Срби на окуп! „ВАСКРСЕЊЕ“, протосинђел Јован Милојевић – духовно вече у Новом Саду | Срби на окуп!

„ВАСКРСЕЊЕ“, протосинђел Јован Милојевић – духовно вече у Новом Саду

11147177_625299627607219_8563188074926202777_n

Дана 17. маја 2015. године у просторијама Еколошког покрета Новог Сада, у организацији МО СНО СРБИ НА ОКУП! за северну Србију, одржано је у Новом Саду духовно вече на тему „Васкрсење“. Гост вечери је био протосинђел Јован Милојевић, настојатељ катакомбног манастира Светог Архангела Михаила, код Ниша, Епархије Рашко-Призренске и Косовско-Метохијске у прогонству.

Предавање је започето молитвом. Затим се присутним мирјанима, отварајући ово духовно вече, обратио Милорад Цвејић, председник Месног одбора СНО СРБИ НА ОКУП! за северну Србију, представљајући присутнима присутног архимандрита Максима Новаковића и госта, протосинђела Јована Милојевића.

Затим је протосинђел Јован одржао душекорисно предавање на тему „Васкрсење“.

Погледајте и послушајте аудио-видео снимак овог предавања:

 

Смиреној души Бог открива своје тајне. – Старац Силуан

 

Прву религију на свету створили су Ева, Адам

и њихов саветник сатана. Tа религија каже:

„Ако поједете плод непослушности постаћете једнаки Богу.“

Тако је човек, уместо да буде у љубави са Богом, постао Његов

конкурент, и тиме губитник у најави. Бог је човека позвао за своју

трпезу, а човек је почео да краде тањире и сланике са те трпезе.

То је била прва револуција, револуција  луде. Човек је постао

луда, јер како назвати другачије онога који се против  бодила

праћа? Дешава се у историји ратовања да се ради храбрости у

борби  војници једне војске надрогирају. Тада та војска крене

неустрашиво против  свога противника који је чека добро

припремљен. Пошто су војници лудо храбри и дрогирани,

постају лак плен за присебног противника. Човек, је у борби

против Бога имао самоубилачко оружје, грех, и савезника  ђавола.

Уз то оружје створио је своју религију, зачарани круг, у коме је

на изглед све на своме месту. Уствари, то је кула од карата коју

ће ветар Истине растурити у парампарчад. Ветар истине, Нови

Устаник, Нови Револуционар је рођен. Није рођен, уз трубе и

фанфаре и на царском двору. Рођен је у скромној пећини у

Витлејему. Човек је стварао своје религијске системе. Прву науку

да се преко непослушности постаје бог, човек је разрађивао у разним

религијским системима, тражећи  заобилазне путеве послушности

Богу. Нови Револуционар није дошао да се  уклопи у неки од тих

система, Он је дошао да их уништи, да их распарча,  дошао је да

сруши беспоредак. Он је направио „велики прасак“ после чега

ништа више неће бити исто. Нови револуционар је дошао да сруши

поредак  непослушности и човека ослободи за Царство Небеско где

драговољна  послушност влада. Дошао је да исцепа паукову мрежу у

којој се човек заплео, у којој се орао заплео и постао кокошка.

Господ Христос је разбуцао каноне и правила оновремених свештеника

и првосвештеника који су се само формалистички држали Старог

Завета. Њега су исти свештеници судили за канонски преступ.

Његов канонски преступ био је тај што се није покорио мртвом слову

закона, већ је као принцип Вере православне увео веру у васкрсење,

веру у живот. Он је срушио вратнице адове и „ад се угорча“.

Он наређује да раслабљени човек који је Божијим чудом био исцељен

понесе у суботу свој одар, да прослави Бога због великог чуда,

а књижевници, тадашње бирократе налазе да је то противно закону

о поштовању суботе, буне се, комарца цеде а камилу прождиру.

Они су нашли Христу канонски преступ и  траже да Исус канонски

одговара. Живот због кога је све, да одговара закону који је због живота

писан, а не обрнуто. Господ Христос је дошао да испуни дух

богооткровења у Старом Завету, а не форме. Ново вино захтева

мехове нове.

„Не гледајте на лице, Јудеји, но праведан суд судите.“ пева се у

црквеним песмама. Формализам је поништен васкрсењем.

Васкрсење је мера свих ствари. Не решавајте спорна питања ван

контекста, а контекст је тај да је Христос васкрсао и васкрсење

треба имплементирати, тј. спровести у животу људи.

Каже свети отац Јустин за римокатолике: „Еванђеље је

замењено ватиканским зборником канонског права, еванђелска етика

и методика љубави замењена је казуистиком, језуистиком и „светом“

инквизицијом.

“ Тако је у Ватикану, али зар није слично постало данас у Србији?

Екипа екуменистичких адвоката се окупила да казуистиком,

језуистиком и „светом“ инквизицијом ограничи Цркву, да јој обуче

лудачку кошуљу, јер, по њима, Еванђеље даје превише слободе

народу, даје живот кога треба умртвити.

Слобода је, по лукавим религијским вођама екуменизма,

само за њих предодређена, за те вође и то, слобода да

кривотворе. Народ је, по  њима, за то створен, да буде материјал

који ће се уклопити у екуменистичке религијске шеме. Али, обојено

јајце пуца, као што пуца и сваки формализам и ми кличемо:

„Христос воскресе!“ јер се Васкрсли не да свезати.

Хришћани, који имају крстоваскрсно наслеђе

од отаца, који живе духом Цркве, не могу се свезати

бирократском полицијом, макар на чело те полиције стајали и

бирократски генији, наоружани демонским софизмима.

Када нека јерес, нека релативизација истине,

нека аморалност убија дух људски, када убија Христа у човеку,

треба применити каноне и правила Светих Сабора Православне Цркве,

који су за то и створени да би спречили гангрену, а не да би спречили живот.

Секташи селективно тумаче Свето Писмо, сецирају га, селективно користе

каноне да би створили човекодемонску конструкцију, а конструкција пада

када је Истина изобличи. Христос је највећи револуционар. Он је уништио

прву револуцију старога Адама и уништио сваки формализам.

Зар нисмо и у политичком и верском погледу, данас, под окупацијом

формалиста?

Политички формалисти нам сервирају „нешто“ што називају демократијом,

„владавином народа“, и по дефиницији би требало да та демократија буде

израз народне воље. Али, под том формом, де факто, под демократијом,

спроводи се воља неких олигараха. Под видом „црквеног јединства“,

које је, заиста, света категорија, данас се спроводи диктатура екумениста

у самој Београдској патријаршији, и измена Свете Вере до

непрепознатљивости. Но, вратимо се васкрсењу. Да би се срушило

човекодемонско царство, морало се кренути са једним  атентатом.

Метак Гаврила Принципа је за четири године срушио једно царство,

и Христово распеће је за три дана срушило царство смрти, греха и ђавола.

Када је смрт распела на крст сам Живот, Живот је убио смрт.

Пошто је Богочовек Христос по самој природи свога Божанства васкрсење

и живот, Он није могао не васкрснути своје мртво тело, које је самом

смрћу својом разорило смрт. Tиме је васкрсење постало наслеђе читавог

рода људског. „Превари се варалица“ каже се у црквеним песмама о

онима који су Христа распели.

 

РЕАЛНОСТ

„Реалност“ то је реч којом поклоници смрти покушавају да упецају

поклонике живота. „Реалност, стање на терену, је такво да је Косово

независно“, често кажу хистерични реалисти. „Реалност је таква да

мораш да постанеш члан владајуће странке, владајуће религије,

послушан владајућој олигархији, грешан колико и они, да постанеш

загњурен у владајућу стихију, спреман да издаш онолико колико ти

је потребно за живот. То су принципи антихришћанског света који

се само по имену држи Христа. Нови издајници Србије воде такозвану

реалполитику. У преводу то значи: „Ми смо робови зачараног круга,

и нађимо своје место у том кругу смрти. Не таласајмо. Реч „реалност“ је само окречена и улепшана реч „обмана“,

и приказана у лепшем виду људском палом роду. А, Христос је управо

дошао да сруши царство смрти, да сруши тзв. реалност кратковидих.

Ово царство смрти које је исконструисао човек уз помоћ греха и ђавола.

„Џаба сте кречили“, поручује Господ Христос конструкторима смрти у

овом нашем кратком животу. Шта то значи, бити поклоник

реалполитике? Значи бити кратковид. То значи безнадежно закукати

над дубоким понором испред нас, иако је потребно само погледати у

даљину и видети да мостић преко понора постоји. Грех није јачи од

врлине. Апостоли нису пошли да проповедају нови религијски систем.

Они су после васкрсења пошли да проповедају васкрслог Христа.

Нису имали у својим торбама замршене или популистичке књиге и

литературу којом би збунили просте и учене људе, они су дошли да

проповедају једину истиниту Реалност. Њима се Христос јавио,

Бог им се јавио, опипали су његове ране, видели Га реалног,

васкрслог, Бога и човека. Они су пошли у свет да кажу људима:

„Не будите слепци, верујте у чудотворну реалност. Не верујте у

обману. Верујте у реалност васкрсења и живите ту реалност,

добро нам је тамо бити!“

„Дођи и види,“ то је принцип проповедања Јеванђеља.

Хвала Богу да нашу генерацију сам живот учи шта је и ко је то

Црква. Јер сам Господ Христос је глава Цркве. Васкрсли Христос

продужен на земљи и у вечности кроз све векове, то је Црква

која нема мане, ни боре. Васкрсли људи из греха у врлину,

они на којима је благодат Духа Светога,они су проповедници

Јеванђеља. Христос је васкрсао. И апостоли су васкрсли Његовим

васкрсењем. Колико је хришћана, попут Христа, било распето на

крстовима, на точковима, на коцима, у Јасеновцу, у Зеници…

Како су победили смрт?

Победили су победитељем смрти – Христом. Распети на муке,

они на муке гледају спокојно и траже још рана, још болова,

јер све је недовољно у односу на рану коју је победитељ смрти

Христос, ради нас поднео. Свесни су да смрт није крај, већ премин,

пролаз из трулежног живота у живот вечни.

Хришћанска војско, ви сте победници, само ако останете доследни.

Од наше војничке лозинке дрхте све адске силе, а наша лозинка гласи

„Христос васкрсе!“. Одговара се, да, „Ваистину васкрсе!“

Христос је све путеве пропутио у нашој борби. Он говори као древне

војводе српске приликом жестоких бојева: „За мном, браћо!“

Није потребно измишљати нове путеве.

Довољно је ићи за Њим у мери наших снага.

 

„Смиреној души Бог открива своје тајне“, ­каже свети старац Силуан.

Истина није теорема, није идеологија, није наука. Истина је сама

личност Христова. Он, дакле, је Истина, а за њим се иде,

не теоретски, не књишки, него практично, у овоме свету.

Како да идемо за Њим ако се

Он вазнео на небо, да ли само у срцу, теоретски да Га обожавамо?

Не, хришћанска господо, не само у срцу већ практично, на делу,

са Црквом Његовом. Њега поново шамарају, кренимо за њим;

опет Га распињу, понесимо Му крст као  Симон Киринејац.

Не може се називати хришћанином онај који ћутке пролази поред

поругане Вере, угрожене правде, исцепане ризе Христове и своју

неделатност оправдава речима да је преча молитва од дела,

лажући своју савест, као свети апостол Петар слушкињу у време петлова. „Ја, ране Господа мога Исуса Христа на телу своме носим“, говори

свети апостол Павле. Пратећи васкрсле људе, Његове апостоле

данашњице, ми пратимо Христа. „Ко вас слуша, Мене слуша“ и

„Ко се вас одриче, Мене се одриче“, рекао је Христос својим ученицима.

Народ и данас проклиње оне који су се одрекли св. Кнеза Лазара, као да

су се одрекли Христа, иако се многи историчари труде да их рехабилитују.

Јерес екуменизма поставила је човека – хришћанина у једну нову позицију.

Истина је угрожена. Где да је нађе и где да је се држи?

Наша веза са Христом је угрожена. Отимају нам Христа и потурају нам

административну потчињеност духу овога света.

 

Многи су почели да умују у Србији, као и Пилат, са питањем

„Шта је истина?“ Неки су рекли: „Владика Артемије је у праву,

али би борба требало другачије да се води.“ Један је смишљао

један начин, други другачији. Помислили су да је прогон отворио

пандорину кутију личног расуђивања. Неки су помислили да

Истина треба да се сецира и на протестански начин тражи и доказује.

Одбацивањем духовне хијерархије и давањем превише значаја својој

усијаној глави, постали су духовни расколници, одсецајући себе од

организма Цркве или постављајући се на погрешно место.

Борба за веру не укида хијерархију.

Господ је рекао: „Ко вас слуша, Мене слуша,“ а не:

„Мене слушајте онако како свако од вас мисли даје најбоље.“

Они који би били успешни десетари, зажелели су да буду генерали,

и испали смешни Дон Кихоти који се боре са ветрењачама. Од лоше постављеног питања следио је и лош одговор.

Не пита се „Шта је Истина?“, већ „Ко је Истина?“.

Васкрслог Христа прате васкрсли духом људи, те је издаја Христових

следбеника окарактерисана у учењу Светих Отаца и чувеној књизи

Јермином „Пастиру“, као најтежи грех. „Ко вас слуша, Мене слуша“,

та заповест Христова нам наређује да будемо следбеници следбеника Христових, а не судије њихове. Како нас Господ уверава које су

Његове истините слуге? Управо васкрсењем. Јер, ако душа

васкрсава пратећи ученика Христовог, онда смо на правом путу. Колико смо пута чули од смушених философа овога света: „Нисте ви,

православни хришћани, једино у праву.“ Философи овог палог света кажу: „Истина је свуда помало.“ Кажу: „Треба религије да се међусобно

обогаћују.“ То би било тачно, уколико би се Христос расцепкао у

фрагменте и тим фрагментима осолио сваку паганску религију свога

времена. Али, васкрсли Христос се није расцепкао, већ се у пуноћи

својој јављао светом апостолу Павлу, св. цару Константину,

св. Кирилу и Методију, св. Сави Српском, св. Николају Жичком,

светом оцу Јустину. Свако дело Цркве и Светих Отаца

надахнуто је Духом Светим. И јављао се и јавља се Господ Христос

благословом свим православним  хришћанима, кроз Свету Литургију,

Свете Тајне, кроз Богојављење, Преображење и у данима Часног Поста, Педесетнице… Господ Христос је храбрио Свете Оце да чувају у пуноћи

Свету Веру. Не би они то могли сами. Јавља се и нама у ово време

комформизма, кад људи газе идеју правде и истине да би угодили

свету и својим страстима. Својим васкрсењем надахњивао је Свете Оце,

али борба Светих Отаца била би безначајна, да народ није кренуо за

њима, да их народ није прихватио као вождове и да није сам народ

васкрсао бранећи принципе истине у војсци апостола свога времена.

„Не можете само ви,Артемијеви, бити у праву“, говоре философи и

релативисти овога света. И ови тужни и збуњени ученици свога разума

намећу себе, тужне губитнике, за вође победиоцима! „Ко хоће Његову

вољу творити, разумеће је ли ова наука од Бога или ја сам од себе

говорим,“ говорио је Христос (По Јеванђељу од Јована). И то може рећи

сваки човек проповедник, апостол Истине. Ми васкрсавамо у заједници

са светитељима нашим, са прецима који су веровали у Истину Васкрсења.

Али, данас, ми васкрсавамо са предводницима нашим који нас воде у

животу по Христу и са браћом нашом у борби за науку Јеванђеља.

„…Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос,“ каже свети апостол Павле у Посланици Ефесцима.

 

Без васкрсења Богочовека, по светом оцу Јустину, не би се могло

објаснити ни апостолство Апостола, ни мучеништво Мученика, ни

исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни

подвижништво Подвижника, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера

верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, ни пост

испосника, ни молитва молитвеника, ни кротост кротких,

ни  жалостивост жалостивих, нити икоји хришћански подвиг уопште.

Васкрсење Христово је свеживотна сила којом људи, у својем личном

животу  васкрсавају душе своје за живот у Христу. Свети владика

Николај каже да мали број људи од срца може узвикнути

„Христос воскресе!“. То не могу ни римокатолици, ни протестанти,

ни незнабошци. Једино, по њему, могу православни, и опет не сви

православни, већ, „само они између нас, који држе сву веру

Светих Отаца и који се труде да следују примеру живота

светитеља  Божијих.“ Дакле, по светом Николају Жичком и Охридском, чување догмата Св. Вере, тј. борба за чистоту Вере и пажња да нам се

нека јерес не прикраде је ултимативно потребна да би и ми били

саучесници васкрсења. То је  први услов. Други услов је труд да се

следује живота светитеља. Морал, тј. испуњавање заповести

Божијих беспрекорно, како су их светитељи поштовали и испуњавали,

неопходан је услов, и друга половина нашег пута ка спасењу душе.

Растеретити савест, то је пут ка спасењу. Не „заваравати савест“

како уче комформисти, већ растеретити савест. Свети Николај каже:

„Што помраченија и обремењенија савест гресима, то вера тања и

радост мања…Отворимо капке покајања, и пустимо светлост вере

и топлоту духовне радости небеске у душе наше.“ „Сви ће људи

васкрснути у Дан Онај, када ангели Божији затрубе и објаве славни

долазак Судије праведнога, али ће светитељи и праведници

васкрснути на живот вечни, а неправедници на срамоту и прекор вечни.“

 

На крају, драга браћо и сестре, сапутници ка вечном животу,

будимо опрезни да тај свој будући живот не запрљамо и оскрнавимо

данас, знајући да је васкрсење мера вију ствари.

Будимо трезвени и будимо Христови.

Васкрсење је победа Истине.

Не бавимо се лажју.

Васкрсење је победа правде,

не гладимо неправду, не идимо уз длаку неправди.

Васкрсење је сусрет свих са свима.

Чувајмо своју савест. Брату помозимо и не одмажимо.

Један другог поштујмо, не само на речима, већ и у мислима.

Васкрсење је сусрет са прецима.

Не издајмо вечне идеале за које су и они живели.

Опште васкрсење је сусрет и са наследницима, са потомцима.

Оставимо им најдрагоценије богатство – частан живот и труд

да се Вера Христова одржи,  да се дух и морал Еванђеља зацари.

Васкрсење је сусрет са Васкрслим Христом.

Нека нам Он буде учитељ и чувар у свему, наша нада и наша снага.

 

Не упрежимо се у тежак јарам наше својеглавости, ћудљивости

већ понесимо лак јарам и крст који нам Господ додели на спасење

наше, у љубави према Њему и према браћи, по којој ће свет

познати да смо Христови ученици.

 

Христос воскресе!

Ваистину воскрес

 

Након предавања сви присутни мирјани су имали прилику да оцима Максиму и Јовану поставе питања у вези са темом духовне вечери, на која су и добили одговоре.

 

Погледајте и послушајте аудио-видео снимке одговора на постављена питања:

 

Оцу Јовану и парохији у Нишу, као и свим нашимверницима, архимандрит Максим је, на крају ове духовне вечери, пожелео мир, пре свега, због свих дешавања која су тамо наступила.Апелује на све нас да се молимо Богу да их Господ укрепи, да, пре свега, спречисва та искушења, а ако и дође до неких искушења да их Господ у свему томеукрепи и сачува.

 

Духовно вече завршено је молитвом.

 

Како радили, тако нам Бог дао!

Предавање је започето молитвом.

Предавање је започето молитвом. Председник МО Срби на окуп! - Северна Србија, Милорад Цвејић, даје уводну реч

Председник МО Срби на окуп! – Северна Србија, Милорад Цвејић, даје уводну речПротосинђел Јован Милојевић, настојатељ катакомбног Манастира у Нишу - Свети Архангел Михаило, започиње предавање

Протосинђел Јован Милојевић, настојатељ катакомбног Манастира у Нишу – Свети Архангел Михаило, започиње предавање

Народ са великом пажњом слуша изузетно надахњујуће предавање оца Јована

Народ са великом пажњом слуша изузетно надахњујуће предавање оца ЈованаНарод са великом пажњом слуша изузетно надахњујуће предавање оца Јована

Народ са великом пажњом слуша изузетно надахњујуће предавање оца ЈованаНарод са великом пажњом слуша изузетно надахњујуће предавање оца Јована

Народ са великом пажњом слуша изузетно надахњујуће предавање оца ЈованаОтац Максим се захвалио оцу Јовану на овом предавању и, како каже, искористио прилику и присуство оца Јована да подели са нама утиске о једном од најзначајнијих догађаја у овој години и у последње време у нашој Епархији, утиске о хиротонији владике Николаја и о значају тог догађаја за овај моменат у српској Цркви

Отац Максим се захвалио оцу Јовану на овом предавању и, како каже, искористио прилику и присуство оца Јована да подели са нама утиске о једном од најзначајнијих догађаја у овој години и у последње време у нашој Епархији, утиске о хиротонији владике Николаја и о значају тог догађаја за овај моменат у српској ЦрквиОТАЦ ЈОВАН: "Свети владика Николај каже да је херој у ствари такав да иде тамо где ће га сви осуђивати, где је опасно, на несигурну земљу и, у ствари, то је одлика херојства да он то учини на тај начин тамо где нико не би смео то да уради. Хвала Богу да ми имамо таквог епископа Артемија који је заиста херој и који се заиста труди, без било каквих сујетних разлога, да испуни оно што је дао када је постао епископ, благодат епископства. У ствари, владика наш Артемије ради само на томе – да испуни ту благодат епископства и да сачува, ако је он женик Цркве, ако је он женик своје Епархије он је дужан ту и да пострда. Сигурно је знао да ће после овога опет једна бура да крене напада разних, али је знао и то да он једноставно не може друкчије да чини већ да чини све за спасење своје пастве и испуњење те вокације, да буде епископ Цркве. И, зато је, мислим, и овај догађај био....  Остао је као један глас вапијућег у пустињи и он је, једноставно, био приморан на тај начин да настави ту борбу, да остави својој духовној деци и својим духовним сродницима који се боре, заиста ево видимо, на свим странама се буде људи да чувају своју веру, да остави, у ствари, залог и све оно што он може да остави да би се та вера и даље бранила, да је нико не би срушио. Ми смо свесни да ће Црква остати до краја времена, тако је Господ обећао, али она може да нестане из појединих народа, може да нестане из нашег народа управо небригом, али кад имамо хероја дешава се то да се она чува. Тако, и сам овај догађај хиротоније владике Николаја је у том смислу продужетак и један практичан део.... Ништа, он што чини, не чини по својој главости, по свом умовању, већ чини све надахнут светим оцима и надахнут самим Господом Васкрслим Христом и Светим Духом и на тај начин дела и на тај начин се и ми боримо даље против ове најгоре аждаје. Ништа није горе, нити ова стања у друштву, нити криза, ништа није горе од отпадије од православне вере и, ето, захваљујући њему, захваљујући том догађају ми још једном новом снагом крећемо у борбу за очување наше вере."

ОТАЦ ЈОВАН: „Свети владика Николај каже да је херој у ствари такав да иде тамо где ће га сви осуђивати, где је опасно, на несигурну земљу и, у ствари, то је одлика херојства да он то учини на тај начин тамо где нико не би смео то да уради. Хвала Богу да ми имамо таквог епископа Артемија који је заиста херој и који се заиста труди, без било каквих сујетних разлога, да испуни оно што је дао када је постао епископ, благодат епископства. У ствари, владика наш Артемије ради само на томе – да испуни ту благодат епископства и да сачува, ако је он женик Цркве, ако је он женик своје Епархије он је дужан ту и да пострда. Сигурно је знао да ће после овога опет једна бура да крене напада разних, али је знао и то да он једноставно не може друкчије да чини већ да чини све за спасење своје пастве и испуњење те вокације, да буде епископ Цркве. И, зато је, мислим, и овај догађај био…. Остао је као један глас вапијућег у пустињи и он је, једноставно, био приморан на тај начин да настави ту борбу, да остави својој духовној деци и својим духовним сродницима који се боре, заиста ево видимо, на свим странама се буде људи да чувају своју веру, да остави, у ствари, залог и све оно што он може да остави да би се та вера и даље бранила, да је нико не би срушио. Ми смо свесни да ће Црква остати до краја времена, тако је Господ обећао, али она може да нестане из појединих народа, може да нестане из нашег народа управо небригом, али кад имамо хероја дешава се то да се она чува. Тако, и сам овај догађај хиротоније владике Николаја је у том смислу продужетак и један практичан део…. Ништа, он што чини, не чини по својој главости, по свом умовању, већ чини све надахнут светим оцима и надахнут самим Господом Васкрслим Христом и Светим Духом и на тај начин дела и на тај начин се и ми боримо даље против ове најгоре аждаје. Ништа није горе, нити ова стања у друштву, нити криза, ништа није горе од отпадије од православне вере и, ето, захваљујући њему, захваљујући том догађају ми још једном новом снагом крећемо у борбу за очување наше вере.“На питање мирјана о томе какво мишљење отац Јован има о стању у помесним црквама, обзиром да знамо да су расколи у већини цркава, да је добар део њих прихватио унијатске календаре, да је пад огроман, отац Јован одговара: "Ммислим да ипак и у тим другим црквама постоји и не може тек тако да се угуши та савест православна, с тим што смо и даље ту на неком полупуту јер се људи боје да отворено зло назову злом.... Данас ми знамо да је свуда та јерес екуменизма. Не би се говорило о том сабору за 2016. годину, од кога ништа добро не може да се очекује да није то толико зацарено свуда, у свим православним црквама, али верујем да ту има те православне савести, па да ће се наћи код њих такав покрет као код нас што је код владике Артемија... Владика Артемије богомудро све чини. Често нам је све лепше са стране, међутим, ако погледамо наш XX век, ја не знам да ли је још један народ имао светог владику Николаја, такву величину. Да ли још неки народ има светог оца Јустина и таквог борца против екуменизма, ја стварно не знам, нисам чуо. Има бораца против екуменизма али као отац Јустин, не верујем да има. Имамо такве величине и сада је, ја мислим, у том нивоу и ова борба за очување православне вере. Опет смо ми на неки начин предводници и знам сигурно да многи у другим црквама прате ту нашу борбу, притајено они је симпатишу али још немају снаге и мисле да је још време ћутања.... Барјак против екуменизма ипак носи наша Црква, то јест владика Артемије. Није да ми уздижемо своју Цркву из некон национализма или париотизма, већ зато што је заиста тако. Лако је скренути са пута, лако је бусати се у груди и говорити шта не ваља, али треба показати шта је добро и како се треба борити. Мислим да је то владика Артемије кренуо и ја се надам и молим се Богу да тако буде икод осталих православних народа."

На питање мирјана о томе какво мишљење отац Јован има о стању у помесним црквама, обзиром да знамо да су расколи у већини цркава, да је добар део њих прихватио унијатске календаре, да је пад огроман, отац Јован одговара: „Ммислим да ипак и у тим другим црквама постоји и не може тек тако да се угуши та савест православна, с тим што смо и даље ту на неком полупуту јер се људи боје да отворено зло назову злом…. Данас ми знамо да је свуда та јерес екуменизма. Не би се говорило о том сабору за 2016. годину, од кога ништа добро не може да се очекује да није то толико зацарено свуда, у свим православним црквама, али верујем да ту има те православне савести, па да ће се наћи код њих такав покрет као код нас што је код владике Артемија… Владика Артемије богомудро све чини. Често нам је све лепше са стране, међутим, ако погледамо наш XX век, ја не знам да ли је још један народ имао светог владику Николаја, такву величину. Да ли још неки народ има светог оца Јустина и таквог борца против екуменизма, ја стварно не знам, нисам чуо. Има бораца против екуменизма али као отац Јустин, не верујем да има. Имамо такве величине и сада је, ја мислим, у том нивоу и ова борба за очување православне вере. Опет смо ми на неки начин предводници и знам сигурно да многи у другим црквама прате ту нашу борбу, притајено они је симпатишу али још немају снаге и мисле да је још време ћутања…. Барјак против екуменизма ипак носи наша Црква, то јест владика Артемије. Није да ми уздижемо своју Цркву из некон национализма или париотизма, већ зато што је заиста тако. Лако је скренути са пута, лако је бусати се у груди и говорити шта не ваља, али треба показати шта је добро и како се треба борити. Мислим да је то владика Артемије кренуо и ја се надам и молим се Богу да тако буде икод осталих православних народа.“На одговор оца Јована надовезује се отац Максим: "Јесте велико богословско наслеђе оца Јустина, али није нам дато да се само хвалимо тим наслеђем. То наслеђе намеће одговорност свима нама.... Уколико слушате беседе оних румунских стараца, па грчких стараца у којима говоре против екуменизма, ретко ко од њих не цитира оца Јустина. То је сам Господ дао, сам Бог свети је подигао таквог светитеља у Српској православној Цркви. Тамо где се умножи безакоње излила се благодат. Кроз оца Јустина се та благодат у нашу Цркву излила и отац Јустин представља тај барјак, највећи барјак на том фронту у борби ротив екуменизма. Хтели или не, ми, Срби, смо дужни да тај барјак држимо и даље високо. Ко ће то да уради ако не његово духовно чедо, владика Артемије, и његови духовни унуци и тако даље?... Кад смо протерани из Епархије, нико од нас није очекивао овакав развој ситуације. Нико од нас није био пророк, па да каже биће овако, биће онако. Додуше, јесте, владика Никлај већ петнаест година прича о том прогону а нико му није веровао док се није десило. Нико није очекивао овакав развој ситуације али догодило се и ми смо дужни да ослушкуемо вољу Божју и да се трудимо да у свакој ситуацији прихватимо реалност Цркве, реалност Царства Небеског, а не ову реалност коју је отац Јован изобличавао, дакле, данас нас терају да прихватимо реалност по питању Косова, да прихватимо реалност по питању православља. Знате, која су то примитивна објашњења српског патријарха, каже: папа је врло утицајан човек у свету, потребно је да с њим будемо у добрим односима. Па, на шта то личи, човече! То је стварно примитивизам. Примитивизам, не само у изјавама, него примитивизам у начину служења литургије. Служи литургију тамо њихов највећи богослов и виче и туче људе около. То је примитивизам. Где је достојанство српских епископа које су, и те како, српски епископи имали? А како и да немају кад нам је архипастир Сава Немањић са царског двора, један племић? Српски епископи морају да имају ту племенитост тог аристократског духа и никад не смеју да буду папски папучари него морају да одстојавају на линији вере православне. Силом прилика Господ је владику Артемија истурио на чело тог антиекуменистичког фронта.... Ситуација нигде није сјајна, на жалост, али, као што рече отац Јован, постоји та искра, неугасла искра за очување вере православне у свим помесним црквама. Е, сад, да ли ће бити оних да продувају ту искру и да се она разгори у огањ ревности и борбе, отворене борбе са екуменистима, то ћемо видети. У осталом, нама је Свети Сава оставио у наслеђе Српску православну Цркву. Чувајући Српску православну Цркву чувамо цркву у општем смислу, васељенску Цркву, тако да, дајте да ми ово наше двориште чистимо а Господ ће оно остало, иако се наша Епархија шири и ван граница наше земље. Самим тим се и сам фронт шири."

На одговор оца Јована надовезује се отац Максим: „Јесте велико богословско наслеђе оца Јустина, али није нам дато да се само хвалимо тим наслеђем. То наслеђе намеће одговорност свима нама…. Уколико слушате беседе оних румунских стараца, па грчких стараца у којима говоре против екуменизма, ретко ко од њих не цитира оца Јустина. То је сам Господ дао, сам Бог свети је подигао таквог светитеља у Српској православној Цркви. Тамо где се умножи безакоње излила се благодат. Кроз оца Јустина се та благодат у нашу Цркву излила и отац Јустин представља тај барјак, највећи барјак на том фронту у борби ротив екуменизма. Хтели или не, ми, Срби, смо дужни да тај барјак држимо и даље високо. Ко ће то да уради ако не његово духовно чедо, владика Артемије, и његови духовни унуци и тако даље?… Кад смо протерани из Епархије, нико од нас није очекивао овакав развој ситуације. Нико од нас није био пророк, па да каже биће овако, биће онако. Додуше, јесте, владика Никлај већ петнаест година прича о том прогону а нико му није веровао док се није десило. Нико није очекивао овакав развој ситуације али догодило се и ми смо дужни да ослушкуемо вољу Божју и да се трудимо да у свакој ситуацији прихватимо реалност Цркве, реалност Царства Небеског, а не ову реалност коју је отац Јован изобличавао, дакле, данас нас терају да прихватимо реалност по питању Косова, да прихватимо реалност по питању православља. Знате, која су то примитивна објашњења српског патријарха, каже: папа је врло утицајан човек у свету, потребно је да с њим будемо у добрим односима. Па, на шта то личи, човече! То је стварно примитивизам. Примитивизам, не само у изјавама, него примитивизам у начину служења литургије. Служи литургију тамо њихов највећи богослов и виче и туче људе около. То је примитивизам. Где је достојанство српских епископа које су, и те како, српски епископи имали? А како и да немају кад нам је архипастир Сава Немањић са царског двора, један племић? Српски епископи морају да имају ту племенитост тог аристократског духа и никад не смеју да буду папски папучари него морају да одстојавају на линији вере православне. Силом прилика Господ је владику Артемија истурио на чело тог антиекуменистичког фронта…. Ситуација нигде није сјајна, на жалост, али, као што рече отац Јован, постоји та искра, неугасла искра за очување вере православне у свим помесним црквама. Е, сад, да ли ће бити оних да продувају ту искру и да се она разгори у огањ ревности и борбе, отворене борбе са екуменистима, то ћемо видети. У осталом, нама је Свети Сава оставио у наслеђе Српску православну Цркву. Чувајући Српску православну Цркву чувамо цркву у општем смислу, васељенску Цркву, тако да, дајте да ми ово наше двориште чистимо а Господ ће оно остало, иако се наша Епархија шири и ван граница наше земље. Самим тим се и самфронт шири.“

Отац Максим се, затим вратио на хиротонисања владике Николаја: "Мислим да је тај догађај крунисао ове попразничке, пасхалне, васкршње дане, да је то догађај који је унео заиста на прави начин ту радост Васкрсења. А због чега? Главна стратегија Беогрдске патријаршије и оних званичника који су је запосели у односу на нас била је – кад Артемије умре умреће сво његово дело. Насупрот наде у живот и васкрсење о коме је отац Јован говорио на леп начин, они су се надали, на неки начин поуздали су се у смрт, не у живот, у васкрсење. Међутим, ова хиротонија је управо на један специфичан начин, обзиром да се догодила у овом моменту и на овај начин, пројавила ту тајну Васкрсења и показала да се дух не да свезати. Могуће је појединцу да умре, али немогуће је да умре Црква, немогуће је да умре православна вера и увек ће Дух Свети наћи начин да продужи то исправно исповедање вере и очување Цркве православне.... Ова хиротонија је, просто, један мелем који је владика Артемије ставио на велику рану у Српској православној Цркви. Та рана постоји, не можемо да будемо слепи и да се правимо да не постоји. Постоји, али ово је мелем који ће ту рану лечити, ако Бог да."

Отац Максим се, затим вратио на хиротонисања владике Николаја: „Мислим да је тај догађај крунисао ове попразничке, пасхалне, васкршње дане, да је то догађај који је унео заиста на прави начин ту радост Васкрсења. А због чега? Главна стратегија Беогрдске патријаршије и оних званичника који су је запосели у односу на нас била је – кад Артемије умре умреће сво његово дело. Насупрот наде у живот и васкрсење о коме је отац Јован говорио на леп начин, они су се надали, на неки начин поуздали су се у смрт, не у живот, у васкрсење. Међутим, ова хиротонија је управо на један специфичан начин, обзиром да се догодила у овом моменту и на овај начин, пројавила ту тајну Васкрсења и показала да се дух не да свезати. Могуће је појединцу да умре, али немогуће је да умре Црква, немогуће је да умре православна вера и увек ће Дух Свети наћи начин да продужи то исправно исповедање вере и очување Цркве православне…. Ова хиротонија је, просто, један мелем који је владика Артемије ставио на велику рану у Српској православној Цркви. Та рана постоји, не можемо да будемо слепи и да се правимо да не постоји. Постоји, али ово је мелем који ће ту рану лечити, ако Бог да.“На постављено питање како да одговоримо на постављена питања у вези са одстојавањем у вери, најпре одговара отац Максим: "Апостоли су били рибари, ни они нису имали знање, али имали су веру. Православни циљеви изискују православну методологију. Ми имамо фин циљ – исповедање вере православне. Међутим, ако тај циљ не спроводимо на православни начин, довешћемо себе у искушење да кроз наводно исповедање вере дамо одушка своој сујети, гневу и осуђивању и бављењем личним гресима овога или онога.... Чистећи ово двориште у СПЦ потребно је да очистимо двориште наше душе и изнад свега и пре свега чувамо веру православну да бисмо уживали у вери православној... Ако се човек труди да чува своју савест, свој душевни мир, и у ситуацији када се нађе у друштву таквих људи, које је брат у питању поменуо, знаће како да реагује: да одстоји на правој позицији а да не допусти гневу своме да овлада јер гнев људски не твори правду Божју.... Исповедате веру и кад одстојавате на самом делу у тој вери. Само постојање наше Епархије већ довољно смета екуменистичким циљевима и плановима.... Један од главних пропуста еклисиолошких, црквених, пропуста недоучених епископа у српској Цркви је (а владика Артемије га лепо дефинише) то што они не схватају Цркву у смислу како нам то свети оци преносе, Цркву у смислу њене пуноте.... Црква постоји већ две хиљаде година. Црква су сви Хришћани пре нас, сви свети оци пре нас и ми имамо одговорност у односу на њих. Како је отац Јован рекао, ту одговорност ћемо и те како осетити приликом општег васкрсења мртвих. Имамо одговорност у односу на наше претке али и на наше потомке – да ли смо им предали залог вере православне или нешто друго (рог уместо свеће). Проблем је што данашња јерархија српске Цркве доживљава да су они Црква, нико други више, и шта они кажу – то је православље. Неко данас уме то да дефинише као партијско комунистичко православље (шта каже централни комитет – то је, а централни комитет је Синод).... Сви свети оци, од Христа, од светих апостола, па до данашњих дана, представљају Цркву и Црква је оно што су они нама оставили. Једино ако будемо у оквирима онога што су они зацртали, а то је вера православна, православно предање, свеукупно православно предање, и ми ћемо моћи да се назовемо Црквом. Оно што је главни проблем данашњих људи који релативизују све, па и појам Цркве, показује потпуно одсуство истинске свести шта је то Црква, недостатак те свести, једна површност, а наравно, у самој основи тога је гордост и сујета."

На постављено питање како да одговоримо на постављена питања у вези са одстојавањем у вери, најпре одговара отац Максим: „Апостоли су били рибари, ни они нису имали знање, али имали су веру. Православни циљеви изискују православну методологију. Ми имамо фин циљ – исповедање вере православне. Међутим, ако тај циљ не спроводимо на православни начин, довешћемо себе у искушење да кроз наводно исповедање вере дамо одушка своој сујети, гневу и осуђивању и бављењем личним гресима овога или онога…. Чистећи ово двориште у СПЦ потребно је да очистимо двориште наше душе и изнад свега и пре свега чувамо веру православну да бисмо уживали у вери православној… Ако се човек труди да чува своју савест, свој душевни мир, и у ситуацији када се нађе у друштву таквих људи, које је брат у питању поменуо, знаће како да реагује: да одстоји на правој позицији а да не допусти гневу своме да овлада јер гнев људски не твори правду Божју…. Исповедате веру и кад одстојавате на самом делу у тој вери. Само постојање наше Епархије већ довољно смета екуменистичким циљевима и плановима…. Један од главних пропуста еклисиолошких, црквених, пропуста недоучених епископа у српској Цркви је (а владика Артемије га лепо дефинише) то што они не схватају Цркву у смислу како нам то свети оци преносе, Цркву у смислу њене пуноте…. Црква постоји већ две хиљаде година. Црква су сви Хришћани пре нас, сви свети оци пре нас и ми имамо одговорност у односу на њих. Како је отац Јован рекао, ту одговорност ћемо и те како осетити приликом општег васкрсења мртвих. Имамо одговорност у односу на наше претке али и на наше потомке – да ли смо им предали залог вере православне или нешто друго (рог уместо свеће). Проблем је што данашња јерархија српске Цркве доживљава да су они Црква, нико други више, и шта они кажу – то је православље. Неко данас уме то да дефинише као партијско комунистичко православље (шта каже централни комитет – то је, а централни комитет је Синод)…. Сви свети оци, од Христа, од светих апостола, па до данашњих дана, представљају Цркву и Црква је оно што су они нама оставили. Једино ако будемо у оквирима онога што су они зацртали, а то је вера православна, православно предање, свеукупно православно предање, и ми ћемо моћи да се назовемо Црквом. Оно што је главни проблем данашњих људи који релативизују све, па и појам Цркве, показује потпуно одсуство истинске свести шта је то Црква, недостатак те свести, једна површност, а наравно, у самој основи тога је гордост и сујета.“Отац Јован: "Свако има своју меру. Наши прости преци који су били неписмени, и свештеници су били чак неписмени, али су знали да одговоре свакоме.... Често људи из те потребе за лажним миром кажу: Ма, хајде, све је то исто, бићемо заједно... Не треба тако рећи, треба рећи да није све исто, да једноставно не може да буде исто рушење вере и одстојавање за ту веру. На тај начин Господ ће нам дати и снаге и речитост да одговоримо неком колико ми знамо и колико је потребно у том тренутку. Само став је битан, али често се људи, као људи, поплаше па почињу да изједначавају свету веру са отпадништвом и на тај начин после оптерећују своју савест. Једноставно треба у својој мери, у свом знању одговорити, али да се осети то да ми не прихватамо изједначавање чувања вере са тим комформизмом."

Отац Јован: „Свако има своју меру. Наши прости преци који су били неписмени, и свештеници су били чак неписмени, али су знали да одговоре свакоме…. Често људи из те потребе за лажним миром кажу: Ма, хајде, све је то исто, бићемо заједно… Не треба тако рећи, треба рећи да није све исто, да једноставно не може да буде исто рушење вере и одстојавање за ту веру. На тај начин Господ ће нам дати и снаге и речитост да одговоримо неком колико ми знамо и колико је потребно у том тренутку. Само став је битан, али често се људи, као људи, поплаше па почињу да изједначавају свету веру са отпадништвом и на тај начин после оптерећују своју савест. Једноставно треба у својој мери, у свом знању одговорити, али да се осети то да ми не прихватамо изједначавање чувања вере са тим комформизмом.“На постављено питање о потреби исповести када се одрасла особа крштава, отац Максим одговара: „Оглашени су институција која је настала у првом веку Хришћанства, када су углавном одрасли људи приступали вери православној. Вековима касније људи су крштавани већ као бебе и, једноставно, сам живот Цркве је истиснуо ту институцију као сувишну…. Новотарци кажу, пошто не постоји институција оглашених дајте да јектенију оглашених избацимо из литургије. И избацили су је, што је потпуно погрешно. Пре свега, сви се ми залажемо да та јектенија не сме да се избацује, чак и ако се избацује то мора да буде саборска одлука а не само воља појединаца. Много је боље обновити институцију оглашених, у ове време, макар да буде то неки краћи период припреме одраслих људи који нису крштених за крштење, а постоје нека богословска тумачења која нису можда превише канонски утемељена али имају неког смисла. Рецимо, ви сте наши епархиоти, углавном, и ви знате да се ми држимо предања оца Јустина а по том предању не може свако ко изврши само формално исповест да се причести, него за смртне грехе, веће грехе, дајемо епитимију. Значи, постоји један период када се човек обрати, оправослави – дакле, он не може од једном, из једног тако безбожног живота да приступа светој чаши, него мора да постоји један период његовог покајања, а то значи да на самом делу измени свој дотадашњи начин живота, да га усклади са јеванђелским начином живота. Тај период епитимије можемо да упоредимо са тим периодом оглашених…. Није пракса код нас у Епархији да одрасла особа пре крштења треба да практикује неки вид исповести. Светим крштењем се даје опроштај свих грехова и, по сведочењу светих отаца, душа људска после светог Крштења сија сјајније од сунца, али, наравно, потребно је човека упутити пре крштења и то ми и радимо са одраслим људима, скренути им пажњу на смртне грехе, на грехе уопште, да након крштења ипак морају да пазе на себе, да почну да живе црквено.“Говорећи о институцији хорепископа, отац Максим упознаје присутне да српској Цркви институција хорепископа никад није постојала. "Постојала је институција викарног епископа која је потпуно неканонска, антиканонска. Сад нас оптужују да ово није канонски а ако погледате хиротонију једног од њихових викарних епископа, хиротонија почиње, то је потпуно сумануто све: - Зашто си дошао, оче? - Желим хиротонију епископске благодати... по захтеву и по жељи клира ТОПЛИЧКЕ ЕПАРХИЈЕ Где је Топличка епархија, да ли зна неко где је? Та Епархија не постоји већ неколико векова. То је, просто, циркус од вршљања по канонима, а сама институција викарних епископа је антиканонска. Институција хорепископа је потпуно канонски утемељена. О томе нам сведочи и пракса Кипарске Цркве, они су у својим редовима имали хорепископе. Да није канонска институција, ни они је не би имали."

Говорећи о институцији хорепископа, отац Максим упознаје присутне да српској Цркви институција хорепископа никад није постојала. „Постојала је институција викарног епископа која је потпуно неканонска, антиканонска. Сад нас оптужују да ово није канонски а ако погледате хиротонију једног од њихових викарних епископа, хиротонија почиње, то је потпуно сумануто све: – Зашто си дошао, оче? – Желим хиротонију епископске благодати… по захтеву и по жељи клира ТОПЛИЧКЕ ЕПАРХИЈЕ Где је Топличка епархија, да ли зна неко где је? Та Епархија не постоји већ неколико векова. То је, просто, циркус од вршљања по канонима, а сама институција викарних епископа је антиканонска. Институција хорепископа је потпуно канонски утемељена. О томе нам сведочи и пракса Кипарске Цркве, они су у својим редовима имали хорепископе. Да није канонска институција, ни они је не би имали.“Отац Максим, одговарајући на питање да ли је у историји Православне цркве било примера да је један епископ хиротонисао хорепископа или дгугог епископа, одговара следеће: "Тих случајева једноличних хиротонија је било, рецимо да је било чак још специфичнијих случајева – хиротонија великог угодника Божијег, светог Григорија чудотворца Неокесаријског... Има још тих случајева, али за овај конкретан случај хиротоније хорепископа, сви ти случајеви нису битни јер постоји канон који јасно говори (10. канон Антиохијског сабора) да хорепископа управо епископ хиротонише, најправилније да га сам епископ хиротонише. Зашто је то најправилније? Ко год схвата на који начин функционише црквена јерархија, њему је јасно зашто, јер постоји то канонско предање: Ко те веже, тај те разрешава, то јест: ко те хиротонише, тај ти суди.... Ово је најидеалније решење које у овом моменту постоји, то је потребно схватити, јер тиме нисмо направили никакву нову епархију него смо само обогатили редове клира наше Епархије. Дакле, хорепископ добија област, не добија читаву епархију, него област у једној епархији о којој треба да се брине као редован епископ, с тим што он не може ништа крупније радити у тој епархији без дозволе надлежног епископа, епархијског епископа. Значи, нисмо створили никакву истинску српску православну цркву, све је остало у границама Епархије рашко-призренске у прогонству, само смо овим обогатили редове нашег клира, на радост оних који ревнују за веру православну и на жалост оних који толеришу све осим екуменизма."

Отац Максим, одговарајући на питање да ли је у историји Православне цркве било примера да је један епископ хиротонисао хорепископа или дгугог епископа, одговара следеће: „Тих случајева једноличних хиротонија је било, рецимо да је било чак још специфичнијих случајева – хиротонија великог угодника Божијег, светог Григорија чудотворца Неокесаријског… Има још тих случајева, али за овај конкретан случај хиротоније хорепископа, сви ти случајеви нису битни јер постоји канон који јасно говори (10. канон Антиохијског сабора) да хорепископа управо епископ хиротонише, најправилније да га сам епископ хиротонише. Зашто је то најправилније? Ко год схвата на који начин функционише црквена јерархија, њему је јасно зашто, јер постоји то канонско предање: Ко те веже, тај те разрешава, то јест: ко те хиротонише, тај ти суди…. Ово је најидеалније решење које у овом моменту постоји, то је потребно схватити, јер тиме нисмо направили никакву нову епархију него смо само обогатили редове клира наше Епархије. Дакле, хорепископ добија област, не добија читаву епархију, него област у једној епархији о којој треба да се брине као редован епископ, с тим што он не може ништа крупније радити у тој епархији без дозволе надлежног епископа, епархијског епископа. Значи, нисмо створили никакву истинску српску православну цркву, све је остало у границама Епархије рашко-призренске у прогонству, само смо овим обогатили редове нашег клира, на радост оних који ревнују за веру православну и на жалост оних који толеришу све осим антиекуменизма.“ЗАВРШНА РЕЧ: Отац Јован: "Мислим да је најважније у свом животу да се испуни оно што је назначење свакога. Ако смо ми Хришћани православни, ако смо се обукли у Христа, довољно је то да испунимо, довољно је да испунимо то што смо на светом Крштењу добли и да кажемо: Ево, Ти си нам дао, Господе, тај дар, ево шта смо учинили са тим даром. Свако ће морати да одговара. Са том вером и са тим осећањем ако кренемо, свако за себе ће да зна како да живи овај живот и како да се односи и према овим актуелним догађајима и према било каквим другим догађајима који нас очекују. Господ није рекао да ће да буде овако већ је говорио о томе: Где сам ја, ту и слуга мој да буде. Треба да будемо тамо где је био Христос, значи, и у страдању за веру и за правду Божију и, наравно, у радости која од саме те вере долази. Ето, животом у Христу ми ћемо знати прави одговор на свако питање у овом нашем животу. Господ је дао да се куца, да се тражи и онај ко то чини искреним срцем, он ће заиста наћи пут. Сада је време када свако покушава да то на свој начин дефинише, али нема потребе за тим јер имамо две хиљаде година искуства Цркве и треба само да се држимо тога искуства." Отац Максим: "Неправославни су се према православнима увек односили са позиције: Зар сте ви једини у праву? Исти тај аргумент су и екуменисти у односу на нас преузели. Ми то уопште не мислимо, ми само мислимо да јесмо у праву, а да ли смо једини – Бог нек` пребројава. Ми знамо само да је потребно држати се Истине коју су нам свети оци оставили, а Истина је непромењена вера православна. Сила Божја је управо у тој Истини, Истини вере православне, не у мноштву. Ми себе не сматрамо јединима али сматрамо, јер то и јесте главна смерница наше Епархије и свих нас појединачно, да се уз Божју помоћ, заиста непоколебиво држимо непромењене вере православне. То је једини програм деловања наше Епархије."

ЗАВРШНА РЕЧ: Отац Јован: „Мислим да је најважније у свом животу да се испуни оно што је назначење свакога. Ако смо ми Хришћани православни, ако смо се обукли у Христа, довољно је то да испунимо, довољно је да испунимо то што смо на светом Крштењу добли и да кажемо: Ево, Ти си нам дао, Господе, тај дар, ево шта смо учинили са тим даром. Свако ће морати да одговара. Са том вером и са тим осећањем ако кренемо, свако за себе ће да зна како да живи овај живот и како да се односи и према овим актуелним догађајима и према било каквим другим догађајима који нас очекују. Господ није рекао да ће да буде овако већ је говорио о томе: Где сам ја, ту и слуга мој да буде. Треба да будемо тамо где је био Христос, значи, и у страдању за веру и за правду Божију и, наравно, у радости која од саме те вере долази. Ето, животом у Христу ми ћемо знати прави одговор на свако питање у овом нашем животу. Господ је дао да се куца, да се тражи и онај ко то чини искреним срцем, он ће заиста наћи пут. Сада је време када свако покушава да то на свој начин дефинише, али нема потребе за тим јер имамо две хиљаде година искуства Цркве и треба само да се држимо тога искуства.“ Отац Максим: „Неправославни су се према православнима увек односили са позиције: Зар сте ви једини у праву? Исти тај аргумент су и екуменисти у односу на нас преузели. Ми то уопште не мислимо, ми само мислимо да јесмо у праву, а да ли смо једини – Бог нек` пребројава. Ми знамо само да је потребно држати се Истине коју су нам свети оци оставили, а Истина је непромењена вера православна. Сила Божја је управо у тој Истини, Истини вере православне, не у мноштву. Ми себе не сматрамо јединима али сматрамо, јер то и јесте главна смерница наше Епархије и свих нас појединачно, да се уз Божју помоћ, заиста непоколебиво држимо непромењене вере православне. То је једини програм деловања наше Епархије.“Оцу Јовану и парохији у Нишу и свим нашим верницима пожелео мир, пре свега, због свих дешавања која су тамо наступила. Апелује на све нас да се молимо Богу да их Господ укрепи, да, пре свега, спречи сва та искушења, а ако и дође до неких искушења да их Господ у свему томе укрепи и сачува

Оцу Јовану и парохији у Нишу и свим нашим верницима пожелео мир, пре свега, због свих дешавања која су тамо наступила. Апелује на све нас да се молимо Богу да их Господ укрепи, да, пре свега, спречи сва та искушења, а ако и дође до неких искушења да их Господ у свему томе укрепи и сачуваОче, благословите!Оче, благословите!Оче, благословите!Оче, благословите!

Оче, благословите!