Саборност по мери Запада

Никада у српској историји, и старој и новој, није изречено толико увреда, никада толико вулгаризована и понижена није била Црква, као за овако кратко време трајања Сабора. Ране нису ни лаке ни безазлене. Последице пак далекосежне и погубне

Редовни мајски Сабор СПЦ последњих пет година има за тему отварање „старих рана“, смене и постављања, интриге и благослове, а период трајања Сабора увек је обавијен обавезном конспирацијом. Бар је тако било до сада. Ове године изостала је конспирација, а владике су својим верницима, о чему су извештавали редом сви таблоиди, приредиле обрачун по мери земаљских потреба, једни како би очували каноне, други, како тврде, образ СПЦ.

ЛИКВИДАЦИЈА ЈЕ МОГЛА ДА ПОЧНЕ

Овогодишње заседање Сабора протекло је у знаку неслагања око одлуке Синода (петочлана црквена „влада“ којом председава патријарх) да епископ канадски и епископ милешевски буду суспендовани са дужности због финансијских проблема у њиховим епархијама. Изгласавању „коначне одлуке којом је Његово преосвештенство епископ Георгије трајно разрешен управљања Епархијом канадском“ већином гласова епископа СПЦ (до закључења овог броја „Печата“ није решен случај владике Филарета) претходио је захтев владике бачког Иринеја да се преиспитају одлуке Синода о разрешењу двојице владика. За овај захтев владика бачки је добио подршку 21 епископа. Медијска ликвидација је могла да почне.

Иако би требало да подразумева тајност, о овогодишњем заседању Сабора и конфронтирању међу владикама у јавности и међу грађанима све је речено. Захваљујући „поузданим изворима из врха СПЦ“ чије су информације послужиле у снажној антицрквеној, а заправо антиправославној и антисрпској кампањи, јавност је „упозната“ са тим да Српска православна црква болује од више болести, да су на сцени земљачки кланови, мале и велике отимачине, неукост и примитивизам, кланови на врху, кланови на дну, политичка острашћеност, коначно и вербални и физички обрачуни…

Одлука о разрешењу владике Георгија, подсетимо, донета је 20. априла на основу извештаја и закључака синодске комисије, која је због „бројних притужби свештенства и народа“ проверавала „материјално-финансијско пословање и свеукупни живот Епархије канадске“, као и „пастирски рад владике Георгија“. Такође, почетком марта и владика Филарет разрешен је на основу извештја који је доставила посебна црквена комисија, а Синод ју је претходно формирао са задатком да испита све наводе на рачун епископа.

У безочном и без икакве мере блаћењу владика предњачили су „Курир“ и „Ало“, док је Радио „Слободна Европа“ и пре почетка заседања Сабора поставио питање да ли је као један од најмилитантнијих представника Српске православне цркве, Филарет коначно смењен због свог екстремизма или су се црквени оци сакрили иза његове самовоље у управљању епархијом?

Непроверени подаци о владикама врвели су из текстова са компромитујућим насловима Иза кулиса: Синод о женским ногама и минићима, или Георгије на „вијагри“?, или пак Млатите ме мотком ако сам гледао женске ноге. У појединим текстовима подробно је описано како је владика канадски Георгије дозволио жени да преспава у његовој епископији, на банкету у манастиру Светог Саве у САД, гледао у ноге женама у мини-сукњама, а наводно је тражио од свештеног лица и да му купи „вијагру“. Не пропуштајући тако дивну прилику да сатанизује СПЦ, „Курир“ је у време заседања Сабора обавестио вернике да им, уколико одлуче да купе свету водицу у Цркви Свете Петке која кошта 30 динара, неће вратити кусур. Новинар није написао да нико неће ни проверавати да ли сте дали новац, те да је то у овој, као и у осталим црквама СПЦ питање добре воље. Но новинар цитира ојађеног верника који приповеда како је његова супруга на кутији, где је предвиђено да се убаци новац, ставила 200 динара и чекала кусур. Али никог није било ту ко би јој рекао да се кусур не враћа. Исповест је завршена недоумицом око тога да нико не зна где новац тачно одлази, и констатацијом да се много новца накупи, посебно током празника.

СМЕНЕ ПО ГРИГОРИЈУ

 У истраживачком новинарству најдаље је отишао „Ало“ са изведеном рачуницом колико су поједине владике могле да потроше башкарећи се у хотелу Москва у коме свако од њих има засебну собу, за ноћење плаћа око 130 евра, а иза затворених врата банкет-сале држе одвојене састанке.

Побуна, пуч, смењивање патријарха, страни фактор, блудни син, „вијагра“, минићи, „мерцедеси“, па чак и „паклена атмосфера“ на Сабору кључне су речи за претраживање извештавања о овогодишњем заседању Сабора СПЦ. Никада у српској историји, и старој и новој, није изречено толико увреда, никада толико вулгаризована и понижена није била Црква, као за овако кратко време трајања Сабора. Ране нису ни лаке ни безазлене. Последице пак далекосежне и погубне.

Смену владике канадског Георгија, „Блиц“ је констатовао славодобитним подсећањем да је први известио о томе како владика бачки Иринеј недељама пре Сабора припрема пуч, те око себе окупља групу епископа. „Блиц“ је такође ексклузивно објавио потписану петицију са којом је 21 од 47 владика, колико чини Сабор, дошло на први дан заседања 14. маја. Нема места сумњи да је инсајдер и својеврсни заштићени сведок овог листа владика хецеговачко-захумски Григорије. Показује се сасвим очигледно да је то већ годинама био…

Да клерикално новотарство има подугачку руку, посебно у црвоточним и несистемским државама као што је Србија, осетиле су владике на себи још 2008. године када се појавио први списак неподобних владика.

Владика Григорије, који је нешто пре тога позвао Радована Караџића и Ратка Младића да се предају Хашком трибуналу, а патријарха Павла да болестан поднесе оставку, у поменутом писму из 2008. оптужио је поједине владике да се опиру модернизацији и променама у СПЦ.

На том списку неподобних нашли су се Артемије (Радосављевић) Јефрем (Милутиновић) Никанор (Богуновић) Пахомије (Гачић) Василије (Качавенда) и Филарет (Мићић). Мада у писму није помињао владике Георгија и Константина, епископ Григорије је, гостујући на РТС поводом свог дописа, казао да га њих двојица нису подржали. Занимљиво, кадровске смене у Цркви су управо ишле тим редом, а поменута имена се пред свако заседање Сабора узимају као потенцијални вишкови, па се намеће закључак да поменути списак није тек пука импровизација епископа Григорија, већ програм који за циљ има рушење СПЦ.

Иако се, као у случају смене владике рашко-призренског Артемија 2010. и средњоевропског Константина 2013. године, као аргумент за смену готово увек потежу финансијске малверзације Григорије је њихову неподобност објаснио неприлагођавањем духу времена и опирањем модернизацији. У истом реформаторском духу, на поменуте владике обрушавали су се годинама уназад и верски аналитичари, неки чак отворено антисрпске и антиправославне оријентације.

ОСВЕЖАВАЊЕ ЦРКВЕ

Пројекат урушавања СПЦ, јединог заједничког именитеља Срба расутих по бившим републикама некадашње државе, почео је октобра 2000. управо инсистирањем на реформама, када су као задатак препородитељи државе и нације поставили и „освежавање Цркве“, односно њено усмеравање у правцу „демократских интереса“. Српска православна црква се нашла пред избором: да остане изван ових процеса држећи се непроменљивих канона и мисије коју је имала у историји, или да прихвати чињеницу да је трећи миленијум управо у току. Али модернизација, у овом случају, крила је покушај стварања проевропске православне цркве, о чему постоје докази у „Викиликсовим“ депешама који сведоче о „упорним покушајима америчких чиновника да у Светом синоду СПЦ идентификују своје савезнике, о председнику Србије Борису Тадићу који ‚иза сцене‘ ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима, покушајима да се утиче на избор патријарховог наследника…“ Покушаји стварања лажне симфоније између државе и Цркве уродили су низом кршења црквених прописа. И док у време Титовог социјализма, кад је Црква од државе била јасно одвојена, према Летопису СПЦ, преплитања политике и Цркве, те подела није било нити је могло бити, у време Бориса Тадића се национална историја наругала свом народу оваквим парадоксима.

Циљ новотараца и њихових ментора са Запада био је да се СПЦ повинује унијатској идеји, као и да прихвати вољу тадашњих властодржаца да доведу папу у Србију. Стара бољка, екуменистичке идеје и противљење њима, ризици и последице било каквих промена постали су већи у СПЦ него у било којој другој православној цркви на свету. Истовремено, следећи идеју о границама које је НАТО прописао, текли су покушаји оснивања нових епархија и епархијских савета као испостава аутокефалне цркве. Свесна да само јединствена Црква може сачувати националну свест Срба у Шумадији, Дубровнику, Подгорици, Приштини и Бањалуци, Империја је наложила да се нове границе епархија поклопе са тзв. државним границама које пресецају националну целину српског народа, стигматизовану аустријском кованицом „Велика Србија“.

ПИТАЊА И ПИТАЊЕ НАД ПИТАЊИМА

Такође, разлоге за удар на СПЦ требало би потражити и у чињеници да, као најјача православна црква после руске у словенском свету, по мери Запада она не сме јака и снажна да дочека велики расплет у односима до којега ће на Осмом васељенском сабору неминовно доћи између Московске и Цариградске патријаршије.

Отуда треба бити опрезан и знати да сваки извор нестабилности у СПЦ, па и овај који је донело мајско заседање Сабора, пада на плодно тло западних амбиција.

Сам Сабор несумњиво је оставио неколико питања да висе у ваздуху. Прво, да ли су донете одлуке саборне, јер ако је одлука о смени владика изгласана парламентарним надгласавањем, може ли она уживати било какав ауторитет? С друге стране, чиме мотивисане су тек сада поједине владике, после противуставног и противканонског уклањања владике Артемија, који је био значајан преседан за будуће чистке, одлучиле да врате канонски поредак, те да ли би таква њихова одлука подразумевала ревизије и осталих случајева?

Но изнад свих, па и питања да ли су владика Филарет и владика Георгије жртве нечије самовоље, прекршеног канона или властодржачког заноса, стоји једно крупније и судбоносније: Да ли ће и у којој мери овим последњим поделама бити жртвован ауторитет Цркве и јединство црквеноправног поретка?

У овој причи није битно ко је на добитку а ко на губитку. Поделе међу владикама у СПЦ не могу водити у раскол, али могу постати крајњи извор нестабилности. Извесно је да народ, онај обични народ који иде у Цркву и не зна много о расколима и поделама, постаје свестан да би даља подела Цркве довела до њеног даљег суноврата. Да ли ће у времену разобрученог насиља, када се кида део по део српског националног бића, СПЦ уочи годишњице стицања аутокефалности изнаћи у себи мудрости и снаге да превазиђе ове поделе, и још једном заједно са својим народом претраје и ову окупацију?

Наташа Јовановић – Печат