Грешни Милоје: САН

Кумашине силни Танасије

Ноћас сам ти грдан санак снио:

Дуну ветар с планине Авале

И смаче ти митрицу са главе.

Дал ће куме на добро изаћи?

Све се надам куме Танасије

На сан дошло на сан и нек оде.

У сну ми се каза грдна слика

Виђек Риста а виђек и Мирка

Ђе те куме кано слепца воде

И од зла те на горе наводе.

Овако ти они говораху:

„Јеси брату отео невесту

Његову си растерао ђецу

Опушћо си њему винограда

Клевето га што те носи снага.

Ал га ниси из Цркве ишћеро

Нити си га да клекне наћеро“.

А ти цвилиш: „Немојте ме више

Стида немам ал ме сни убише!“

Ал се они обзирати неће

Да с не роди камо твоје среће –

То ти рече Арсенићу Сава

Богомудра светосавска глава.

То гледаше са Авале вила

Пак је вила заплакала била

Паке викну са Авале вила:

„Танасије проклета ти душа

Што папине веренике слуша?

Што погуби Артемија брата

Знаш ли црњо која ти је плата?

Артемије већ је васкрсао

А ти си се црњо урнисао!“

***

Пробудих се сав у голој води.

Знам ја да ми хришћани не треба да верујемо сновима. Знам ја да се често иза њих крије онај непомјаник, ал не би ми баш све једно. Јер, знаш како: Кум није дугме.

Кад се расаних, умих и обукох реших да на интернету прегледам пошту и вести.

Не могу да верујем. Да ли је могуће да ми сан најави да су те опет упрегли и у брлог ћушнули. Где ће им душа? Па зар немадоше никог другог? Читам и чудом се чудим:

„Zanimljivo je da je na Sabor po pozivu iz Sinoda u petak došao i penzionisani vladika Atanasije Jevtić, iako umirovljeni episkopi nemaju pravo glasa. Od Jevtića se, kako se nezvanično saznaje u srpskom episkopatu, očekuje da pomenute sinodske izveštaje upodobi s crkvenim kanonima i pretvori ih u kanonske optužnice Sinoda (crkvene vlade) protiv Đokića i Mićića (Георгија и Филарета, моја оп.), ako do toga dođe.

Spekuliše se takođe, da Jevtić ima ulogu i da napiše optužnicu za trajno isključenje iz Crkve raščinjenog episkopa raško-prizrenskog Artemija Radosavljevića, koji je svojevremeno saborskom odlukom vraćen u čin monaha.“

(http://www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/492765/Vecina-protiv-smene-episkopa)

***

Пошто попих кафу, реших да не завирујем данас више у компјутер, да не узимам новинчине, да не укључујем ни радио ни телевизију. Доста ми је свега: и европске уније, и екумениста, и побискупљених епископа, и папиних вереника, и …

Нек иду сви у…

У бестрага. Што би рекла моја покојна баба Драгиња: Бестрага им глава.

Приђох мојем највернијем другу – библиотеци. Оћу данас да побегнем од безумља и зла далеко, далеко. Што даље. Приђох Андрићевој полици. Ајд да се ко човек поново вратим на ћуприју.

Кад поче да нараста лева а да се тањи десна страна књиге ти ми, куме, не силазиш с очију. Ко видим те без оне твоје шиљате митрице. Ко пресијава ти се коса на сунцу. Све нако сјакти реко би је подмазана. Земајле су се волујска кола подмазивала катраном. Па кад удари ждрака у тулац, сија одонуд ко зифт. Тако се и твоја коса сијаше ко зифт. Пробам да те одагнам одасе. Јок. Неда ми се и готова ствар. Залепио си ми се ко крпељ, д-извинеш. Ма тако ми се Мерџан тупио исти ти, сунце те гријало, ко јаје јајету. Све читам, а ко да тебе гледам:

„Радисав обори главу још ниже, а Цигани му приђоше и стадоше с њега да свлаче гуњ и кошуљу. На грудима се указаше ране од верига, потприштене и поцрвенеле. Не говорећи више ништа сељак леже како му је наређено, окренут лицем према земљи. Цигани приђоше и везаше му прво руке на леђа, а потом за сваку ногу, око чланка, по један конопац. Затегнуше сваки на своју страну и широко му раскречише ноге. За то време Мерџан је положио колац на два кратка обла дрвета тако да му је врх дошао сељаку међу ноге. Затим извади иза појаса кратак, широк нож, клекну поред испруженог осуђеника и нагну се над њим да му расече сукно од чакшира међу ногама и да прошири отвор кроз који ће колац ући у тело. Тај најстрашнији део крвникова посла био је, срећом, за гледаоце невидљив. Видело се само како везано тело задрхта од кратког и неприметног убода ножем, како се подиже до паса, као да ће устати, али одмах поново паде натраг и тупо удари о даске. Чим је то свршио, Циганин скочи, дохвати дрвени маљ са земље и стаде њиме да удара доњи, тупи део коца, лаганим и одмереним ударцима. Између два ударца стао би мало и посматрао прво тело у које забија колац а затим двојицу Циганина, опомињући их да вуку лагано и једномерно. Тело раскреченог сељака грчило се само од себе; код сваког ударца маља кичма му се савијала и грбила, али су га конопци затезали и исправљали. Тишина је на обе обале била толика да се јасно разабирао и сваки ударац за себе и његов одјек негде на стрмој обали. Најближи су могли чути како човек удара челом о даску и поред тога један други необичан звук, али то није био ни јаук, ни вапај, ни ропац, ни ма који људски глас, него је цело то растргнуто и мучено тело ширило од себе неку шкрипу и грохот, као плот који газе или дрво које ломе. После сваког другог ударца одлазио је Циганин до испруженог тела, надносио се над њега, испитивао да ли колац иде добрим правцем, и када би се уверио да није повредио ниједан од најважнијих делова изнутрице, враћао се и настављао свој посао.

Све се то слабо чуло и још мање видело са обале, али су свима ноге дрхтале, лица бледела и хладнели прсти на рукама.

У једном тренутку куцање престаде, Мерџан је видео како се при врху десне плећке мишићи затежу и кожа одиже. Он приђе брзо и пресече то испупчено место унакрст. Бледа крв потече најпре оскудно па све јаче. Још два-три ударца, лака и опрезна, и на пресеченом месту стаде да избија гвожђем поковани шиљак коца. Ударио је још неколико пута, док врх није дошао у висину десног уха. Човек је био набијен на колац као јагње на ражањ, само што му врх није излазио кроз уста него на леђа и што није јаче озледио ни утробу ни срце ни плућа. Тада Мерџан одбаци маљ и приђе. Разгледао је непомично тело, заобилазећи крв која је цурила са места где је колац ушао и изашао, и хватала се у малим млакама на даскама. Двојица Цигана окренуше укрућено тело на леђа и стадоше да му везују ноге при дну уз колац. За то време Мерџан је гледао да ли је човек жив и пажљиво посматрао то лице које је дошло одједном подадуло, шире и веће. Очи су биле широко отворене и немирне, али очни капци непомични, уста расклопљена и обе усне укочене у грчу; иза њих су беласали стиснути зуби. Појединим од личних мишића човек није више могао да влада; стога је све изгледало као маска. Али срце је било мукло и плућа радила кратким и убрзаним дахом. Двојица Цигана стадоше да га дижу као брава на ражњу. Мерџан је викао на њих да пазе, да не дрмају телом; и сам је помагао. Углавише дољи, дебели део коца међу оне две греде и уковаше све великим ексерима, затим позади, у истој висини, подупреше кратком жиоком коју такође приковаше и за колац и за греду од скеле.

Кад и то би готово Цигани се измакоше подаље и придружише сејменима, а на празном простору остаде сам, издигнут за читава два аршина, усправан, испршен и го до паса, човек на колцу.“

***

Не могу да се ослободим оног твог победоносног погледа према човеку на коцу. Као да ме у очно дно удара сјај оне твоје подмазане косе која се пресијаваше на сунцу. Оставих „На Дрини ћуприју“ и одох на Калемегдан, оном стазом којом је најчешће шетао Андрић – како су ми причали неки моји пријатељи, стари Београђани, који су се, како веле, трудили да се у време његових шетњи нађу на Калемегдану. Кажу да им је сусрет с њим представљао велику част.

Иако је данас био пријатан мајски дан, некако сам под теретом оног твог острашћеног погледа према човеку на коцу осећао неко гађење. Први пут ми се учинило као да ми смета она раздрагана река људи која се из калемегданског парка преливала у Кнез Михаилову. Зато окретох наниже, низ Париску. Доле испод француске амбасаде, на тротоару према Партијаршији – полицијска кола. Паде ми на ум: Сабор је у заседању. Као да ми се у брк смеје Фридрих Вилхелм Ниче: Праве се да верују у Бога, а верују у полицију. Као да чујем грохот који ми запара уши: Ха, ха, ха!

Мислим, ако је тачно оно што јутрос прочитах, онда је и мој кум ту. Можда не баш у сали заседања, ал, негде ту. Да се нађе, ако искочи неки посличак коме је вичан. Нико то боље не може од мог кума. Он није гадљив. Дај шта даш. Није греда. Он не прави питање. Што каже народ: Кад нема кише заувар је и град.

И све тако, куме мој, ко да те видим како час шиљиш плајваз, a час како шиљиш колац. Прођох између Патријаршије и Саборне цркве, бијући се с памећу каква је разлика између твоје оловке и Мерџановог коца.

Избих на Обилићев венац а не нађох битну разлику између те две алатке. Обе су подједнако гадне кад их здомча зликовац или кад доспеју у руке бешчасна иксана.

Немам обичај да одмарам преко дана. Ионако лијежем касно у ноћ. Али данас сам нешто ломан па ми се придрема. Закуњах у фотељи. Ко сојка на југовини.

Опет сањам. Иако је мој дремеж трајао само десетак минута, сан ми се учинио дугачак ко царева година.

Указа ми се једна слика. Не знам зашто, али кад год сам био у Гетсиманском врту, покрај Јерусалима, привиђао сам такав призор. И чуо глас: Зар целивом издајеш…?

Само што ми се, сад, овај с десне стране у сну учинио исти Мерџан. Пљунути.

И, сањам, ко да се ту однекуд појавише неки људи, који почеше гласно да се надгорњавају, довикујући оном што се турио на Мерџана, коме се и на месечини коса пресијаваше ко зифт:

• Што чиниш, чини брже – виче један.
• Он то ради за 30 бедних сребреника, несрећник – довикује други.
• Ма јок, он то ради џабе. Он нема трошкове – њива је већ купљена – вели трћи.
• Ма не ради баш за џабе. Требају му паре за узицу – промукло виче четврти.
• Шта ћему паре, кад му је Авељ обећао поклонити оне силне милионе што их је открио у Грчкој и у Комерцијалној банци – церека се пети…

Бецнух се.

Чујем звона.

Не знам коме звона звоне?

Увати ме нека драт. Страх ме куме драги да те питам: да ли ти знаш коме је одзвонило?

Да л то звоне звона Мерџану? Или оном што му фали узица?

У престоном граду Београду, 18. маја 2015. године Господње.

С доброжељењем,

Твој кум Милоје, кога ти из љубави коју проповедаш прекрсти у:

удбаша, револвераша, цркворушитеља, патријарха,

лажова, лудог Милоја, ситношићарџијског трговчића,

самохвалисавог `добротвора`, комендијанта,

ноторног комунисту, болесног мегаломанског `ревнитеља`…

П.С.

Кад сам ти 14. маја (на дан кад је почело заседање Архијерејског сабора), добацио ону твоју фусноту (http://srbinaokup.info/?p=61166), нисам знао шта ће тога дана да се збуде у земљи Србаља.

Прошле године на дан почетка заседања Сабора, у оскрнављеној Студеници, носиоци папиног прстења, екуменисти и бискупи уместо призива Светог Духа – призваше потоп Србије.

Ове године призваше град:

Ако реше, а веле да оће, да се сретну са папом у Сарајеву, у јуну, најбоље би било да следећи Сабор не сазивају у Србији.

Нек иду у…

У Ватикан.

Или, евентуално, у Цариград .

Tо му дође шија или врат.

Да би светосавци имали право да завапе:

„Доста Боже, поштеди остатак!“

     Бешале, умал да заборавим, поздравио те др Миодраг Петровић. И „оправио“ ти неко артиче на десетак страна: http://srbinaokup.info/?p=61216. Ал, нек остане међу нама.