Последњи српски војник на Космету: „Срам вас било, сви сте ви издали! Идите, ја остајем!“

О Милошу Ћирковићу се ништа не зна. Кажу да су га терористи убили после неколико дана опсаде. Други веле да је преко Проклетија успео да се извуче до Црне Горе.

Чује се такође да данас живи негде у иностранству. Оно што не мора да се нагађа је да је Милош одбио да се повуче, дa je данима из своје куће пружао отпор терористима и ликвидирао најмање њих 18,  сокољен гуслама које је пуштао у инат крвницима. Одбио је да се повуче речима: „Сви сте издали – ја остајем“!

Филм „Ви идите ја остајем“ режисера Хаџи Драгана Ђуровића говори о Милошу Ћирковићу, Србину из Пећи, који није желeо да напусти град, већ је остао као последњи војник Војске Југославије, свесно се жртвујући,  и достојно се одменивши.

Митрополит Амфилохије је у свом четворотомном делу „Љетопис новог косовског распећа“ – Дневнички и други записи (март-август 1999.), описао ововременог Милоша Обилића.

Ево шта је Митрополит записао:

„Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је ‘одлично познавао свако дрво, сваки крш’.

Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу.

Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији после повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор:

‘Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..’

Последњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“, прича нам о. Радомир, по повратку.

„Сва му је кућа изрешетана. Он забаракадиран у мртвом бетенском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Решен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…

Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на последњи подвиг речима:

‘Добар си дeо изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!’

Неколико дана касније чуло се  да је око 26, по некима 20. јуна, од шиптарских зулумћара вероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22. јуна требало да напуни 38 година.

Посетисмо и његову кућу у Белом Пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо где је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву Светог Алимпиjа Столпника, Свето Писмо, неколико породичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета.

Изнад предњег угла куће у коме је био забаракадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увек се димио. Прва мисао нам беше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човек побожан, како су нам рекли…

Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа.

Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му односили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.

Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао.

Да непријатељ никада не би био сигуран где је, стално је мењао место и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбегле војске…

Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побегао је у шуму? Убијен, па склоњен? Вест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: пре погибије скупо је наплатио своју јуначку главу….

Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали последње Белопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо претећи:

‘Ви идите, ја остајем!…’ Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату. Одатле их је касније узео неко од његове родбине, како нам рекоше сестре монахиње…“

Извор: Војвођанске новине/ИН4С