Стратегијска дубина тројца Дачић – Вучић – Николић

Србија је политички пингвин, од ког се, да би био признат као птица, тражи да лети. Што је најгоре, српски пингвин жели да испуни тај услов. Дужничка логика плана његовог лета води га у Берлин, Вашингтон, Истанбул, Москву, Абу Даби, Брисел, најпосле и у Баку, све у исто време.

Када је Ивица Дачић у Вашингтону, Александар Вучић у Берлину, а Томислав Николић у Истанбулу или Анкари, а Русија гради „Јужни ток“, то је, посматрано из Београда, суштаствена мудрост. Протекле недеље, тако, могли смо да читамо о аплаузу који је Ивица Дачић побрао на почетку молитвеног доручка у САД.

Да Србија не може да живи без Немачке и ЕУ, то је Александар Вучић већ саопштио. Недавно је председник Томислав Николић рекао да се и са Турцима Србија никада није тако добро разумела. Најпосле, читали смо и слушали извештаје из Бакуа, о стратешком партнерству Србије и Азербејџана.

Само летимичан преглед спољнополитичких потеза Србије, указује да је њена визија сведена на бесомучну потрагу за кредитима и да јој недостаје уређен стратегијски контекст. То да ЕУ, у ствари, не жели Србију какву познају УН, него њене остатке и то тек за двадесетак година, чак ни прсталице евроатлантских интеграција не поричу.

Ограничићу се зато на два најсвежија примера, Турску и Азербејџан. Србија је са Азербејџаном потписала Декларацију о стратешком партнерству. Та стратешка сарадња у основи има кредит од 300 милиона долара, намењен изградњи деонице на Коридору 11 од Љига до Прељине. Све до ње, а и после ње, привредна размена две земље остала је симболична.

Истина, извоз Србије у Азербејџан расте, а у његовој структури доминирају лекови, подне облоге, смарт картице и опрема. Сарадњу две земље, према ПКС, карактерише мали обим размене, заснован искључиво на купопродајним односима, без виших облика сарадње. Азербејџан је, тако, постао српски пријатељ само због огромних вишкова новца од експлоатације енергената.

Без жеље да потцењујем енергетски тако важну државу као што је Азербејџан, која је, уосталом, 2011. године финансирала и завршетак изградње храма Свете Петке у Петроварадину, нелогично је да Србија са Руском Федерацијом још увек нема документ о стартешкој сарадњи, какав има са Азербејџаном.

У исто време, треба знати и да је Азербејџан све важнији савезник НАТО пакта у региону Каспијског басена и закавказја. Баку за Вашингтон постаје још значајнији, због тихог размештања НАТО снага у овом делу света, након повлачења из Авганистана, а што је у несумњивој вези са плановима те војне алијансе везаним за Иран.

Због тога је, а не из економских разлога, Баку од Руске Федерације тражио нову, астрономску цену за држање радара у Габалину, што је Москва одбила. Србију у формално-правном смислу не треба да занима то отказивање гостопримства. У суштинском, итекако треба.

Азербејџан у Србији, наиме, наступа као пријатељ који поштује њен територијслни интегритет, баш као и Русија, али са извесним разликама. Баку тихо поставља питање јужног Азербејџана, који је део Ирана и то саветници председника Николића одлично знају, баш као што знају и да Русија, као ни друге растуће силе, не одобрава такву политику према Техерану.

Нелогичност у овом поретку ствари у будућности би итекако могао да изненади Србију. Ако је Баку из године у годину ближи Анкари и Вашингтону, када је обликовање политике у туркофонском делу Средњег истока у питању, зашто неко у Србији верује да ће Баку бити тако постојан стуб српске политике на Косову и Метохији? Хоће ли такав Азербејџан, упркос конфликту у Нагорно Карабаху, остати баш непрелазна препрека албанској независности на Косову и Метохији, попут Москве?

Са друге стране, обећања о турским инвестицијама традиционално заслепљују Београд. Обневидео од слатких речи турског председника Абдулаха Гула („Доћи ће до економског и привредног бума и експлозије у периоду пред нама“), Београд заборавља на главна стратешка опредељења Турске, која неће бити мењана због Србије.

Књига „Стратегијска дубина“ турског шефа диломатије, Ахмета Давутоглуа азбука је турске политике, нарочито на Балкану. Давутоглу у њој каже да Турска, искључиво уз помоћ САД, мора снажно политички да утиче на простор БиХ, Косова и Албаније.

„За разлику од XIX столећа“, каже Давутоглу, „у новој конјуктури најважнији чинилац су САД. Оне свој утицај на том подручју нужно морају ослањати на чиниоце изван немачке и словенске зоне утицаја.“ Давутоглу тврди да су Американци увидели како су Мађари, Хрвати и Словенци у области политике наклоњени Немачкој, Срби Русији, а Бугари и Румуни обема странама.

Хтели или не хтели, настојаће да одрже бошњачки и албански емелент као актере баланса у регији. „У тој тачки, Турска треба да ради на реализацији регионалних циљева у складу са циљевима САД, не супротстављајући се и не прекидајући дипломатске односе са Немачком и Русијом“, тврди Давутоглу.

У својој књизи, он отворено саопштава да је линија Бихаћ – средња и источна Босна – „Санџак“ (Рашко-полимска област) – Косово – Албанија – Македонија – Крџали – западна Тракија од животне важности за Турску. Инцидентне, неоосманске изјаве турских званичника у Сарајеву да не помињем.

Турска је до сада показивала селективно интересовање за Србију и БиХ. Њене инвестиционе и политичке намере сводиле су се на регионе њеног неоосманског, пробошњачког утицаја, а не на равноправну међудржавну сарадњу. Други речима, ако Србија због кредита, обучених у кожу инвестиција, дозволи турској искључиво да јача муслиманске регионе, од доброг разумевања о ком је председник Николић говорио неће бити ништа.

Успостављањем стратегијске сарадње са Бакуом и Анкаром, Србија треба да има у виду односе са Руском Федерацијом и Бања Луком. Турска је посвећена ширењу свог утицаја на Блиском и Средњем истоку, али и на Балкану. Она је чланица НАТО пакта, од ког зависи, па Анкарино попуњавање економског резервоара сарадње с Руском Федерацијом никога не треба да завара како се ради о нечему већем, нарочито не о стратешком заокрету турске политике.

Чак ни интересовање Турске, након европског разочарања, за друге форме међународног организовања, каква је Шангајска организација за сарадњу, не значи промену курса њене регионалне политике.

То интересовање значи да људи у Анкари, за разлику од колега у Београду, раде на отварању нових врата, иза којих могу да шире додатни утицај. Куцање на врата ШОС-а поготово не значи окретање Турске Русији.

Не постоји снажније економско сидро, које Србију држи на окупу, од пројекта „Јужни ток“. Република Српска је најважнији ослонац Србије на Балкану. Дужничка логика српске политике више од деценије налаже пуко колекционарство нових и нових дугова. Због тога је веома важно да Београд што пре промени и економску и политичку философију.

Србија је политички пингвин, од ког се, да би био признат као птица, тражи да лети. Што је најгоре, српски пингвин жели да испуни тај услов. Дужничка логика плана његовог лета сеже до кредитног хоризонта и води га у Берлин, Вашингтон, Истанбул, Москву, Абу Даби, Брисел, најпосле и у Баку, све у исто време.

А све што треба да уради тај политички пингвин, јесте да научи да плива, лови рибу и међу рођацима потражи спас од смрзавања. Баш као што пингвини и иначе раде, ма колико желели да буду ајкуле, морски лавови или орлови.

Бранко Жујовић / Глас Русије