Путокази…

Драга браћо и сестре,

са благословом нашег духовника, владике рашко-призренског и косовско-метохијског у прогонству, г.г. Артемија, од овог броја „Православног гласа“ почињемо серију написа под називом „Путокази“. То су текстови који прате и појашњавају догађаје од дана прогона владике Артемија из Грачанице, са Косова и Метохије, текстови о времену и људима када борба за очување светоотачког предања и праотачке вере добија нове облике и оставља своја знамења. Циљ ових написа је да у непрекидном ткању времена зауставе и забележе поједине тренутке и догађаје . Да забележе тренутке и људе непоклеке пред земаљским силама, јер знамо да је све пролазно… Вечан је само Бог…

Текстови које припремамо треба да свакога од нас подстакну да се упита: Шта је наш лични допринос очувању вере?

Јер, потомци наши, питаће нас: Зашто смо ћутали када смо видели да је вера у опасности?

Питаће нас и: Зашто смо пристајали на лаж? Откуда нам то право? Како смо смели да одступимо од староставног предања које су нам оци наши оставили?

Подсећамо на речи нашега патријарха, Гаврила Дожића, страдалника за веру које је изрекао у време потписивања Конкордата:   „ Драга моја духовна децо, понизимо се пред Богом, а узвисимо се пред људима. Ако је дошло време умирања, умримо часно за све хришћанске светиње као милиони пре нас.“ И положио је живот свој на олтар Отаџбине, бранећи Православље.

Ове речи су путоказ у трајање, у вечност, у незаборав.

Текстови у рубрици „Путокази“ запис су о људима, нашим савременицима, који су следили Христа, о људима који се нису прилагођавали времену, већ су живели по предању светих нам отаца, о људима који су живели верујући у Христа и борећи се за очување Православља.

То су записи о људима чије су духовне очи отворене и у ово смутно време, који јасно виде колика се опасност надвила над нама, који виде какав је страховит талас екуменизма запљуснуо СПЦ, колико је епископа послушно светским моћницима и световној власти… и да је само један пастир који је спреман да свој живот положи за стадо своје. Тај пастир добри истрајава на Светосавском путу, упркос томе да му „браћа у Христу“ деценијама „ ломе кичму“. Хвала Богу, не могу га саломити.

Напојен на изворима Светосавске етике и на делу Св. Максима Исповедника, владика Артемије води своју духовну децу путем непристајања на одступање од пута Светога Саве и свих Србских светитеља, путем који одолева насиљу над животом, насиљу над умом, насиљу над вером.

У времену опште апостасије, владика – прогнаник осветљава и прти пут. Показује правац, усмерава, гради путоказе – катакомбе којима се кити Србија. То су тврђаве Вере Православне. Тврђаве чисте Вере, Вере ничим окаљане.

Владика страдалник је најближи духовни сродник Србских светитеља. Свака је његова реч огледало чисте душе.

Он је непоколебљиви и неустрашиви чувар и бранитељ вере Православне, али и светог нам мученичког Косова и Метохије.

Песник изгнаник, Милан Петровић, спевао је епитаф једном другом владики изгнанику, нашем светом Владики Николају:

„Прогоњен под крстом, од града до града,

на издају тешку, он никад не приста,

и кад би му срце отворили сада,

нашли би у њему Србију и Христа“.

Ови стихови се у потпуности могу односити и на прогнаника Косовско-метохијског, нашег владику Артемија.

А наш савременик, песник Милоје Дончић, написао је пророчку песму „Прогонство епископа Јужног“ и ове пророчанске стихове:

…

“Хиљаде штапова распуклим се друмом креће
Можете му отети сандале и бројаницу
Мртви ће живима палити свеће
Из монашких шума слушаћете посланицу’‘ 

Данас, после пет година прогона, можемо потврдити да ИЗ МОНАШКИХ ШУМА СЛУШАМО ПОСЛАНИЦУ…

Путокази…

Време вртоглаво јури. Не можемо га ни зауставити, ни успорити. Нижу се сати, дани, месеци, године… Нижу се годишњице Србскога страдања. Претичу једна другу… Као да им је циљ да не допусте човеку – Србину да јасно спозна и схвати шта му се догађа.

А догађа му се, по ко зна који пут, још једна насилна и перфидна глобализација. Заједно са ужареним радиоактивним бомбама на Србство је ударила најстрашнија пошаст, пошаст екуменизма…

Последице свих досадашњих глобализација које су се током два миленијума одвијале, ломиле су се и ломе се преко главе и тела Србскога народа. Из одбрамбених ратова је Србски народ излазио духовно ојачан, окаљен, прочишћен. Зато што су војници православног владара земаљског и војници Цара Небескога, јер они бране свету веру Православну од некрста, мачем и крвљу бране своја огњишта и своју Отаџбину…

Међутим, на почетку трећег миленијума, после геноцида који је почињен над њим током 20. века, Србски народ је десеткован, жртвован, окупиран, разбијен, обезнањен…

После бројних јуначких подвига у Балканским ратовима и Првом светском рату у коме је Србски народ ишао стазом Обилића, после Голготе и Распећа, Васкресење Србскога народа је спречено и заустављено… Отела су га ‘’браћа’’ других вера и других стремљења… У држави за коју је животе дала половина радно способног Србског становништва, почело је потискивање и поништавање Срба. И још траје.

То је последица одступања од Господа Бога, последица богоборства, богоотпадништва и безбожништва, последица умоболне идеологије које током шест деценија двадесетог века разарају Србско национално биће.

Тако слуђен, омамљен шаренилом и лажним сјајем … који је донела ‘’демократизација’’, Србски народ је доживео још један од страшних и погубних удараца… доживео је још један прогон са изворишта и духовног огњишта, прогон духовнога пастира и најснажнијег упоришта одбране Косова и Метохије.

Сведоци смо да се све врсте специјалног рата спроводе над Православним Србством.

По налогу светских моћника, вршиоци духовне и световне власти су спровеле незапамћено насиље над владиком Артемијем и његовом духовном децом. Да би остварили своје освајачке циљеве, требало је обезглавити Србски народ на Косову и Метохији. Без снажног духовног вође, народ се лакше поводи за лажним обећањима и за земаљским благом…

За њихов пројекат ‘’Независног Косова’’ требало је протерати владику Артемија. Нису бирали средства да би остварили циљ.

Истина, по налогу светских моћника, за веру су страдали патријарси србски: патријарх Варнава, патријарх Гаврило…

Богу хвала, владика Артемије је жив… Страда… и живи…

Већ пет година траје несвакидашња Голгота исповедника и страдалника, прогнаника са Косова и Метохије, владике Артемија,   монаштва и верног народа.

Прогон Србскога народа са Косова и Метохије траје вековима. Посебно је по Србски род погубан прогон који је спроводила комунистичка власт, а који је после пада комунизма постао јавнији, огољенији, бруталнији суровији и очигледнији.

Знамо да прогон једнога владике није једноставна и лака ‘’ствар’’. Знамо да није ни лако, ни једноставно одузети епархијски трон епископу, ‘’рашчинити га’’, протерати га из Богом му дариване епархије.

Због тога је ‘’ припрема терена’’ за прогон владике Артемија трајала доста дуго. У ‘’завршној фази припрема’’ наступила је стравична, прљава и хистерична медијска кампања, попут кампање против Србије и Србскога народа који су водили белосветски моћници –   господари зла, када су одлучили да на Србију и Црну Гору изруче тоне и тоне радиоактивних бомби и отрова.

Уз острашћене и лажне оптужбе, уз харангу и злурадост ‘’браће у Христу’’ , са великом медијском помпом и немим испраћајем збуњеног и уплашеног народа, догодио се изгон преосвећеног владике Артемија из Грачанице, из Епархије Рашко-призренске и косовско-метохијске, најпре, у Шишатовац – на ‘’привремени боравак’’.

Идемо у сусрет годишњици срамног прогона. Најсрамнијег и најболнијег, јер су га спровела ‘’браћа у Христу’’… прогона који је од срца откинуо једну тешку сузу. Сузу Владичину, болну сузу која непрекидно стоји у свести свакога од нас. Сузу која опомиње, која подсећа, која својом чистотом и снагом путоказе многе показује… Сузу из које искри снажна и непоколебљива , чврста вера у Господа нашега. Сузу у којој се огледају дела ‘’вукова у јагњећим кожама’’, сузу у којој се огледају трагови, чак и оних који су врло вешти да их заметну.

Подсетимо се кључних догађаја који су се низали следећим редоследом:

– Разрешење владике Артемија у мају месецу

– Уследила забрана исповедања монаштва,

– 02.06. 2010.г. монаштво је изашло из манастира

– Владика је написао писмо Патријарху, 13.09. 2010.г.

– Синод и Сабор настављају гоњење,

– 15.09. уследила је забрана свештенодејстава

– Владика је чекао позив за Новембарски сабор који никада није стигао…

Првога дана Сабора, на трон епархије Рашко-призренске постављен јеТеодосије, викар владике Артемија,

Владика је донео одлуку да престане са прихватањем неканонских и незаконитих одлука и да настави са исповедањем Православне вере којој је сав свој живот посветио.

Верни народ , не само са Косова и Метохије, већ из целе Србије и васцелог Србства, кренуо је тада, пут Шишатовца. Да се са праведником и прогнаником Господу моли. Чуло се у народу да су се прогонитељи уплашили да се не створи ‘’Шишатовачка епархија’’, па су притисак и казне пооштрили. О свему овоме се доста зна. Написани су бројни текстови, објављене књиге. ‘’Мејнстрим медији’’ су спроводили бесомучну кампању. Оптужбама против О. Симеона, секретара Епархије и оптужбама и хапшењем Предрага Суботичког, због ‘’финансијских малверзација’’ настојало се да се у народу створи атмосфера линча и да народ са одобравањем прихвати неканонске одлуке врха Београдске патријаршије и прогон јединог неустрашивог борца за очување Косова и Метохије у оквиру СПЦ …

Потоњи догађаји су потврдили и свакодневно потврђују да је прогон владике Артемија резултат послушничког односа навиших црквених и световних власти према налогодавцима са Запада.

Јасно је да је Србски народ жртва поробљивачког духа дивљег Запада. И да је Владика Артемије једна од његових жртава. Време већ показује истину…

Коликим је притисцима владика био изложен, он сам најбоље зна. Американац који је службовао на КиМ, господин Хантер о томе је јавно сведочио.

Уверени смо да не постоји само један разлог за прогон владике. Више их је и међусобно су испреплетани.

Свако онај ко се усуди да стане у одбрану Православља или Косова и Метохије, осуђен је на линч. А владика се усудио да брани обоје!!!

Знамо да се владика Артемије одавно противи томе да СПЦ буде чланица Светског Савета Цркава, а то учлањење је спроведено безаконо.

На 2. Васљенском Сабору је утврђен Символ вере: Верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву… тако да се учлањењем у ову Организацију најочигледније крше канони. Јасно је да не постоји ни један свети Отац који би оправдао учлањење СПЦ у ССЦ!

1997.г. Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео је одлуку о иступању из ССЦ. Ова одлука никада није спроведена?!

Један од најбољих познавалаца Црквеног права, правник Жељко Жугић Которанин тврди: ‘’Однос СПЦ према ССЦ није богословски, него политички’’.

У настојању да СПЦ иступи из ССЦ настао је Сопоћански апел – молба из 2001.г. Узалудна молба…

У ‘’грехе’’ владике Артемија спада и то што је противник било каквих новотарија, противник промене календара.

Сведоци смо грчевите борбе против екуменизма коју воде владика Артемије и његова духовна чада, јер је екуменизам еклисиолошка јерес, удара на сам корен Православне вере!!!

После Шишатовца ‘’ догодио се’’ Дубоки Поток. Монахе и монахиње је, по налогу властимајућих из манастира износила полиција. Они су певали у славу Бога док су им се срца кидала од бола за колевком из које их бруталном силом избацују људи са српским именима и презименима који су у униформама и служби окупатора.

Дубоки Поток се ‘’излио’’ из корита и почео да ‘’живом водом’’ натапа и храни жедне душе широм обезглављене и обезбожене Србије. Почеле су да ничу катакомбе, да се оснивају богомоље… Србија је отворила своје срце и у загрљај примила прогнанике и мученике. Као што је много пута до сада примала браћу и сестре који су бежаали од усташког ножа, од балијске каме, од шиптарског ножа…

Бележим речи владике Атремија који ми, приликом једног разговора рече: ‘’Горице, нико као Бог! Када смо изашли из Дубоког Потока… само небо над нама. А погледај сада! Слава и хвала Богу за све!’’

Знамо да још од времена када је Бог створио свет и човека траје борба добра и зла, истине и лажи. Знамо да у неким периодима та борба бива жешћа, у другим слабија. Но, никада не престаје.

Свесни смо тога да живимо у времену апостасије, времену које су свети оци предвидели, о коме су говорили, за које су нас припремали.

Свесни смо тога да живимо у времену снажног покушаја разграђивања и уништавања Православља, што је највећим делом, последица добро организоване и агресивне политике Ватикана који користи разноврсне методе да Србији ( Православљу) наметне ‘’европске и општељудске вредности’’, тј. једна држава, једна власт, један папа. Потпуно је јасно да Ватикан води империјалистичку политику са настојањем да различите народе и културе ‘’обједини’’ остварујући тако заједничке, глобалистичке циљеве и идеје који своју ‘’духовну’’ експанзију потпомаже великим новцем и снажним политичким притисцима. Потврда тога је управо објављена вест да је на снагу ступио Споразум којим се Ватикану дозвољава да оснива школе и високошколске установе по Србији.

Очигледно је да се систематски врши раздељивање и уништавање Православља, Православних цркава и православних народа, део по део.

Ово време је унело раздор и узнемирило верујуће душе. Донело је унутрашњу раслабљеност и код једног дела народа неспремност да се брани Истина.

Ако знамо да је Православље брана претензијама Рима, знамо и да је неопходно пружити одговарајући одговор. Отпор екуменизму и римокатолицизму не сме и не може да буде у стварању новог, него у учвршћивању, очувању и заштити јединства у Истини у којој вековима живи Србски народ.

Очување Вере је наша света дужност – као православаца. Суштински, то је неопходан услов за опстанак традиционалних вредности и србске националне самобитности.

Знамо да је очување изворног, ничим оскрнављеног и неокаљаног Православља од општесветског значаја.

Милијарде иноверних притискају… Уздамо се у милост Божију и Његово обећање да ‘’врата ада’’ неће одолети Цркви.

Противници Истине Православља обликују нову ‘’политичку елиту’’ која је одвојена од православних корена, која лебди у безваздушном простору, која безусловно испуњава задатке и наредбе америчке, ЕУ, Ватикана, који имају огромну информативну моћ и политички утицај…

Недовољно је оних који крајње самопрегорно настоје да одбране Истину Православља… Богу хвала, има их и све их је више.

Да би се значајније утицало на свест народа потребан је приљежан и организован рад на стварању православне елите, образовани и оцрквењени политичари… Даће Бог, појавиће се и иступиће и они у јавности.

Православна Црква је по својој природи Саборна, нема потребе за непогрешивим ауторитетима. Потреба за Православљем је насушна, јер је оно саборно-делотворно.

Знамо куда води одступање од православног предања. А сада смо под окупацијом екумениста.

Знамо да Екуменизам није ништа друго него обједињене све јереси познате кроз историју Цркве…

О. Јустин је рекао: ‘’Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанство и псевдоцркве Западне Европе’’.

Увек, кроз историју, када је угрожена чистота и неповредивост православне вере и Цркве, јављао се глас савести:

Владика Артемије је, данас, тај глас савести. За тим гласом идемо… Тај нас глас води у Катакомбне манастире и цркве које је верни народ саградио своме владици и своме монаштву. Да имају где своје главе склонити и да се имају где Богу молити. За спас рода Србскога…

О. Јустин нас је поучио: ‘’Само је оно права љубав која ближњему осигурава живот вечни’’.

Својим написима водићемо вас из катакомбе у катакомбу, желећи да вам приближимо веру Светих Отаца и да вас подстакнемо да и сами пожелите да осетите топлину која греје срца жељна Господа и Његове правде…

Јануара 2015.г.

Горица Тркуља