Основне државотворне тезе са КиМ

Незванично се може сазнати да су се ових дана “државном” врху Србије – та реч се више под Владом Ивице Дачића не може писати без наводница – поново обратили представници Срба са Косова и Метохије, углавном са севера покрајине, са јасним предлозима и захтевима који се сматрају минималним у овом историјском тренутку. Комбинација упорности и сазнање да је криминално-порнографским аферама Влада спремна на сваки уступак који од ње траже њени западни “пријатељи” – учинила је Србе са КиМ можда најдржавотворнијим делом народа. Они већ више деценија, а поготову током последње две, живе у стању перманентне кризе, која је уствари парадигматична за општу кризу српске државе и нације. А како и не би била – јер Косово је већ вековима, а и заувек – то грдно судилиште српске нације, од којег се не може побећи, чак ни у седишту Еф-би-аја, у Емиратима или Бакуу – у покушају разарања судбински дубоких српско-јерменских веза.

Дакле, схватајући да је трка са временом до “добијања датума” уствари битка не само за њихов већ и за државни опстанак уопште, постојани чувари Лазареве земље су још једном јединој власти коју Србија нажалост тренутно има предочили шта је сад неопходно чинити. Можда мање у нади да ће ти њихови захтеви бити прихваћени, или чак и размотрени од стране оних који су очигледно доведени да их испоруче као плен неким новим “Медикус” клиникама – а више ради тога да се објави решеност да ће у својим циљевима истрајати, и да око тих циљева буде што мање забуне. У сваком случају, с обзиром на медијску блокаду коју им та иста власт перманентно поставља – ваља сажети срж тих њихових захтева и помоћи да с њима што шира јавност у Србији буде упозната. И то не само ради пуке информисаности, већ ради помоћи у сазнању у ком степену је држава угрожена и колико је мало одлучних – али неизбежних – корака потребно да би она поново почела да личи на државу. Дакле, ти предлози, закључци и захтеви отприлике изгледају овако:

1. Није могуће да Србија буде сматрана правном државом, и да се њене институције сматрају легитимним а да Влада настави да игнорише Уставни суд, који још увек, мимо свих рокова, није донео оцену уставности тзв. Бриселских споразума: о матичним књигама, катастру, слободи кретања, универзитетским дипломама, регионалном представљању и – оног по државу најпогубнијег, договора о тзв. Интегрисаном управљању границом (IBM– Integrated Border Management, што је концепт преузет из Лисабонског споразума, а у вези граничног режима између суверених држава-чланица ЕУ), којим се фактички успоставља “тврда граница” између Косова и Метохије и средишње Србије. Нажалост, очигледно је и да је сам Уставни суд прихватио – на начин супротан Уставу и закону – иницијативу Министарства правде да се одложи оцена уставности, наводно до доношења новог закона о суштинској аутономији. Дакле, на сцени је практично суспензија уставног поретка земље – који је постао апсолутно подређен разним “бриселским договорима” између (уцењеног) председника Владе и Хашима Тачија, под покровитељством Кетрин Ештон, Високог представника ЕУ за спољну и безбедносну политику. Стога захтев да се одмах оконча суспензија уставног поретка у земљи, и да Уставни суд у најкраћем року донесе привремене мере за обуставу извршења тзв. Бриселских споразума, до коначне оцене њихове уставности. Све друго би водило у даље бесправље, државни хаос и можда ненадокнадиве штете државним и народним интересима на Косову и Метохији, што нико нема право да учини.

2. На великом народном сабору у Косовској Митровици од 30.1.2013, пред око 10.000 житеља севера Косова и Метохије, акламацијом је усвојена Декларација којом се, између осталог, одбацују сви досад наметнути, штетни тзв. Бриселски договори и захтева обустава тих преговора. Специфично, уз престанак даљих преговора о примени досадашњих тзв. бриселских договора, то значи и обуставу даљих преговора о електроенергетском систему, телекомуникацијама и тзв. паралелним (тј. српским државним) институцијама. Ово, разуме се, не значи и залагање за потпуну обуставу било каквих преговора, већ захтев да се воде истински преговори, који јасно поштују Устав Републике Србије и Резолуцију 1244, која је једини релевантан међународни документ који регулише стање на Косову и Метохији, као саставном делу Републике Србије. Исто тако, то је захтев да се више не прихвата споља наметнути дневни ред, који искључиво одговара снагама којима је једини циљ постепена изградња “косовске државности”. Дакле, преговори су потребни, али са следећим дневним редом: а) безбедност српског народа на читавој територији покрајине, б) повратак узурпиране и отете имовине Срба и других неалбанаца, в) повратак интерно расељених и прогнаних Срба и осталих неалбанаца, г) ревизија “приватизације”, д) и заштита верске и културне баштине.

3. По питању даљих преговора уопште, они се морају вратити искључиво под ингеренције и окриље Савета Безбедности УН, што би био једини гарант да би они били у равноправни и у складу са међународним правом и Резолуцијом 1244. Од државног врха се тражи да то питање јавно покрене званичним средствима државне дипломатије, са сигурношћу да ће то наићи на подршку две сталне чланице Савета безбедности које нису признале тзв. косовску независност – Русије и Кине. Преговори под окриљем Брисела су се показали једностраним и подређеним искључивом шиптарском интересу и интересима сила које подржавају “косовску независност”, и они су изгубили сваки смисао, а мисија ЕУ – ЕУЛЕКС – очигледно и систематски крши статусну неутралност на коју је обавезна. Ако, пак, остале, западне чланице Савета безбедности не би подржале ову иницијативу, а Брисел одбије да преузме улогу истински непристрасног посредника – онда државни врх треба да обустави даље преговоре, и да се чврсто врати на позиције политике “стандарди пре статуса”, тј. да јавно захтева да међународне мисије на Косову и Метохији обезбеде поштовање не само Резолуције 1244, већ и тзв. европских стандарда, што би на првом месту представљало подршку пуном повратку избеглих и интерно расељених Срба и неалбанаца, пуну слободу кретања, живота и рада и повратак узурпиране и/или отете имовине. Тек тада би се стекло неопходно поверење за вођење неких даљих преговора.

4. У склопу захтева за обуставом даљих бриселских преговора, неопходно је да се посебно истакне важност опстанка институција државе Србије на северу Косова и Метохије као јединих легалних и легитимних, и јединих гаранта опстанка народа на северу покрајине. Те институције су очигледна мета бриселских преговарача – а и нешто што сада и сам компромитовани (и стога максимално кооперативни) српски “премијер” ставља на сто и најављује као следећу тачку тзв. бриселских преговора. Безброј пута је досад доказано – тамо где нема српских институција, ускоро неће бити ни народа, или ће он бити сведен на гетоизирану популацију, осуђену на тихо умирање или, најпре, истребљење. Не не треба заборавити ни да резолуција коју је 7.2.2013. усвојио Спољнополитички одбор Европског парламента тражи “расформирање паралелних институција” на северу покрајине. Нико нема право да, противно вољи грађана – исказаној на Сретењском референдуму 2012. и на великом народном скупу 30.1.2013 – мења уставно-правни поредак и укида државно присуство на било ком делу државне територије.

5. Представници Срба са Косова и Метохије су дали начелну сагласност првобитној Платформи за преговоре о Косову и Метохији коју им је представио председник Србије Томислав Николић. Међутим, коначна Платформа која је у Народној скупштини усвојена као основа за Резолуцију о преговорима о Косову и Метохији – претрпела је суштинске промене, о којима представници Срба са КиМ нису консултовани – баш као ни врх Српске Православне Цркве, који је дао сличну начелну сагланост – што је супротно договору који је постигнут између представника Срба са КиМ и Николића 22.12.2012. Посебно су изостављена два начела на којима се инсистирало да морају да буду задржана: да се не постижу даљи парцијани договори са ПИС (привременим институцијама самоуправе у Приштини) у оквиру тзв. Техничког дијалога и став „да ништа није договорено, док све није договорено“. Стога, потребно је да Народна скупштина усвоји нову Резолуцију, засновану на ова два начела, а која би била производ званичне сагласности државног врха Србије, Српске Православне Цркве и представника Срба са Косова и Метохије.Садашња Платформа и Резолуција не заступају интересе ни државе Србије ни Срба са Косова и Метохије, а уз то су и противуставне, тако да грађани Србије нису ни у обавези да их поштују. У исто време, наглашава се пуно поштовање Устава Србије и Резолуције 1244, као и Савета безбедности УН као њеног меродавног тумача.

6. Захтева се да председник Владе Србије сместа обустави било какво даље помињање и најмање могућности “столице у УН” за “независно Косово”. Ове изјаве су постале све учесталије и крајње су алармантне, с обзиром да показују да је садашњи државни врх спреман да, под овим или оним условима, призна “косовску независност”. Релативизације попут оне да је “за нас недопустиво, а за то имамо и подршку Руске Федерације, да се питање чланства у УН решава парцијалним договорима”, коју је Дачић изговорио на састанку са шефом мисије Русије у УН Виталијем Чуркином 8.2.2013 – представљају само додатни разлог за узбуну. Очигледно се жели рећи да је, заправо, “столица у УН” за “Косово” могућа ако би се постигла нека врста другог “свеобухватног договора”. Уствари, више је него очигледно да је државни врх напустио чврста становишта Устава Србије и Резолуције 1244, што је и противуставно и нелегитимно, јер народ таквој политици није дао подршку на прошлим или било којим изборима.

7. Изнова је поновљен један од закључака са заједничке седнице четири скупштине општина са севера КиМ од 21.1.2013: Скупштине општина Косовска Митровица, Звечан, Лепосавић и Зубин Поток остају при својим ставовима и закључцима донетим на претходним заједничким седницама. Неприхватљиво је успостављање границе и царине на административним прелазима Јариње и Брњак од стране институција тзв. Републике Косово и још једном се инсистира на примени пореског система Републике Србије. Питање успостављања границе између КиМ и средишње Србије је прворазредно државно питање, од ког највише зависи даљи опстанак српског народа на КиМ, као и опстанак КиМ у саставу Србије. Такође се цене и подржавају и ставови Српске Православне Цркве о неприхватљивости било ког вида границе на административној линији. Наглашено је да Срби са севера КиМ практично немају другог избора него да се активно супротстављају успостављању границе између њих и средишње Србије – јер то је, на првом месту, питање опстанка свих њих, њихове деце и њихове будућности – али и идентитета. Стога захтев да их држава у томе подржи, и да престане да активно саучествује у успостављању и утврђивању границе између КиМ и средишње Србије.

Овоме се има мало шта додати – осим следећег: овим људима, тих неколико десетина хиљада храбрих који су решили да се боре упркос потпуно непријатељском окружењу (Шиптари и НАТО на југу, “српске” “пограничне” снаге на северу), попут Грка уочи Термопилске битке – треба помоћ. Треба им помоћ свакога ко носи Косовски завет у себи, ко га назире негде у својим несигурним недрима, коме он не да мира док он безуспешно, тетурајући се по некој инерцији, покушава да се повинује од непријатеља наметнутој “реалности” поновног пада у ропство. Више него икад – Срби са Косова и Метохије су живи подсетник да Косовски завет, осим читања и преношења ваља – кад загусти – и живети.

Александар ПАВИЋ / Фонд Стратешке Културе