Посланица са Молитвеног црквено-народног сабора 
у Лозници, код Чачка 2015. године

Ваша преосвештенства, часно свештенство, преподобно монаштво, благочестиви саборе верника наше Светосавске српске цркве, помаже Бог.

Остајући доследни традицији одржавања овог Молитвеног црквено-народног сабора у Лозници, код Чачка, и ове године смо се сабрали Духом Светим, у порти Светониколајевске лозничке обитељи, да у духу црквене саборности, вере православне и богомољачке традиције Српског, светосавског народа, одржимо ово величанствно саборовање у славу Свете и Живоначалне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа.

Овогодишње саборовање, као и претходна два, представљају нашу тежњу ка обнављању традиције богомољачког саборовања, зато смо овогодишњи Сабор посебно посветили духовном великану и свесрпском проповеднику васкрслога Христа, светом Николају Жичком. С тога  је ред да ову саборску посланицу започнемо у његовом духу и његовим речима:

Ми смо се, браћо, и скупили овде да утврдимо своју веру у Бога блискога, у Творца и Оца и Сведржитеља нашега; да учинимо смотру над самим собом, помажући један другог својим доживљајима и својим искуством; кажем да учинимо смотру над самим собом, и видимо, колико је ко од нас сазнао да Бог непрестано делује и колико је ко од нас себе оспособио да уме разликовати дела Божја од дела човечјих. Браћо моја, Бог наш није Бог далеки него Бог блиски. То осећање да је Бог близу свакога од нас, мења на добро сву нашу свест и савест. Зато ја истичем као руководно гесло овог нашег састанка ову реч: Бог је близу (Свети владика Николај, Богомољачки протоколи).

На самом почетку објављујемо нашу непоколебиву приврженост и остајање на свим православним ставовима изнетим у посланицама са двају претходних сабора, одржаних на овом истом месту, прошле и претпрошле године.

То чинимо по примеру светих отаца, сабираних на светим васељенским саборима и остајемо доследни вери коју је Богочовек Христос предао својим светим ученицима и апостолима, а ови светим оцима, преко којих се и ми тој истој вери научисмо. Еванђелски програм наше богоспасаване Епархије рашко-призренске и косовско-меотхијске у изгнанству остаје живљење у вери светога Саве, и у борби за њену чистоту, као и очувању Српске православне цркве, какву нам је он предао.

Зато заједно са светим оцима Светог седмог васељенског сабора исповедамо:

Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој… следећи предање Саборне Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је своју Свету Саборну Цркву, ‘која нема мрље ни боре’ (Еф 5, 27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: ‘Ја сам с вама у све дане до свршетка века’ (Мт 28, 28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), ‘залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност’ (Приче 9, 12)… O њима Бог кроз пророштво говори: ‘Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше’ (Јер 12, 10).

И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих Црквених завештаних нам писаних и неписаних предања… идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве – јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој… Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: ‘Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена’ (Соф 3, 14-15; Вар 3, 13)“ (Одлуке Светог седмог васељенског сабора).

У нашој борби и даље као главни љути непријатељ пред нама стоји глобализам чији је крајњи циљ, ни мање ни више, истребљење људскога рода и екуменизам као религијско и духовно недоношче глобализма, а који, руку под руку са њим,тежи ка истребљењу наше вере и Цркве православне. Последица деловања безбожног и античовечног глобалистичког покрета и његове религијске пројекције – екуменистичке јереси, јесте идеја остварења душегубног јединства хришћана под влашћу римског папе. Ову нечасну намеру екуменистички опредељени епископи Српске православне цркве више ни не крију. Напротив. Они је дрско намећу Српском народу. Под изговором лажне љубави и обмањујућег јединства и мира, насилно ка таквом циљу усмеравају брод Српске православне цркве. Отворено говоре и делају у смеру остварења нове уније са Ватиканом. Све то под политичким плаштом интегрисања наше земље у Европску унију ради стварања антихришћанске, глобалистичке замисли, зване Нови светски поредак. Тужно је и болно за сваког Србина светосавца суочење са овим дубоко потресним призором, гледајући данас у какво су се безбожно коло ухватили српски патријарх и српске владике.

Такође и надаље најснажније осуђујемо  све интензивније урушавање канонског и богослужбеног поретка у Српској православној цркви, који је свој најјачи замах добио 2010. године. Тада је Иринеј Гавриловић као свој први подухват, након постављења за патријарха, а по налогу америчке амбасаде, неканонски сменио и противуствано протерао епископа Артемија и његову паству са Косова, Метохије и Рашке области. Услед све дубљег понирања екуменистички опредељеног дела јерархије Српске православне цркве, понирања у амбис канонског беспоретка и догматског одступања, изражавамо своју дубоку забринутост и констатацију да се тај процес ближи тачки крајњег антицрквеног беспоретка, са које нема повратка. Једино наше уздање је Свемоћна рука Божја, која безакоње и поигравање са Његовом светом Црквом дуго трпи, али тешко кажњава. Настало урушавање канонског благоустројства представља последицу остварења личних интереса и амбиција неодговорних и саможивих епископа екумениста науштрб Цркве и вере православне, као и стављање истих у службу екуменистичког, неоунијатског уједињења под папском влашћу у име неискрене и антихришћанске љубави и заједништва, ван оквира и суштине православне вере.

У истој мери осуђујемо неправославну теорију назавану евхаристијско богословље, насталу мешањем безбожне западњачке философске мисли са чистом водом светоотачког богословља, а створену као богословску основу и оправдање, планиране екуменистичке уније са Ватиканом. Уз евхаристијски богословски концепт планирана унија са Римом ће пренебрегнути све догматске ограде Цркве и биће утемељена искључиво на пуком, формалистички схваћеном међусобном литрургијском општењу са римокатоличким јеретицима, без претходно постигнутог и неопходног догматског јединства у истини и вери. Евхаристијско богословље на практичном плану представља извориште свих богослужбених реформи и гажење светосавског предања у Српској православној цркви, од стране епископа, свештеника и богослова, поклоника ове богословске измишљотине. Јер, суштина свих савремених богослужбених реформи своди се на уподобљавање Свете православне литургије са несветом римокатоличком мисом, како би прост народ тиме био омбанут и наведен на закључак да смо са римокатолицима једна Црква.

Поменута богословска теорија, као својеврсна христолошко-еклисиолошка јерес, у основи је христоборна, будући да уместо Христа, као онтолошку и богословску основу Цркве, поставља Свету литургију, пренебрегавајући основну јеванђелску и историјску истину о томе да је Евхаристију установио управо Сâм Христос, а не обрнуто. Ова теорија је неправославни нанос у богословској и светоотачкој мисли Цркве Божје и представља плод негативног културног и научног утицаја расхристовљеног Запада, где је та богословска измишљотина и настала, док је свој крајњи и најопаснији облик добила од митрополита Јована Пергамског, који је на себе узео неславну улогу уображеног фанариотског пастира без пастве, дежурног шефа протокола свих екуменистичких сусрета са папистима на највишем црквеном нивоу и главног „усклађивача“ Православне Цркве са савременим глобалистичким кретањима. Као главни диригент савременог екуменизма у колевци свог евхаристијског богословља, овај неправославни јерарх цариградске јурусдикције, као прозападно оријентисани псеудобогослов, пажљиво бди над својим духовнм чедом које се зове екуменизам.

Због напред наведених опасности које су се надвиле над Црквом, наша Епархија је остала посебно привржена борби против било каквог новачења у вери и богослужбеном поретку. Научили смо да непромењена вера православна представља једини основ за обнову нарушеног црквеног јединства, без којег је незамисливо разрастање и развој саме Цркве. Наш став произилази из дубоког сазнања јеванђелске истине о томе да Црква и јединство у Цркви, ван тих богословских темеља не постоје, јер је Црква стуб и тврђава истине (1. Тим 3, 15). Овоме придодајемо молитву и наду у Бога да ће виновници црквених раздора, односно патријарх Иринеј и остали њему верни епископи, схватити ову светоотачку истину и вратити се на праве путеве Цркве; да ће одустати од свог тужног лутања странпутицама заблуда екуменистичке јереси и неоунијатства.

Сматрајући наш став опредељењем сваког искреног, православног Србина и хришћанина уопште, потребно је указати на јеванђелска средства и светоотачку методологију у остварењу нашег светог и узвишеног циља. У потрази за тим средствима свакако је неопходно имати на уму да је напред изложено поражавајуће стање у нашој држави и Цркви плод свеопште духовне и моралне посрнулости свих слојева нашег друштва и повођења за пуким материјализмом и конформизмом. Тога ради неопходно је осврнути се неколико деценија уназад, те пажљиво сагледати историју Српске православне цркве и њеног народа у време светог владике Николаја Жичког и тамо наћи начин за превазилажење свих савремених невоља у Цркви.

Свети владика Николај, као духовни горостас, из своје богате, стваралачке, светитељске личности изнедрио је Духом Светим велико богословско, духовно, опитно, пастирско и литерарно богатство и оставио га на дар нама Србима и читавом православљу. То богатство дато нам је на коришћење; оно је данас потребно више него икада раније. У огромној духовно-литерарној заоставштини светог Николаја Српског, за нас данашње Србе, посебно је битно његово искуство пастирског руковођења богомољачким покретом и духовни препород који је овај покрет, вођен њиме, изазвао у Српском народу. Будући да нам је у овим временима духовне обамрлости и моралног посрнућа таква духовна обнова преко потребна, то смо за овај Молитвени црквено-народни сабор као главну тему поставили Богомољачи покрет и дело светог владике Николаја на том пољу. Идеја за овакву врсту духовног саборовања потекла је управо из намере и жеље да се обнави богомољачко саборовање и, уопште, Богомољачки покрет. Богомољачки духовни препород је проистекао из искрене и чисте жеље и намере простих православних Срба да служе Богу у складу са настојањима светога Сава да Србе, упути и учврсти у православној вери. Једино истинска обнова те искрене и чисте побожности у нама, на темељима светосавске вере и искуства, може породити јак талас духовне обнове читавог нашег народа, усмерене на обнову богомољачкг покрета у оним размерама и на онај начин какав је постојао од 1920. године до Другог светског рата. Пошто су богомољци били руковођени чврстом пастирском десницом светог Николаја Жичког, незаобилазно је да се и ми, данашњи Срби, непоколебиво држимо пута и науке коју нам је оставио. Ево шта је он написао о богомољцима:

Ко су богомољци? то су још неизбројани и неорганизовани људи и жене, од Чуруга до Битоља — на хиљаде и хиљаде њих — који најусрдније посте и моле се Богу: недељу празнују и причешћују се, проповедају покајање … Неки остављају кућу и породицу и одлазе у монаштво. Ословљавају се „браћом“ и „сестрама“. На богослужења долазе у групама. На богослужењима клече и уздишу, целивају крст и иконе. Са великом радошћу очекују, да ли ће се њихов свештеник решити, да им каже реч о Богу, да објасни јеванђеље. — Ах, само да се хоће решити и промолвити бар речицу: браћо и сестре Господ је близу! (из чланка светог Николаја Жичког, Ко су богомољци?)

Овакав дух побожности као дар Божји провејава у душама верника наше Епархије, зато је неопходно следити све оне духовне смернице светог владике Николаја, како би се дух побожности савремених Срба распалио још јаче и уобличио у нови богомољачки и духовно препорађајући покрет свеукупног нашег православног народа. Да се овакав дух благочашћа сачувао у нашој Епархији, као искра која улива наду, о томе сведочи чињеница да и ми данас трпимо исто прогоњење, одбацивање и понижавање које су богомољци доживљавали од својих сународника у своје време и авај, од тадашњег свештенства и црквених великодостојника. Овакве прогонитеље свети Владика је упозоравао следећим речима: Старајте се, дакле, да разумете богомољце. Уздржите се од бацања камена на њих, јер можете лако ударити Христа. Не одбацујте их да они вас не одбаце (из чланка светог Николаја Жичког, Ко су богомољци?).

Још једна насушно потребна порука и поука светог Николаја, коју је упутио богомољцима на једном од многих величанствених богомољачких сабора, а која даје јеванђелски уверљиве и светосавски мудре смернице простом, али побожном српском наороду, гласи овако: Треба знати да су три главна обичаја постали и главне особине српскога народа још од старих времена. То су: задужбинарство, свечарство и мобарство. То троје и данас је потребно као и увек, и треба настојати да се ниједно не упусти. Задужбинарством Срби посведочују своју љубав према Богу, свечарством љубав према свецима Божјим, а мобарством љубав према ближњим својим (Свети владика Николај, Богомољачки протоколи).

Српски народе, данас је више него потребно да схватимо и прихватимо ове три свете поуке, три аманета светог владике Николаја. Док пред нашим очима непријатељи разграђују нашу државу и нашу Српску православну цркву, одвајајући од ње оно што је свети Сава сабирао, из пустог властољубља и политиканства, дотле ми, насупрот тим непријатељима, по заповести светог владике Николаја Жичког треба да постанемо духовни задужбинари. Зато је, пре свега, неопходно да градимо живу Цркву Христову, стварајући од нас самих храмове Бога Живога и уграђујући себе саме у зидове и бедеме наше Светосавске цркве, благочестивом вером и побожним животом. У смислу оваквог духовног задужбинарства особита је прилика да на овом светом сабрању укажемо на такав духовно-изграђујући подухват који се догодио у нашој Епархији, а то је хиротонија хорепископа Николаја старорашког и лозничког. Ова хиртонија будући канонски утврђена и изнедрена објективном потребом Цркве, представља камен подупирач у нашем духовном задужбинарству, у поправљању и изградњи зидова Српске православне цркве, који се, потресани руком непријатеља, урушавају. Такође је потребно да се подухватимо немањићког дела помагања изградње наших храмова и манастира, будући да се укрепљивана десницом Вишњега, наша Епархија духовно разраста и шири значајном брзином, на радост правоверних, а на жалост оних других. Овакво троструко задужбинарство духовно-подвижничко, црквено-канонско и ктиторско представља суштину савременог задужбинарства на које нас из времена Богмољачког покрета позива свети владика Николај.

У складу са оваквим светосавским и светониколајевским задужбинарством, на које нас наши немањићки преци и свети оци обавезују, треба набројати све плодове духовног обделавања на њиви Српске православне цркве, којом су се словесне житнице и духовни амбари наше Епархије напуниле, као у доброг домаћина: Који својим домом добро управља (1. Тим 3, 4).

У условима административног и физичког прогона и притисака од стране Београдске патријаршије, срасле са свим досадашњим и тренутним режимима власти у Београду, наша Епархија се разраста и умножава, духовно и физички. У наведеним, ванредним условима отворено је 29 катакомбних манастира, испосница и богослужбених места у Србији и широм света, од којих је већина и даље у изградњи и проширивању, што је велики број и за епархију у редовним околностима, а камоли у условима прогона. У делимично стварање редовних услова за живот и рад Епархије спада и постепена обнова односно прилив нових кандидата за монахе и свештенике. У свима нашим богослужбеним местима, катакомбама и манастирима тренутно живе и служе Богу и роду: 6 свештенослужитеља, један мирски ђакон и 135 монаха, монахиња, искушеника и искушеница. Наша паства бива све бројнија, о чему сведочи велики број присутних на богослужењима у нашим катакомбама. Ове се увелико изграђују на захтев све већег броја оних Срба који се духовно буде и увиђају колика је угроженост православне вере и Српске православне цркве у овом историјском моменту. Сходно томе, а у складу са својим могућностима, суделују у нашој борби за њено очување. Овом приликом позивамо све искрене и добронамерне хришћане да испуне своју дужност у овим страшним данима када је вера угрожена, да се за њу боре те да својим ћутањем и неделањем не приброје себе у редове оних који свесно урушавају православну веру и Цркву Божју. Такође, охрабрујемо све такве прегаоце на њиви Господњој, поручујући им да се не боје никаквих екскомуникација, тј. изопштења из Цркве, која су плод не саборног разбора Цркве, већ скупштинског надгласавања интересних група и табора у Сабору архијереја Српске православне цркве. Такав начин рада и плодови тога нису и не могу бити саборни глас Цркве, а још мање благовољење Духа Светога. Истинска саборност извире из рада који треба да је плод Духа Светога, јеванђелског учења и опште сагласности, тј. консензуса а не плод прегласавања; светоотачке и истинске бриге за Цркву, а не ревновање за личне интересе епископа и припадника ових или оних групација. Дух Свети, Који дише где хоће (Јн 3, 8) не повинује се безаконим, неправославним и неканонским одлукама, макар их мноштво епископа донело и потписало. Горки плодови у Српској православној цркви таквих тзв. саборских, никако саборних одлука најречитије сведоче против њихових доносиоца. Поучен дубоким страдалним искуством Цркве свети Теодор Студит нам је за оваква времена оставио поуку о томе да Није сваки скуп епископа сабор, него само скуп епископа који стоје у Истини.

О неискрености позива патријарха Иринеја на помирење и јединство најбоље сведочи његова неспремност на постизање јединства и мира у Цркви у оквирима и на темељима православног, светоотачког исповедања вере православне. Зато смо у потпуности сагласни са следећим одговором који је преосвећени епископ Артемије упутио патријарху Иринеју:

На Ваше братољубиво писмо одговарамо братољубивије уколико сте спремни да се нађемо на истом, а то је: да нам исповедање непатворене вере, какву су нам од Спаситеља предали богомудри Оци и Светитељи, буде водиља све до Царства небеског.

У црквеном расколу може бити само неко ко је изневерио правоверје.

Не би данас између нас никакве провалије било да нисте неканонски и неуставно произвели стање у којем се Српска црква данас налази. А произвели сте га да би сте неометаније српско светосавско православље оденули у рухо које му не пристоји.

Показало се, по промислу Божјем и у складу са учењем апостола Павла, да поделом међу нама сведочимо да је Црква само тамо где се чува истинска и неискварена вера.

Да бисте нас боље и свестраније схватили, кад је реч о исповедању чисте вере, шаљемо Вам посланице са црквенодуховних Сабора одржаних у Лозници код Чачка.

Садржина Вашег писма не говори да је оно плод Духа Светога, него плод духа људског ради правдања пред светом; да би се рекло: Ето, ми братољубиво хоћемо да помогнемо бившем епископу рашко-призренском Артемију а он нас одбија. Умеће народ Божји да препозна и разлучи искреност од неискрености, јер памти све претходне догађаје.

Ово није ”оглушивање о Ваш позив” него својеврсно сведочење о правоверју. Све док непоколебљиво остајемо у светоотачкој вери, ништа заједничко немамо са расколом, гледано, међутим, Вашим очима, Артемије је у ”расколу”. И док мислите да сте Нас административно одвојили од Српске православне цркве, знајте да Нас, догматски гледано, од Христа нисте одвојили нити можете, а то значи ни од Српске православне цркве какву нам је основао и предао Свети Сава. Сведочимо Вам да чврст осећај имамо да смо били и, уистину, остајемо у правој Српској православној цркви коју верници најбоље препознају и прихватају.

Захваљујемо Вам на писму.

Овакав став у прочитаном писму извире из следећег православног сазнања: истину о Цркви Божјој формулисали су и одогматили свети и богоносни оци на васељенским саборима. Тамо, у Символу вере је речено да верујемо у једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Једну а не многе. И не у некакве савезе цркава. Та вера светоотачка данас је, нажалост, напуштена, измењена, искварена. Уместо те вере и живота по њој (јер вера без дела је мртва) негује се и проповеда екуменизам, та најстрашнија јерес – свејерес у историји Цркве. Наш народ (а и остали по традицији православни народи) у огромној већини потопљен је у то мртво море екуменизма, заједно са својим духовним вођама – епископима, свештеницима, монасима. Промењена је свест о томе шта је Црква. Није Црква скуп датих у овом моменту епископа једне помесне цркве (па и свих скупа). Ако црквена јерархија није у духовном јединству са свима Светима, ако се удаљила са њиховог пута (а код нас Срба – са пута светога Саве), онда је то псевдојерархија.

Одлуке такве јерархије, које се доносе на неканонски и против канонски начин, преглашавањем а не у јединству са Духом Светим, нису валидне, и њима се не можемо и несмемо повиновати. Дејство и сила Духа Светога не може се поништити нечијим потписима. Речено је у Светом Писму да Бог не слуша грешника; него ако ко поштује Бога и вољу његову твори онога слуша (Јн. 9, 31). Отуда ми, иако грешни, остајемо на путу светих апостола, светих отаца, светога Саве и осталих светитеља из рода нашега светога Николаја и оца Јустина.

Други аманет светог владике Николаја јесте свечарство. Оно представља дело чувања Светог предања наше Светосавске цркве; између осталог, то је очување наших крсних слава и њихово побожно слављење, али и учествовање у прослави манастирских слава и прилика како би и таква свечарска сабрања била залог очувања и одржавања богомољачког саборовања и светосавске саборности.

На трећем месту постављено је мобарство као леп древни хришћански и народни обичај удруженог, саборног помагања свима којима је помоћ потребна, најпре сиротињи и удовицама. Дух хришћанског милосрђа, саборности и пожртвованости у савременом веку – веку себичности и наглашеног индивидуализма, преко је потребно неговати и чувати. На то нас овом приликом подсећа и опомиње богомудри свесрпски пастир, свети Николај Жички.
Ово богомолитвено саборовање је добра прилика да још једном позовемо све  благоразумне чланове Цркве Божје на одлучно устајање против сваковрсног новачења у вери и предању Цркве. На овакав подухват смо сви позвани јер је вера саборно наслеђе Цркве и свих њених чланова, те у њој свако носи део одговорности за очување исте. Свети владика Николај је Богомољачки покрет назвао духовним устанком, а данас је више него икад такав устанак потребан, јер се боримо са најстрашнијим духовним непријатељем, пошто по сведочењу светих отаца нема страшније ствари и већега греха од јереси. Зато позивамо и заблуделе пастире Српске православне цркве на челу са патријархом Иринејем, да се окану додворавања безбожном и боготопалом Западу и Ватикану, што ствара општу саблазан у верном народу и велику штету наноси Цркви; да одустану од екуменистичког јеретичког делања и опредељења; да се покају док још времена има, те да на темељима чистог исповедања вере православне поврате сами себе, а тиме поврате мир и јединство које су нарушили у Српској православној цркви. Упозоравамо их да је страшно растакати оно што је свети Сава стекао и сабрао и нама у наслеђе оставио – веру православну и Српску православну цркву, јер тешка је рука Немањића Саве. Овим речима је својевремено свети владика Николај упозоравао потписнике конкордата са Ватиканом, а данас ми упозоравамо оне који у наше време не гледају у Христа, који је Исток Истока, већ у Ватикан, који представља круну духовне посрнулости Запада.

Ово је порука нашег данашњег богомољачког саборовања: чувати веру православну и утемељити себе и свој живот на искреној и чистој побожности, која је била својствена нашем простом и хришћанском Српском народу кроз векове, а коју је свети отац Јустин сажео, описао и дефинисао кратким упутством: Све за Христа, Христа ни за шта. Ова народна побожност је посебно јак одраз добила у богомољачком покрету, зато је потребно да се на такве духовне основе и ми угледамо речју и делом у духу богомољачке поруке пођи од себе. Дакле, да се свако од нас потруди да себе самог и свој начин живота усклади са спасоносном јеванђелском науком Христовом у духу непоколебиве ревности за веру и простосрдачности богомољачког, сељачког и православног Српског народа. Овим путем идући остаћемо верни светом Сави и свим светим оцима, верни нашим прецима и достојни прејемници и преносиоци вере православне нашим потомцима.

Предстојатељи Молитвеног црквено-народног сабора у Лозници, код Чачка, дана 7. 6. 2015. године, преосвећени епископи Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у изгнанству:

Епископ Артемије 

и Хорепископ Николај