Међурелигијски дијалог на Косову и Метохији – спрдња, параван за прикривање мржње и терора

Међурелигијски дијалог као средство уништења религије и сваког односа са поштовањем према њој. Ето, то се дешава на Косову и Метохији без обзира што се пастири труде да вуковима укажу љубав они се у љубави никада неће наћи.

Петрит Сељими, не воли Србе… баш не воли.

Свега неколико дана по завршетку екуменистичког дијалога у Приштини, наставља се страдање и скрнављење српске цркве. Две стране учеснице, представници – незаконити представници, Епархије рашко – призренске и такође незаконити представници такозваних институција шиптарских сепаратиста, не могу чак ни привидно да се сложе да је скрнављење српских цркава скрнављење.

Док једни говоре да јесте, јер себе сматрају делом те цркве, други тврде да није јер су део оних који су те цркве рушили.

Каквог ту има међусобног разумевања и каквог ту мира може бити ако се опрашта некоме зло а да он нити тражи нити га опроштај занима? Никаквог, наравно.

Двојица младих Шиптара узверало се уз зидине страдалног храма, сведока српског идентитета, српске земље и праве вере у Приштини. Фотографије су, на шиптарским мрежама објављене као атракција, да се покаже вештина и смелост верања уз високе зидове. У српским су, мада не нешто сувише експлоатисане, приказане са неверицом, огорчењем, ојађеношћу. Ништа се ту не мења чак ни код учесника међурелигијске конференције, баш у Приштини, тих дана.

Српска црква, наравно, наставља да страда.

За њене пастире на Косову и Метохији, иако дубоко огрезле у безакоње и јерес екуменизма, успешност циљева о којима се говори на тој конференцији, мери се смањењем напада на цркву, објекте и вернике. За Шиптаре, који су спалили преко 152 цркве и манастира, уништили преко 10 хиљада надгробних споменика, успех се мери смањењем броја преосталих храмова. Ето, на тој се релацији налазе они који би да граде мир и међурелигијску толеранцију.

Садашњи игуман манастира Високих Дечана, Сава Јањић, упиње се да докаже да је то скрнављење, да то није лепо, да не треба тако или како он каже – да то лоше утиче на имиџ косовског друштва и, мада то не каже отворено али све на то указује, на имиџ младе такозване „косовске државе“ односно политичке НАТО творевине на простору насилно заузетог Косова и Метохије.

Са друге стране оснивач међурелигијског дијалога у Приштини, члан владе шиптарских сепаратиста (и у великом броју дружине УЋК терориста) Петрит Сељими, о чијим смо оценама и раније писали, покушава да на духовит начин каже да је то само игра младих људи.

Што више један доказује да није, да је то срамота и да нема оправдања, дотле овај други нуди разне примере и разна решења. И то таква да би га требало бити стид и срамота да то уопште каже као човек, камоли као представник и оснивач екуменистичког покрета. Изненађује ме така његов став али само зато што ни привидно не може да се исконтролише.

Можда не може, можда неће у сваком случају – не мора. Срби су са Косова и Метохије протерани, српске цркве, гробља, домови, земља спаљени, уништени, преорани, узурпирани… Оно мало Срба што је остало на позицијама које народу нешто значе и требало би да га воде, њихови су савезници, кооперанти, испуњивачи свих жеља и то – уз поштовање насилника и њихових злочиначких творевина. Чак се и државни врх Србије ту нашао.

Петрит Сељими није пропустио прилику да се фотографише са Дачићем (који је за њих, посебно у последње време, много учинио). Фото: петрит Сељим – Твитер, касније уклоњена….

Таман што је Сава Јањић оценио тужним поступак двојице младића а један се Србин јавио са констатцијом да „косовска влада“ води међурелигисјки дијалог, проповеда толеранцију… Како сад то да се пењу по црквама? Јавио се и Петрит Сељими да каже да се „не могу сви инциденти решити одмах“ и навео случај крађе новца у манастиру Бешеново у Србији.

Па, Сељими, пошто знам да ово читаш, велика је разлика између двојице лопова који су новац украли и комплетне шиптарске заједнице на Косову и Метохији која никада није осудила оне који су црквене светиње и предмете украли, преко 150 храмова запалили и уништили, преорала српска гробља и имања.

Разлика је јер се лопови нису пели да своју вештину јавно показују друговима на друштвеним мрежама већ су у мраку, или у пусто време, ушли, узели, побегли.

Разлика је јер српски народ не подржава и не штити лопове и полиција за њима трага те, ако буду ухваћени, они ће пред судом за то и одговарати и ту нема друге. Док Шиптари никада никог нису осудили, ухапсили или казнили за крађу и скрнављење српских цркава иако је то, као у Подујеву 17-тог марта 2004-те године, учињено пред најмање хиљаду људи и сви знају ко су починиоци, укључујући и вашу полицију.

Призрен, непосредно у данима после 17-тог марта 2004. године.

Такође, лопови нису имали намеру да скрнаве ван неопходних радњи да се до новца дође, нису уринирали по храму не дао Бог, као што је то чињено у Призрену, нису палили као што је запаљено преко 30 цркава само у насиљу 17-тог марта, нису минирали ни рушили цркву, нису фреске сркнавили… много тога – нису учинили.

На ову опаску Сава Јањић одговара како се то свуда дешава али да је ово један у низу многих инцидената баш када је у питању овај исти храм.

Сељими протокаларно одговара да се мора заштити црквена имовина али да не треба политизовати сваки појединачни акт…

То не би била политика када би се Шиптари верали уз минарет џамије или уз зидине џамије али то никоме од њих није пало на памет, питам се зашто?

Јањић каже да су они годинама тражили заштиту тог храма и да је то „у интересу Приштине“. Међутим, Сељими не доживљава интересе „Приштине“ на исти начин, напротив, њему то само голица машту и, изгледа, подстиче креативност. Сељими нуди да се, попут Англикансе цркве, легализује алпинизам по српским православним храмовима!

@SavaJanjic @dmilenkovic Maybe you should do like Anglican church to legalize climbers 🙂 http://t.co/qH8jbwL2wu

— Petrit Selimi (@Petrit) June 16, 2015

Ето то је врхунац безобразлука и више од тога, то је човек који први међу Шиптарима мора да осуди и учини нешто да се вандализам спречи. Баш он упорно показује да га судбина српске цркве не занима осим ако је треба срушити, исмејати, извређати, понизити. Ето тако се човек који организује и води конференцију о међурелигијском миру и толеранцији на Косову и Метохији, уз помоћ америчке владе, саветника и фондације Тонија Блера, фондова Европске уније и подршку Запада поставља према српским светињама које су чак и међу другим религијама и од светских институција препознате, макар по својој спољашности, као дела од изузетног значаја за читаво човечанство. Да поменем да је овогодишња међурелигијска конференција у Приштини била управо у знаку односа и комуникације путем друштвених мрежа а сва се ова трагикомедија и људски ужас дешавају управо на друштвеним мрежама у тренутку док се дијалог оцењује као изузетно успешан!

Day two of #faithsinkosovo conference: @facebook senior executive @MonikaBickert speaks on „Faith & social media“ pic.twitter.com/bOpvHaaG8h

— Petrit Selimi (@Petrit) May 29, 2015

То је право лице екуменизма, то је пракса на делу, то љубав међу учесницима дијалога, то судбина оних који се од праве вере удаље. Како да буде добро онима који се од вечите и једине Доброте одвајају? Какав мир са онима који га не траже нити желе? Какво друштво са онима који те не желе ни да будеш жив, ни слободан ни сигуран? Шта још треба да би видели и сагледали своју заблуду српски пастири? Каквом се оздрављењу надају док себи здраве удове одсецају?

О, хвала јединоме Богу Христу Спаситељу што се није до краја разљутио на нас недостојне и заблуделе него нам барем једног епископа дао да буде у вери и указује и неодступно води правим путем, путем „праве вере и правога живота“!

А док је он, епископ Артемије, столовао на Косову и Метохији, чак и у данима непосредно после његовог прогонства, тај исти храм на истоме месту – није се налазио у оваквом положају, није био овако често и јавно скрнављен и нападан! Све је то почело са учесталим и појачаним међурелигијским дијалозима! Нека се свако сада замисли шта бира, шта је чинио а шта му ваља чинити!

Пише: Иван Максимовић