Волтер Пери: Хитлерова политика контроле рађања на окупираним словенским територијама

категорија Подсећања / дана 04/07/2015 у 6:13 часова /

Hitler-karikatura

Што више абортуса

…Све, што су видели тог дана, од широких поља жита које зру до многобројне деце, говорило је о плодности. Изгледало је да ништа не може да поколеба животну силу тих људи. Мартин и Карл су ишли од села до села, и што су више то чинили, лица су им попримала све озбиљнији израз. Увече су се вратили. Мартин је говорио о деци коју је видео и упозорио да ће нам та деца, кад–тад, „донети много брига, зато што су васпитана многе грубље него наши људи.“ Док је вођа говорио међу присутнима се ширила забринутост. Очито љут, он је подвукао да је неко предложио да се у том месту абортуси и контрацепција ставе ван закона. Наставио је да би он лично стрељао таквог идиота који је то предложно. „Због многобројности породица локалног становништва погодоваће нам само ако девојке и жене тамо буду имале ШТО ВИШЕ АБОРТУСА“(1)

Било је то 22. јула 1942, истог оног дана када су нацисти почели да транспортују варшавске Јевреје у кон–цлагер Треблника (2).

Место збивања – штаб „Werewolf“, у Совјетској Украјини. Вођа групе и заговорник абортуса – Адолф Хитлер; два човека су била Мартин Борман, његов секретар, и Карл Брант, његов лекар. Операција „BLUE“, немачка војна кампања у Источној Европи 1942. трајала је већ месец дана са успехом. У Хитлеровом генералштабу се размишљало шта да се предузме са окупираним територијама. Неки су били склони флексибилнијој политици ради подршке Украјини у рату против Совјетског Савеза. Други су заговарали уништење Словена да би се обезбедиле територије за немачке колонисте (3).

 

На Истоку

Како се Борман и надао, Хитлер је те вечери изабрао други тип политике и следећег дана наредио је Борману да разради мере контроле рађања за окупиране територије.

Борман је спремио тајно наређење које се састојало од осам параграфа, које је један историчар дефинисао као „вероватно најреакционарнији политички документ који је икад изашао из Хитлеровог   штаба“ (4). Он је подразумевао следеће: „У случају абортуса на источним територијама под окупацијом можемо то само поздравити, а у сваком случају нећемо их ометати. Фирер се нада да ћемо развити веома широку трговину средствима против зачећа. Нисмо заинтересовани за раст негерманског становништва“ (5).

То није била прва изјава те врсте. Године 1939, 25. новембра, убрзо пошто је Пољска окупирана, нацистичка SS организација по имену „Државна комисија за оснажење Германства“ (RKFDV) (6) објављује следећи декрет: „Све мере које имају тенденцију да ограничавају стопу рађања треба допуштати и подржавати. Абортуси на територије Пољске морају се ослободити забране. Средства за абортусе и контрацепцију треба јавно нудити без политичких ограничења. Хомосексуализам се може легализовати. Установама и лицима која се баве абортусима политика не треба да смета“ (7).

Таква политика одобрена је на конференцији Министарства унутрашњих послова 27. маја 1941. у Берлину. Тамо је група стручњака препоручила мере контроле рађања за Пољску, које су укључивале и вршење абортуса кад год га жена затражи (8). Године 1941, 19. октобра, одређене су мере које се тичу пољског становништва.  Хитлеров декрет од 23. јула 1942. проширен је на друге делове Источне Европе. Хитлер је своје наређење потврдио 5. августа (9).

 

Пропаганда

Немачки експерти разрадили су мере за спровођење одлуке. Професор Вецел је 27. априла 1942. у Берлину објавио меморандум који је садржавао следеће: „Било какво средство пропаганде, нарочито штампа, радио и биоскоп, као и фељтоне, брошуре и предавања, треба користити да би се руском становништву сугерисала идеја да је штетно имати више деце. Морамо да подвлачимо материјалне губитке које то подразумева, као и погодности које човек може да оствари за новац који би потрошио на децу. Треба такође сугерисати и да постоји опасност по женино здравље кад је рађање деце у питању.

С таквом пропагандом почеће и широка кампања у корист контрацептивних средстава. Треба створити индустрију контрацепције. Ни циркулација и продаја контрацептивних средстава, као ни абортуси, не смеју се ограничавати законом (наравно, само на словенским територијама, нап. прев.). Такође, биће неопходно отварање специјализованих установа и припрема особља за вршење абортуса. Становништво ће радије прибегавати абортусима ако те установе буду највоље опремљене. Доктори морају бити способни да прискоче, без обзира на професионалну етику. Пропаганда мора да препоручује и добровољну стерилизацију“ (10).

Локални лекари добили су указ по коме се абортуси спроводе у корист жене. Химлер је марта 1943. објавио декрет који то подвлачи: „Руски лекари Руске медицинске асоцијације, који не смеју да знају за ово наређење, морају да буду појединачно инструирани да трудноћу треба прекидати из социјалних разлога. То им треба објаснити тако да ни на који начин не сазнају за право наређење“ (немачких власти, као ни за циљ њихове популационе политике, нап. прев.) (11).

Немачке власти су ипак истакле да, мада од рађања деце треба одвраћати, не треба ограничавати сексуалне слободе. У меморандуму од 1944. каже се: „Да би се пропаганда водила практично, треба слободно делити контрацептивна средства (при чему цене субвенционише држава). Нема потребе да се становништву туђе крви ограничавају природне жеље, све док то не смета ограничавању репродукције међу народима туђих раса“(12).

 

Ширење порнографије

У ствари, Немци су веома радили на ширењу „сексуалног хаоса“. Они су смишљено ширили порнографију по Источној Европи да би је разорили културно, политички и духовно. Један историчар овај процес тако описује: „Немачко одељење за пропаганду морало је да у Пољској организује или субвенционише неморалне булеварске представе и да штампа јефтину литературу изразито еротског типа… да би се маса држала на ниском нивоу и да би се њена пажња скретала са политике. Ти пројекти дегенерације и моралног разарања практично су били спроведени у великим пољским градовима… Успеси Намаца у тој области изазвали су против-мере пољског Покрета отпора. Овај је почео да шаље специјалне „казнене одреде“ који су обилазили кабарее познате по неморалу и предузимали дисциплинске мере против пољских режисера „забавних“ програма“ (13).

 

Пољаци су се такође борили за своју омладину. У својој „Историји тајне државе“ 1944. Јан Карски наводи упечатљив одломак из једног предавања у илегалној школи: „Драга моја децо, наш посао је веома сложен. Ви знате да непријатељ настоји да истреби пољску нацију, деморализујући и развраћајући пољску омладину. Ми, стари професори, цео живот смо посветили упућивању и оснаживању исте. Наилазимо на отпор због вас и због Пољске. Борба нам није лака. Претрпели смо много пораза. Бићемо побеђени ако видимо макар једног од вас, како иде у немачко позориште или биоскоп, чита неку погану књижурину или похађа неки кабаре“(14).

Подстицање  разврата био је саставни део нацистичких планова, мада није увек било успешно. Ерих Кох, рајхскомесар Украјине, према једном историчару то је и потврђивао: „чак и после Стаљинграда Кох, који је увек радио на германизацији, рекао је групи новинара да је плодност Украјинаца и даље озбиљна опасност… Репортер, који је ту изјаву пренео Гебелсу, министру пропаганде, озбиљно је сумњао да  ће  икад  бити  постигнуто „изрођавање путем развраћања“ с обзиром на висок морал становништва“(15).

(…) Политика контроле рађања спровођена је чак и у концлагерима. У Равенсбрику су трудне Јеврејке слали у гасне коморе. Нејеврејкама су насилно вршили абортусе (26). Наравно, стерилизација и абортуси били су само привремена мера смањивања рађања: у великој тајности нацисти су почели да спремају логоре смрти за истребљење 32 милиона Словена.

 

Историјски корени

У лето 1932, скоро годину дана пре доласка нациста на власт, у штабу партије у Минхену одржана је конференција. На њој се говорило о Источној Европи и решено је да Немачка кад–тад окупира ту област. Стручњаци за сеоску привреду истицали су да ће освајање Источне Европе Немачкој омогућити, да саму себе снабдева прехрамбеним производима, али су упозоравали да „изузетна биолошка плодност“ региона мора бити заустављена добро промишљеном депопулационом политиком. Обраћајући се присутнима. Хитлер је подвукао   да „оно о чему смо разговарали мора да се држи у тајности“ (27).

Нису сви посвећени нацисти ћутали. Херман Раушнинг, познати нациста раног периода, напустио их је средином тридесетих и открио њихове планове. У „Гласу уништења“ испричао је о свом разговору с Хитлером 1934. на тему Словена: „Инсистирао је: „Морамо смањити становништво и треба да разрадимо технику депопулације… Под тим ја не подразумевам обавезно уништење, него просто мере за гушење њихове огромне природне плодности… Постоји много путева, систематских и релативно безболних, у сваком

Случају бескрвних, да бисмо навели непожељне расе да изумру… Французи су се после рата жалили како Немаца има 20 милиона више него што би требало… Примамо критику. Поздрављамо планирање раста становништва. Али наши пријатељи ће морати да нас извине ако двадесет милиона нестане негде на другом месту… чинећи то постепено и без крвопролића, показаћемо своју хуманост“ (28).

Говорећи на радном фронту 12. септембра 1936. поменуо је немачку потребу за територијама: „Колико Немачка мора да ради да би отела неколико километара тла од мора и мочвара, док се други за то време купају у изобиљу земље! Када бих ја имао Урал са његовим неисцрпним резервама блага и минерала, Сибир са огромним шумама и Украјину са огромним пшеничним пољима, Немачка и национал–социјалистичко руководство би остварило изобиље“ (29).

Сутрадан је „Њујорк Тајмс“ објавио следећи коментар: „Није изражена жеља да се стекну ти руски ресурси и није било јавне претње. Па ипак, кад су нестали осмеси који су те речи пратили, постало је јасно да је та идеја бачена у вртлог немачког менталитета, и да се таласи тиме изазвани могу проширити веома далеко“ (30).

У нацистичкој идеологији позитивна идеја „LEBENSRAUM“ – немачког освајања „животног простора“ на Истоку – уравнотежила је ону негативну, о истребљењу Јевреја. Септембра 1942. Хитлер је коментарисао немачке војне победе овако: „Наши успеси на Западу могу да дају само дозу шарма нашим подухватима и да оснаже нашу општу безбедност, али су наше источне победе несумњиво много драгоценије, јер је то база самог нашег постојања“ (31).

 

У Немачкој

У границама саме Немачке Хитлер је дуго подржавао идеју контроле рађања под надзором државе да би одстранио „неподобне“. Године 1924, у својој књизи „Mein Kampf“ Хитлер је писао да је једна од седам обавеза државе „спровођење практичне савремене контроле рађања“ – „болесни и слаби људи су они којима се не сме дозволити да имају децу“ (32).

Кад су у питању еугеника, стерилизација и абортуси, нацистичка идеологија је имала много тога заједничког са идеологијама разних левичарских удружења и групација XX века које су се бавиле контролом рађања и сексуалним реформама (британским, америчким и немачким). Као што примећује Анита Гросман, „ослањање на еугенику и расну хигијену било је типично за групације сексуалних реформиста и претпостављало је сложену амбивалентну везу између националистичке демографске политике десничарског типа и левичарских сексуалних  реформи“ (33)

Гросманова подвлачи да је у току 1931. године група Хамбург – РВ (група за сексуалне реформе, тесно повезана са социјалдемократском партијом) одржала низ предавања на теме попут „Увод у демографску политику“, „Расна теорија, еугеника и стерилизација“, „Одстрањење неспособних за живот“ (ово се односило на усмрћивање ментално заосталих, престарелих и душевно болесних људи).

Дошавши на власт, Хитлер је предузео оштре мере за смањење прираштаја „неподобних“ што је имало за последицу увођење закона о спречавању рађања потомства код људи са наследним болестима. објављеног14. јула 1933. У доба нацистичке управе, од 320 до 350 хиљада људи је стерилисано, и не мање од стотину њих, углавном жена, умрло је приликом операције (35).

Следећи корак је био  увођење  абортуса. Септембра 1934. Хитлер је наредио др Вагнеру, главном лекару Рајха, да уведе „прекид трудноће код жена са наследним болестима или код жена које су зачеле од мушкараца са таквим болестима“ (36). Формална легализација је извршена годину дана касније, 26. јуна 1935, уз исправку која допушта абортус све док плод не постане способан за живот. Хитлер ју је потписао, и она је садржала два услова: „Ако, по сили закона, Савет за наследно здравље донесе одлуку о стерилизацији жене која је трудна у часу операције, ако плод још није способан за самосталан живот или ако прекид трудноће не повлачи собом озбиљну опасност по живот и здравље саме жене. Плод треба сматрачи неспособним за самосталан живот ако се прекид трудноће обавља пре истека шестомесечног рока“ (37).

Иронијом судбине, упркос свој својој суровости, нацистички програми су то време били мање сурови од оних за које су се бориле групе за контролу рађања у земљама западне демократије.

Узрок је био једноставан. Погибије и смрт у Првом светском рату довели су Немачку дотле да је „смртност деце“ у њој била 3–4 милиона. Двадесет година од краја Првог светског рата Немачка је ушла у Други светски рат недовољно насељена и са великим недостатком младих људи. Шта год да су нацисти проглашавали, они нису могли да буду престроги кад је у питању рађање у Немачкој. Иако звучи чудно, Хитлер је био трпељивији према људској несавршености од многих заговорника контроле рађања у Америци, Британији и Немачкој и оптимистичнији кад је у питању побољшање наследних особина путем васпитања. Хитлер је своју толеранцију исказао на једном скупу 29. августа 1942. где је рекао: „Да ли се много шта изменило сада, то бих хтео да знам? Нисам сигуран, н многе ствари около уверавају ме да није. Показали су ми упитник Министарства унутрашњих послова који се даје људима које би требало стерилисати.

На најмање три четвртине питања моја мајка не би умела да одговори. Сећам се једног: „Зашто лађа, начињена од челика, плива у води, а не тоне?“ Да је овај систем био уведен пре мог рођења, сигуран сам да се не бих родио!“ (38).

Резултат тога је био да је нацистичка еугеника подвлачила како каквоћу, тако и количину, и да је била мање дискриминаторска од еугенике коју су подржавали богати школовани амерички заговорници контроле рађања. Та релативно велика трпељивост узнемирила је америчке групе „бораца за еугенику“, које су с почетка поздрављале развој догађаја у Немачкој. На пример, Вудбриџ Морис, генерални директор федерације за контролу рађања Америке, 1940. је критиковао Немачку речима: „Ми смо такође свесни проблема изградње једне расе, али се ми бринемо о квалитету наших људи, а не само о њиховој количини“(39).

Због ратних потреба и потреба за радницима у Немачкој паралелно са „негативним“ еугеничким програмом постојали су и позитивни програми, који су подстицали рађање међу „погоднима“. Закони су ограничавали приступ методама контроле рађања и удвостручавали казне за абортусе међу „расно супериорнима“. Када је Немачка освојила друге земље, слични позитивни програми разрађени су за „расно вредне“ групе у Северном и Балтичком региону (40). Групе, које се не сматраху германским, биле су обухваћене само негативним програмима.

Позитивни програми у Немачкој, скупа са неопходношћу скрнавања узрока због којих Немачка настоји да Словенима и осталим мањинама помогне да смање стопу прираштаја, стварали су недоумице око нацистичке политике.

То је побудило Хитлера да каже да би „стрељао свакога ко би покушао да на Украјини забрани абортусе“. На пример, у пролеће 1942. рајсхфирер SS Химлер морао је да убеђује шефа Нацистичке полиције у Пољској, генерала SS–а Кригера, да делује тако да судови више не осуђују Пољаке због вршења абортуса. Слична делатност судова у Белорусији дозвољавала је генералу SS–а Бергеру да примети да неки административци „немају појма шта у ствари значи немачка политика на Истоку“(41).

 

Хитлерово лично мишљење

У границама Немачке, нацисти су објавили да је њихов програм усмерен на „заштиту мајчинства“. Њихов прави циљ, међутим, био је повећање немачког становништва што би допринело јачини војне и политичке моћи. Идеја индивидуалних права овде није имала никаквог значења, као и у другим случајевима за време власти нациста. Хитлер је сматрао да право припада ономе које довољно јак да га одбрани. Слабићи, мали и беспомоћни, по његовом мишљењу, нису имали „неотуђиво“ право на живот– У „Mein Kampf“–у он је писао о људима с неизлечивим болестима: „Ако више нема снаге за борбу кад је нечије здравље у питању, право на живот у овом свету борбе је окончано. Свет припада само „целосном“ човеку пуном снаге, а не слабом „получовеку“ (42).

Захваљујући том суровом социјалдарвинизму Хитлер је сматрао да су абортуси које врше припадници „више расе“ прихватљиви ради решавања друштвених проблема и спречавања породичних потешкоћа. Године 1941, у говору од 5. новембра, Хитлер је рекао да је комунални систем становања потпуно погрешан, јер младе људе из „угледних породица“ приморава да живе с личностима које су се „сасвим изродиле“ (43). Да би потврдио такав поглед на ствари, Хитлер је испричао о младом човеку с којим је био у затвору после пропасти Пивског пуча 1923. Тај младић је имао „плодне односе“ с неком девојком, која је остала у другом стању и коју је посаветовао да абортира, због чега је осуђен на осам месеци затвора. Хитлер је сматрао да је то „срамота“, коју „породица младићева неће моћи да преживи“, јер је „превелика“. По његовом мишљењу, тог „милог младића“ било је довољно само „ваљано испрашити“.

Хитлерово поимање секса било је такође сасвим либерално. Он је сматрао да је хомосексуализам лична ствар појединца, а не нешто о чему треба да се брине друштво. Управо је хомосексуалац Ернст Рем више од било кога другог „учинио да би га (Хитлера, нап. прев.) увео у политички живот Немачке“ (44). Један историчар примећује „Хитлер је знао све о Ремовим склоностима, али је сматрао да је то његова лична ствар. Када је Рем ступио на дужност начелника штаба SA, Хитлер, који је био званична глава SA, издао је партијско наређење по коме „SA није девојачки институт, него о удружење за сурову борбу“. Жалбе на приватне навике појединаца одбијао је „с негодовањем и начелно“, као „предубеђења“ и „сасвим приватне ствари“ (45).

 

Немачка за време рата

За време рата Немци су довели на милионе странаца ради посла у фабрикама и на фирмама. Многи од ових, тзв. „гостујућих радника“, биле су жене које су остајале у другом стању. Код њих у домовини абортуси су били дозвољени, и подстицани од стране нацистичког окупатора. У Немачкој, међутим, абортуси су начелно били илегални, осим лица јеврејске националности и оних за које се мислило да имају наследне болести.

У пролеће и лето 1943, у тајности, Немци су одобрили абортусе страним радницама све док дете не постане животно способно (46). Чињеница да су те раднице углавном биле слате у универзитетске клинике и средње медицинске школе и да су коришћене за обучавање студената, говори о томе да су власти намеравале да абортусе у будућности учине шире доступнима. И овде се, наравно, мислило расистички. Жене које су, очито, биле „немачке или сродне крви“ и оне „које су стварале добар расни утисак“ могле су добити забрану абортуса, без обзира на то што су биле стране раднице (47).

Легализација абортуса ишла је обратно од освајања територија. Прво су то „право“ добиле жене из Источне Европе, а затим и из Пољске. У откривеном нацистичком документу описане су етапе: „Државни министар здравства (Conti)је директивом од 11. марта 1943. рекао да се трудноћа жена радница из Источне Европе може прекидати по жељи. Химлер је о томе издао декрет 9. јуна 1943. а првог августа га је допунио Наређењем о допуштању абортуса код жена из Пољске“ (48).

Као и на окупираним територијама, кампања је спровођена пропагандом која је истицала потешкоће везане са рађањем деце. Нагласак је стављен на одвајању детета од запослене мајке одмах после рођења, да би се тиме мајчинство учинило мање битним (49).

Проширење легализованих абортуса у границама Немачке изазвало је протесте лекара. Тајни извештај полиције од 25. октобра 1943. садржи исказе лекара против нове политике абортуса. Неки лекари (углавном римокатолици) нису се саглашавали с њом, јер „одлука не одговара моралним обавезама лекара да чува живот“ и подвлачили су да медицини није дозвољено да прави разлику по националној основи. С друге стране, многи „политички озбиљни“ лекари, признајући „расне узроке“, ипак су схватали да је та политика „опасан експеримент“. Они су истицали да ће „ако наредба постане позната, бити дато одобрење да абортусе врше и сами Немци“ (50). Ово последње показује да су, без обзира на закон, абортуси били доступни и „здравим, плавокосим Аријцима“ Немачке.

 

Извођење на суд

Хитлер се свог плана борбе за „животни простор“ на Истоку држао све до самоубиства у берлинском бункеру, када су руски војници од њега били удаљени свега неколико квартова. У свом последњем упутству шефу немачког генералштаба Кајтелу, 29. априла 1945, он подвлачи да је „циљ, као и досад, – освајање нових територија на Истоку ради немачког народа“.

После рата, на Нирнбершком процесу на одговорност су били позвани многи и од оних који су учествовали у злочинима против човечности. Пошто је рајхсфирер SS Химлер извршно самоубиство, нико од учесника програма контроле рађања  није био испитиван кад је Међународни војни суд судио нацистичким руководиоцима. Ипак, између октобра 1947. и марта 1948. Војни суд САД у Нирнбергу саслушавао је представнике RKFDV по тачки осам. Међу оптужбама била је и та „да је заштита закона била укинута кад су у питању нерођена деца руских и пољских мајки у нацистичкој Немачкој. Абортуси код тих жена су подстицани, па чак и изнуђивани“ (51). Одбрана је рекла да абортуси нису чињени насилно. Формално, то је било тако, међу нацистичким документима је био један који гласи: „Јасно је да расно непуноцено потомство источних радника и Пољака треба ограничавати што више. Мада прекид трудноће мора се спроводити на чисто добровољној основи, у сваком случају треба применити притисак“(52).

Један од оптужених био је генерал–пуковник SS–а Рихард Хилдебрант, директор Главне управе за расе и колоније RKFDV у Берлину. На саслушању је протестовао због оптужби „јер до дана данашњег нико у прекиду трудноће није видео злочин против човечности“. Његов протест није имао ефекта. У тој области, као и у многим другим. Нирнбершки процес поставио је нове оријентире и оптужени је осуђен на 25 година робије (53).

Остале казне су се кретале од доживотне робије, на коју је осуђен Улрих Грифелт, главни и одговорни извршилац RKFDV, до десет година Фрицу Швалму, чиновнику, одговорном за расистичка истраживања о томе да ли је жена абортирала.

 

Конвенција о геноциду

Послератна светска осуда нацистичке идеологије довела је до дефинисања новог злочина у међународном законодавству – злочина геноцида. Члан 11. „Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида“ дефинише геноцид као „акцију учињену с циљем да се уништи, у целини или делимично, национална, етничка, расна или религиозна група“.

Ослањајући се на искуство с нацизмом, 11. члан дефинише „примену мера усмерених на спречавање рађања у некој таквој групи“ као чин геноцида (55). Нацистичка политика у Источној Европи обезбеђује историјски контекст за тај део конвенције. Било која нација, организација или појединац који примењује такве мере криви су за геноцид по међународном законодавству. Још важније је да било какво лично учешће у таквим делатностима може да се сматра „злочином против човечности“, чак и ако су сличне акције легалне у земљи у којој се дешавају. У САД Закон о геноциду примењује се с нарочитом снагом. После ратификације у Сенату он има силу као Устав, и изнад је свих других закона и судских решења. Сваки човек који учествује у сличној делатности може бити оптужен за геноцид.

 

Резиме

Нацистичку демографску политику можемо овако резимирати:

  1. Биле су разрађене медицинске и законодавне мере за контрацепцију, абортусе и надзор над децом чији је циљ био смањење природног прираштаја у непожељним групама становништва. Контрацептивна средства била су широко доступна и често су дељена бесплатно. Абортуси су били легализовани, безопасни и лако доступни на специјалним клиникама или код локалних лекара. Мајке које су биле приморане да раде на силу су одвајане од деце у раном дечјем узрасту, да би мајчинство било што небитније.
  2. Контрола рађања је код нејеврејског живља спровођена добровољно, али увек под притиском који се у најмању руку састојао од тврдње да је избегавање рађања детета лакше него његово подизање. За оне који су живели у тешким условима то је било довољно да би попустили пред притисцима. Код Јевреја су стерилизација и абортуси често били принудни.
  3. Средства масовних информација су заједнички радила на пропаганди таквих мера истичући личне проблеме који настају због више деце и учећи људе како помоћу мера контроле н абортуса може да се избегне рађање. Подстицани су порнографија и секс без деце (укључујући ту и хомосексуализам) са циљем слабљења породице, одвраћања од политичког отпора и разарања духовних вредности.
  4. Углавном, као и тотално уништење, истински циљ ове политике – смањење броја непожељних група становништва – чуван је у строгој тајности. То је повремено доводило до сукоба између твораца ове политике и њених извршилаца, који каткад нису знали њене циљеве. После рата нацистичка политика у области демографије и Источној Европи довела је до појава новог појма у међународном законодавству –злочин геноцида.

Списак литературе

  1. Александар Далин: „Немачка управа у Русији, 1941–1945“ (Лондон, 1957), 141; Клариса Хенри и Марк Хилел: „Чисте крви“ (Њујорк, 1976), 148; Игор Каменецки: „Немачка политика Лебеистраум у Источној Европи током II светског рата“ (докторат, Универзитет Илиноис, 1957), 172–173; Игор Каменецки: „Тајни планови нациста у Источној Европи“ (Њујорк, 1961.), 143; Јоаким С. Фест: „Хитлер“ (Њујорк, 1975). 683–84.
  2. Нора Левин: „Потпуно уништење“ (Њујорк, 1973.): 232–233;
  3. Johen fon Lang, Klaus Sibil: „Секретар“, (Њујорк, 1970), 209-11; Дејвид Ирвинг: Хитлеров рат (Њујорк, 1977). 402-03; Роберт Л. Кел: „RKFDV: немачка политика пресељавања и демографије 1939-1945. год.“ (Кембриџ, 1957), 227.
  4. Далин: „Немачка управа“, с. 141.
  5. Леон Пољаков: „Жетва мржње“ (Сиракуза, Њујорк, 1954),  272–74, „Нирнберг“, N01878; Далин: „Немачка управа“, 457. Немачки текст у књизи Каменецки: „Тајни планови нациста“, 197–99.
  6. О RKFDV код Кел: „RKFDV“; Каменецки: „Тајни планови нациста“; Михаел Р. Марус: „Непожељни: европски одбаченици XX века“ (Њујорк, 1985), 219-227; Ана Брамвел: „Крв и тле“ (Аботструк, Енглеска), 1985, 146.
  7. Каменецки: Немачки „Lebensraum“, 171.
  8. Раул Хилберг: „Уништење европских Јевреја“ (Чикаго, 1961), 642. „Нирнберг“: NG–844.
  9. Далин: „Немачка управа“, 457.
  10. Пољаков: „Жетва мржње“, „Нирнберг“, NG-2325.
  11. Саслушања ратних злочинаца пред Нирнбершким војним трибуналима (даље: НВТ), (Вашингтон, 1949-54) Б: 109. Руским лекарима биле су познате измене закона о абортусу. Године 1920, Лењин је, први у свету, легализовао абортусе на женин захтев. Године 1936, кад је расла ратна напетост, Стаљин је прогласио абортусе нелегалнима. Едвард Г. Кар: „Социјализам у једној земљи“ 1924-26, 3 тома (Лондон, 1958), И, 28-29, 33. Ричард Стајтс. „Женски ослободилачки покрет“.
  12. „НВТ“, IV: 1122, Нирнберг, N05311.
  13. Каменецки: „Тајни планови нациста“, 114.
  14. Јан Карски: „Историја тајне државе“, Бостон, Houghton Mifflin CO., 1944., стр. 243.
  15. Далин: „Немачка управа. Учешће „новинарчића“ ниеј чудно. За разлику од цркве или официра, веома мало средстава јавног информисања припадало је антинацистичком покрету отпора.
  16. Грауле, Хајнц Моше: „Успон савременог јудаизма – интелектуална историја немачког јеврејства 1650 –1942“; Ханингтон Н. И., Роберт Е. Кригер – издање, 1978, стр. 92. Фридрих Велики је такође био непријатељ, историјског Хришћанства.
  17. Вилас Р. Дуел: Народ под Хитлером (Њујорк, Харкорт Брејс и компанија, 1942.). 189-190. Цифре у овом одељку су одатле.
  18. Роберт Н. Проктор: „Расна хигијена“ (Кембриџ, Харвард универзитет прес, 1988.), стр. 123; види такође: Citta Serrenx: „У ту тмину“, (McGrow Hill, NY 1974.), стр. 62.
  19. Леон Пољаков: „Жетва мржње“ (издање Сиракушког универзитета, Њујорк 1954.), стр. 192.
  20. Џералд Рејтлинџер: „Коначно решење“ Thomas Joseloff, NY, 1961, стр. 188-189. Такође: Нира Фелдман: „Концлагери и тотално уништење“ у „Тотално уништење“, Јерусалим, 1974, стр. 88.
  21. Кристофер Торн: „Allies of a Kind“. (Oxford University press. NY, 1978.), стр. 158-159.
  22. Еуген Кохан: „Теорија и пракса пакла“, Berkley Books, NY.
  23. Јад Вашем, Документи о тоталном уништењу, Јерусалим 1981, стр. 168.
  24. Исто, стр. 401.
  25. Исто, стр. 451.
  26. Нира Фелдман, Исто, стр. 84-85.
  27. Херман Раушнинг: „Глас уништења“, NY 1940, стр. 34-38; Џозеф В. Шехтман: „Европска пресељавања народа 1939-1945“ (NY, 1946), стр. 266, стр. 296.

Почетком 20-их година Хитлер још није решио да ли ће Немачка да се уједини са Британијом и отети тле Русији или ће се ујединити са Русијом и уредити своју светску трговину. Развој Хитлерових идеја видети у: Еберхард Јакел: „Hitler’s Wesleyanschauung“ (Middletown, CN, Wesleyan University Press, 1972) , стр. 32. Била је неопходна строга тајност не да би се сакрила основна идеја да Немачка намерава да освоји земље на Истоку, које припадају Русији, о чему је Хитлер писао у памфлету на ову тему још 1926, као и у другом тому „Mein Kampf“. Тајанственост је морала да скрива чињеницу да су хитлеровски планови били реални, а не проста политичка поза, као што су неки мислили. У својим јавним наступима 20-их година Хитлер је јавно превиђао чињеницу да је Источна Европа већ била насељена. Током 30-их година политика „депопулације“ морала је да се скрива, чак и кад су словенске територије биле окупиране. Један аутор претпоставља да је те идеје разрађивао Алфред Розенберг. Види: Луид Лео Скајдер: „Хитлеризам: гвоздена батина у Немачкој) (Monawk Press, NY, 1932.), стр. 145.

  1. Раушнинг. Исто, стр. 137-8, види: Адолф Хитлер: Мој нови поредак, изд. Раул де Пуси, Њујорк 1941., стр. 619. Жорж Клемансо, француски премијер, говорио је да има 20 милиона Немаца више.
  2. Хитлер, Мој нови поредак, стр. 400; такође: Разговори с Хитлером, за столом, Weidenfeld and Nichoison, London, стр. 261-262.
  3. Хитлер: Мој нови поредак, стр. 401.
  4. Хитлер: Разговори за столом, стр. 697.
  5. Луис Л. Снајдер: Хитлеровски Трећи рајх: документарна историја, Чикаго, 1981.
  6. Анита Гросман: Задовољство је – домаћа срећа: масовна организација сексуалних реформи за радничку класу Вајмарске републике, у књизи: М. Добковски. И. Валиман: „Ка тоталном уништењу: социјална и економска криза Вајмарске републике“ (Westport, CN, 1983.), стр. 271.

Ради поређења с америчким покретом за контролу рађања, види M. V. Perri: „Како је планирано материнство добило своје име, „Међународни преглед природног планирања породице“; X:3, Fall 1986, стр. 234-42.

  1. M. Burlegih – Volfgang Vinerman: Расистичка држава: Немачка, 1933-1945, Кембриџ 1991. стр. 136.
  2. Исто, стр. 138.
  3. Исто, стр. 253.
  4. Исто, стр. 140-141.
  5. Адолф Хитлер: Разговори за столом, стр. 674-75.
  6. Британски преглед контроле, XXIV:3 (јануар 1940).
  7. Каменецки: Немачки , Lebensraum, 175, NMT, IV, 1077-79, Нирнберг, No1803, No3520.
  8. Каменецки: Немачки Lebenstraum, 173, Химлеров досије, 1302, Folder N. Нирнберг, Ho3134.
  9. Хитлер: Mein Kampf, 257.
  10. Хитлер: Разговори за столом, стр. 112-113.
  11. Хајнрих Хон: Поредак лобање, или историја SS, New York 1966-1967.
  12. Исто, стр. 81.
  13. Р. Н. Проктор: Расна хигијена, стр. 123, 366.
  14. Исто, стр. 123.
  15. NVT, IV: 1082, Нирнберг, 1753 – ПС, No3250 (Источни радници), НО-1384 (Пољске жене).
  16. NVT, IV, 1122-27, Нирнберг, No5311.
  17. NVT, 1081-84, Нирнберг, No3512.
  18. NVT, IV, 1077.
  19. NVT, IV, 112. Немачка војна наредба од 13. јула 1943. „О интензификацији противмера“ против Украјинаца, укључујући „насилне абортусе трудних жена“. У књизи: В. Манчестер: „The arms of Krupp“ (NY, 1964, 1965, 1968), стр. 486. Насилни абортуси су вероватно били казне за жене које су затруднеле одбијајући да раде у Немачкој, види: Далин: „Немачка управа“, стр. 435, стр. 458.
  20. NVT, IV: 1076, 1081, 1090.
  21. хана Арент: Ајхман у Јерусалиму: оглед о баналности зла, Viking Press, New York, 1963, стр. 222-223.
  22. Нехемиах Робинсон: Конвенција о геноциду / Коментари (New York, 1960); Лео Купер: Одвраћање од геноцида, New Hawen, 1985. стр. 241.

О пореклу појма „геноцид“, види Рафаел Ломки: „Водећа власт у окупираној Европи“, Вашингтон, 1944. стр. 79.

 

Извор: Ако нема Бога све је дозвољено (Православље у доба нихилизма)

Превео и припремио: Владимир Димитријевић