Земље, покренут Својом Љубављу, прво ствара духовни, небески свет од неизмерног броја својих ангела које је према њиховој служби распоредио у девет различитих чинова. Потом ствара видљиви, материјални свет – Универзум, у којем на једној малој планети Земљи ствара биљни и животињски свет од најсићушнијих, невидљивих честица до огромних планина и океана. И све што створи Господ, Он „рече и постаде“. Али, једно биће, због којег и сатвори овај свет, Бог ствара на посебан начин. У превечном Савету Своме, СветоТројични Бог ствара човека „руком Својом“ од земљанога праха и кроз ноздрве му удахну Дух животни, те човек постаде душа жива. Као круна Божијег стварања, човек је постао спона између ова два света, Небеског и Земаљског. „Потом рече: да начинимо човјека по Својему обличју (грч. Икони), као што смо Ми, који ће бити господар од цијеле Земље и свих бића на Њој. И створи Бог човјека по обличју Својему, по обличју Божијему створи га, мушко и женско створи их.“ (1. Мој. 1, 26-27)

Свезнајући Бог, видећи унапред пад трећине анђела на Небу, ствара човека, као мање савршено биће, да се рађа и множи и напуни Земљу. Али, пошто је човек недовршено биће, он је добио „задатак“ да се усавршавањем „у меру раста висине Христове“ удостоји вечнога живота са својом старијом небеском браћом у Царству Божијем. То усавршавање човек постиже двојако – душом и телом.

За одржавање тела није потребно много. Питамо се онда: чему сав тај „бескрајни“ Универзум ради једног сићушног бића у њему као што је човек? Једно због тога да се човек не узнесе умом својим над Творцем, као што су то већ учинили пали анђели, а друго да би величанственошћу творевине прослављао Творца у делима Његовим, кроз која постиже богопознање.

Сва Творевина, сва бића на Земљи и сва светила небеска до данас и до краја света и времена, сведочи о Творцу и прославља Га и неизмењено хиљадама година извршава своју улогу у служби човека. Једино се човек, по наговору гордог сатане, и сам погорди у уму своме и отказа послушност Створитељу. Као што је некада варањем убеђивао анђеле да ће бити као богови, ту исту лаж сатана подмеће и човеку. Ови први посташе црни демони, а човек постаде смртан. Милостиви и човекољубиви Бог, унапред видећи пад човеков, али и његово покајање, извршава велику Тајну Спасења Своје пале иконе – човека, коју је имао у Свом превечном плану. Сам Бог постаје Човек, Нови Адам, и Својим искупитељским делом које је извршио на Земљи, враћа достојанство човеку и „славом и чашћу овенчава га“. Нажалост, човек често заборавља Творца и Спаситеља свога, заборавља да је икона Божија, те прљајући себе и Лик Божији у себи гресима, чини себе нижим бићем и од бесловесних животиња. Али сва твар уздише и чека да се јаве синови Светлости, па и сама у томе помаже људима. Када су људи разапели Господа славе, Сунце је помрчало у сред дана, завеса храмовна расцепила се на пола сама од себе, Земља се затресла и мртве из себе избацила и живима показала… Видећи то, многи повероваше у Сина Божијега и покајаше се, а који не хтедоше, помреше у гресима својим. Када се човек оглуши о Заповести Божије, угуши савест своју, прогони и убија гласнике Божије, онда проговара бесловесна твар, као последња труба која буди успаване душе наше.

Међу милионима и милионима светих угодника Божијих који су себе душом и телом очистили, у којима се Лик Божији засијао, налази се и наша преподобна мати Параскева Србска. Диван је Бог у светима Својим! Који Њега прослављаше у овом животу, и Он њих прославља разним чудима, а на корист и спасење оних који имају тек проћи узаним путем који води у живот вечни.

У част свете мати Параскеве, у једном месту, двадесетак километара од Шабца, званом Метлић, епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у егзилу, у мају 2013. године подигла је малу катакомбу, са благословом Преосвећеног Епископа Артемија, која чека да „заживи“. Сећамо се да је тог лета била велика суша, а прошла година Србији је донела обилне падавине и поплаве. Ове године десио се један необичан догађај, који желим да поделим са свима. Један брат у Христу Сава, пчелар, из Шабца, са благословом оца Харитона, који је задужен за одржавање катакомбе у Метлићу, почетком маја месеца је довезао кошнице са пчелама, ради њихове испаше, поставивши их у воћњаку поред саме катакомбе. У свакој кошници има неколико рамова, на којима пчеле изграђују саће. На једном раму брат Сава је налепио папирну иконицу свете Петке, и препустио своје пчелице њеној заштити. Након неколико дана, дошао је да обиђе кошнице и дохрани младе пчелице које још нису биле способне да лете напоље на испашу. Тог дана, 8. маја, рекло би се случајно, и ја дођох у Метлић у посету катакомби и оцу Харитону. Прво сам уочила да се цео Метлић и Накучани беле и миришу од прецветалог багрема, Сунце својим зрацима нежно све милује, птичице су се напросто надметале у певању, чинећи милозвучан и складан хор, а једна трешња од свог превеликог рода, савила је гране до земље дозивајући својим црвеним плодовима. Имала сам осећај као да ме сва природа поздравља и позива да са њом узвикнем: „Велик си Господе и велика су дела Твоја“.

Врхунац радости беше, када брат Сава дође пред врата и држећи рам показа оцу и мени како пчеле поштују лик Светих угодника Божијих и како заблагодарише Творцу и светој Петки на богатој „трпези“ расцветалог багрема којег су прошле године биле лишене. Та мала бесловесна створења не хтедоше прекрити икону Свете саћем, па и са друге стране, на местима где је писало словима Њено име, оставише упражњене рупице, док све околне попуњаваху поленом и медом. Описано најбоље показују фотографије приложене доле овом тексту.

Дали нам пчелице шаљу поруку да се покајемо док још траје време милости, да очистимо себе од грехова и страсти, да сперемо греховну прљавштину са иконе Божије у себи и урамимо је миомирисом врлина својих, као што оне то чине воском?

Браћо и сестре, остаје сада да свако од нас созерцава ово чудо Божије и разуме Његову поруку, и да запевамо: „Све што дише нека хвали Господа. Алилуја!“

Монахиња Серафима,

еп.рпкм у егзилу