СРПСКА САМОСВЕСТ У БАРУШТИНИ ЗАБОРАВА

,,Како људи, тако и народи. На испитима које је наметнула вишевековна османска окупација и исламократија, тело српског народа се преломило на четири дела.

Прво су се отуђили преобраћеници у ислам, гоњени лаковерношћу, користољубљем или страхом, ради заштите себе и најближих, супруга, сестре и кћери од насиља и силовања, као и синова од данка у крви. На слици их видимо како на коњима, с турбаном и у одећи завојевача господарски посматрају спаљивање моштију. Крај њих стоји и обраћа им се, с улагивачким злурадим осмехом, представник друге и много опасније врсте издаје, јер она остаје унутар народа,често вешто прикривана. Реч је о рајинском менталитету, како је Јован Цвијић назвао падање на колена пред страним господарем и спремност бестидног служења сваком освајачу те склоност опонашања одговарајућих узора живота.

Колико су носиоци рајинског менталитета понизни пред страним господарима-толико су свирепи у тлачењу српског народа и прогону сваке слободоумне и храбре главе. Можда ту свирепост узрокује и страх који су улили азијатски завојевачи, погубљујући на колчевима не само устанике већ и остале, сасвим недужне… Из њих видимо народ који погружен, ћутке или у сузама одаје пошту свом небеском, светом вођи. То је честит народ, који је у стању и да вековима трпи ударце остајући веран сопству и својој традицији, презирући издајнике. То је народ који у себи прибира снаге и чека прву повољну прилику за устанак и ослобођење.

Постоји и најзначајнији део нашег народа, искаљен на најтежим испитима. Тај део сликар није приказао, нити је могао, веран начелу јединства радње, места и времена. Тај део чине Срби који су се ради одбране своје части и слободе одметнули у високе, недоступне планине или с оне стране границе, где су створили јединствену врсту ратара-ратника што је вековима бранила Венецијанску републику и потом Аустроуграску империју од азијатских завојевача.

Многи народи су изгубили ове просторе, или су у њима нестали. Срби их најдуже и најжилавије бране. И кад нешто од своје отаxбине изгубе, скоро редовно умеју да поврате под окриље двоглавог, белог орла. Можда све то указује на неку посебну улогу Срба у породици европских народа…

Ја вам све то говорим како бих вас опоменуо. Никад не заборавите да сте духовна деца вечног европског царства, чији је стег, у једном периоду, носио цар Душан. Сад је све мирно, неко би рекао сиво и безлично и све указује да се српска самосвест раствара у баруштини заборава. Имајте у виду да је то само затишје пред буру јер кућа српског народа обележава и средиштве евроазијског поља бога Марса. Турци су добро осетили дух места наше престонице те су је назвали домом светих ратова. То није све. Француски писац Абел Бонар осетио је овде и исказао како је Београд и град високе мисли.

Дакле, српска децо сад невидљивог и вечног европског царства, увек морате бити спремни за велике па и највеће освајачке претње.

Ако хоћете бити истински Срби – морате знати да то веома скупо кошта и ништа не доноси, изузев мука, патњи и страдања.

Ако за то нисте способни –  боље је да се повучете с овог најопаснијег места у Европи и да одете у бели свет, да не сметате осталима својим гласним страховањима или жалопојкама.

Морате знати да ће рајински менталитет, ванредно способан да се увек и свуда  докопа и одржи на власти, свако ваше свратавање на страну свог народа награђивати поругама, срамоћењима и прогонима.

Ваш избор мора бити слободан од сваке бриге за исход. Једнако морате бити слободни од жудње за победом, као и од страха спрам пораза.

Ваша одлука мора бити чиста и неусловљива. Само тако ћете бити достојни српске улоге и традиције”.

Драгош Калајић,
(СРПСКА ДЕЦА ЦАРСТВА,
Књига-комерц, Београд 2005.)