Беседа Миодрага Петровића у Лозници код Чачка поводом постављења архимандрита Николаја за хорепископа старорашког и лозничког

(Усмено и скраћено изговорена у Недељу Мироносица, 26. априла 2015.)
Преосвећени владико рашко-призренски у изгнанству, Господине др Артемије, и преосвећени старорашки и лознички епископе, Господине Николаје, часно монаштво и оци, часне монахиње, побожни народе, поздрављам вас са поздравом највеће радости – Христос васкрсе!

Дозволите ми на почетку да разрешимо једну недоумицу. Наиме, пришло ми је неколико верника, питајући: „Како да схватимо ово што се новопостављени епископ обавезује да ће слушати патријарха и одазивати се на саборе?“ Треба знати да тај текст није од јуче. Срочен је за редовне и нормалне прилике, много пре него што имамо појаве у Српској православној цркви које су недопустиве. Патријарси нису били екуменисти, а на саборима се водило рачуна да одлуке одражавају ревност епископа, на челу са патријархом, да очувају православну веру, канонски и богослужбени поредак.

Ово што се данас збило представља спој Неба и Земље. Подсећа на црквенонародне саборе, Хришћанску заједницу и Богомољачки покрет, што је са благословом Свевишњега водио, неговао и развијао владика жички свети Николај. Ово није стварање некакве нове Српске православне цркве, него остајање у њој онаквој какву смо наследили од њеног оснивача, Светога Саве.

Свакако ни епископ рашко-призренски у изгнанству, др Артемије, али ни било ко други, није могао да предвиди у шта ће се изродити насилно раздвајање од његове „невесте“ која се зове „Рашко-призренска епархија“. Дуго се ,,повиновао“ насиљу сабраће, све у нади да ће својим „повиновањима“ помоћи да се сачува мир и јединство у Српској православној цркви. Жељени мир, на жалост, све више је измицао, а „повиновање“ је схватано као слабост и повод за бујање свакојаких оптужби. Уместо мира добијен је немир. То ме је подстакло да писаном речју, без кашњења, изнесем своје мишљење о одлуци Светог архијерејског сабора о уклањању, односно протеривању епископа др Артемија из црквене области којом је управљао, као и о његовом низвођењу у ред монаха. Истакао сам да таквој одлуци недостаје ваљано спроведен црквеноканонски поступак, утемељен на свештеним канонима и на Уставу Српске православне цркве. Чак сам у вези са тим написао и то – да ћу се јавно придружити осуди епископа др Артемија уколико се званично и проверено докаже његова кривица.

О томе – какве ће плодове дати његово „повиновање“ размишљао сам много година пре него што су га изгнали из Епархије рашко-призренске. Наиме, када сам 1999. године објавио у часопису „Свети кнез Лазар“ [бр. 2(26)] чланак под насловом: „У раскораку са Светим Савом“, Владика је под притиском био принуђен да забрани растурање тог броја. Изложен је био снажној критици у Светом архијерејском сабору. Оградио се од садржине поменутог мог чланка тако што се „повиновао“ да потпише Саопштење – текст у којем сам препознао речник њему несвојствен (изузев прва два пасуса), а својствен тада епископу др Атанасију Јевтићу и митрополиту др Амфилохију Радовићу.

Ево шта у том тексту, између осталог, пише: „Други чланак је ‘У раскораку са Светим Савом’ (први је г. Жељка Которанина под насловом „Српска црква у загрљају јереси“) од Др Миодрага Петровића, у коме аутор настоји да покаже да је цео Архијерејски сабор Српске православне цркве напустио пут Светога Саве, да се упушта у неканонске радње и новотарије… При том се аутор злобно упустио у процену ‘дозрелости, учености и подобности’ појединих новоизабраних Епископа, помињући и неке по имену, као да је тиме желео да каже да је и сам Архијерејски сабор СПЦ недорастао својој улози у Цркви Божијој у овим тешким временима…Због свега тога, извињавамо се поштованим читаоцима и обећавамо да нећемо допустити да сличних ствари у будуће буде у нашем и Вашем часопису.” (,,Свети кнез Лазар” бр.3(27). Призрен 1999, стр. 156). Осећам се дужним да овде, ипак, истакнем следеће: Уколико је и наведени текст (изузев ненаведена прва два пасуса) срочио владика др Артемије, да би задовољио налогодавце, онда је њихов саучесник.

Понављам, била је то 1999. година када су од рашко-призренског епископа  др Артемија под притиском изнуђивана и по другим питањима „повиновања“ која мир у Цркви ипак нису донела. Напротив. Сврха, дакле, мог текста је била да најавим нежељене последице које су неминовне у Српској православној цркви управо због скретања са пута Светога Саве; због претераног придавања значаја власти и администрацији у Цркви, на штету чисте, праве вере, црквеноканонског и богослужбеног поретка.

Оно што прогонитељи епископа др Артемија нису хтели да увиде, увидео је православно верујући народ. Шта? Његово настојање да са монаштвом остане на бранику преосталог српског живља на Косову и Метохији; да се Српска православна црква очува у духу поретка и исповедања вере какву је имао и предао нам њен оснивач, Свети Сава.

Да би се схватио значај, да би се схватила вредност и, превасходно, оправданост данашњег сабора, и светог чина којем смо присуствовали – да би се све то схватило, нека ми буде дозвољено да се накратко задржим на дубљој прошлости да бих се, потом, дотакао и неких крупних питања данашњице у Српској православној цркви.
Из дубље прошлости најпре треба поменути 1. канон Шестог васељенског сабора, 691. године, којим Оци налажу, између осталог, да се вера чува чиста, без новачења и неповређена. У 2. канону истог сабора садржана је важна одлука о томе да сви свештени канони, које је Црква усвојила и потврдила, остану за сва времена обавезни и непромењиви, тј. нико их не сме укидати. И поред тога, чују се појединци у Цркви који лакомислено кажу да су црквени канони застарели, превазиђени или да их, како то ради бивши епископ др Атанасије Јевтић, „каче мачку о реп“. У прилог застарелости позивају се, на пример, на каноне који говоре о робовима зато што данас немамо институцију робова каквих је било у старом и средњем веку. Заборавља се, међутим, да данас, за разлику од ондашњег поробљавања човека, имамо многе видове робова – од оних који су физички, материјално или политички поробљени, до оних који су, уз то, и духовно поробљени, што представља најтежи облик роба. А Оци Шестог васељенског сабора у поменутом 2. канону уопштено, и као веома важно, истичу да су канони донети на корист душа и ради лечења од страсти. Зато и Оци Седмог васељенског сабора, 787. године, у 1. канону наглашавају да потврђују и радосно прихватају све божаствене каноне, јер су изложени трубама Духа Светог. Према томе, свако онај ко омаловажава или се на било који начин противи смислу и духу свештених канона, хули на Духа Светога.

Међу црквеним канонима су и они канони који говоре о установи хорепископа што их поставља ,,епископ града“. У нормалним условима, у условима кад правоверје није угрожено и кад нема прогона неекумениста, на снази је 1. Апостолски канон, који прописује да епископа постављају два или три епископа. Али када стање у Цркви није у складу са освештаним вековним црквеноканонским поретком и, посебно, када је правоверје угрожено, а верујући народ тражи праве архипастире да би сачувао веру, тада се прибегава другим канонским решењима. Јер, црквена администрација сама као таква не може бити изнад очувања правоверја које је, попут Богомољачког покрета у време светог Николаја Жичког, дошло до изражаја нарочито после ширења Рашко-призренске епархије ван њених граница. Слично огромном дрвету, пустила је гране и ван граница Србије. Монаштво око епископа др Артемија бројније је од укупног монаштва у читавој Српској цркви.
Да би се у таквим околностима очувало правоверје многобројног словесног стада Божјег, прибегло се постављењу хорепископа, за шта има канонског оправдања нарочито у канонима: 10. Антиохијског сабора (вероватно не 341. године него десетак година раније); 14. Неокесаријског сабора (између 314. године и 325. године); 13. Анкирског сабора (између 314. и 319. године, а највероватније 314. године).

Неко ће на то приговорити и рећи: Важнији је 1. канон Апостолски, него наведени канони помесних сабора. Питање, међутим, треба и другачије поставити: Шта је вредније – канон као такав или очување правоверја? Не може се ради канона занемарити очување чисте и праве вере, за коју, у односу на канон, увек треба имати на уму речи апостола Павла: „Слово убија а Дух оживљује“ (2. Кор. 3, 6). Чињеница је да Сабор архијереја, као највише тело у Цркви, треба о њој да се стара у јеванђелском и светоотачком духу, али кад се то запоставља, пуноћа Цркве може да се сведе на епископа кога следи мноштво свештенства и народа правилног исповедања вере. Јер, епископ не прима благодат од људи него од „Бога и божанску“ како каже за светог Василија Великог свети Григорије Назијанзин у Надгробном слову. Према томе, епископ је дужан и обавезан да се угледа на Архијереја Христа, угађајући пре Богу а не људима. Верни народ очекује и тражи да га архипастири воде путем сталног усавршавања и јачања у вери. Не путем идеја „заборава“ и фарисејског праштања за извршене стравичне злочине у Јасеновцу и другде од стране римокатолика – све зарад уласка у Уједињену Европу, где треба да се утопи у идеје „Новог доба“, глобализације, екуменизма и некаквог „црквеног премошћавања“, (ово последење је изум епископа Андреја Ћилерџића). Такве идеје нису услов за спасење душе, као што ни знање многих језика, или поседовање факултетских диплома и научних звања не могу бити замена за праву и чисту веру.

Слушао сам критичаре који хиротонију од стране ,,епископа града“, тј. од стране једног епископа не признају. Робују слову наведеног 1. Апостолског канона, превиђајући оно што је главно – очување вере кад је ова угрожена. Позивају се и на недостатак саборности, игноришући чињеницу да се о правој саборности у Цркви не може говорити, ако њену душу не чини, превасходно, брига за правилно исповедање чисте вере као лека и залога за спасење душе. Робују том канону у име саборности, а на саборност се не обазиру кад крше, на пример, каноне који најстроже забрањују да епископ мења ,,невесту“, или да преотима туђу ,,невесту“, тј. епархију. Такве су Свети оци назвали ,,блудницима“ , ,,двобрачницима“, ,,трисепископима“ и слично. (О томе в. мој чланак ,,Номоканонски прописи о попуњавању упражњених епархија (епископија) и премештају архијереја“, Православна мисао, Година XVIII, Свеска 22, Београд, 1975, стр. 13-22; у Одабраним радовима, књ. шеста, Београд, 2014, стр. 31-40).

Саборност се, дакле, не чува и не огледа у селективној примени свештених канона, а на штету правоверја. За такву саборност већине Свети Јован Златоусти би рекао: ,,Постоји слога која је на штету, али постоји и раздор који је на корист“. Уосталом, не каже ли апостол Павле Коринћанима : „Јер, прије свега, кад се сакупљате у Цркву, чујем да постоје подјеле међу вама и нешто од тога вјерујем. Јер, треба и подвајања да буду међу вама да се покажу који су постојани међу вама“ (1. Кор 11, 19). Црквена саборност, дакле, постоји тамо где постоје „постојани“ и ,,смјели“ у исповедању праве вере у Христа. Сетимо се, у вези са тим, речи апостола Петра и Јована, упућених Господу, због претњи јеврејских старешина и првосвештеника: „И сад, Господе, погледај на њихове пријетње и дај слугама твојим да са сваком смјелошћу говоре ријеч твоју… и говораху ријеч Божију са смјелошћу“ (Дап 4, 29. и 31). Сетимо се, такође, и смелости апостола Павла кад се у Антиохији супротставио Петру ,,у лице, јер бјеше за осуду“ због ,,дволичења“ (в. Гал 2, 11-14).

За хиротонију епископа од стране једног епископа критичари уводе, критике ради, терминологију непознату канонском праву и црквеној пракси, као на пример: “једнолична“ или „једноручна“ хиротонија. То говори о недостатку смисла за језик, за језичку логику, етимологију, јер „једноличан“ значи монотон, тј. који тече без икаквих промена; на исти начин; истоветан, а „једноручан“ је онај ко има једну руку; једну дршку; који се изводи једном руком.

И Свети Сава је, по нужди, а ради оснивања самосталне православне Српске цркве и јачања правоверја међу Србима на матерњем њиховом језику, угрозио дотадашња канонска права Охридске архиепископије у Србији. И за њега су, у односу на каноне о неповредивости црквених граница, превагу имале напред наведене речи апостола Павла: „Слово убија, а Дух оживљује“ (2. Кор 3, 6), јер „Дух дише гдје хоће…“ (Јн 3, 8). Зато није наодмет да се накратко осврнем на неке догађаје из живота Светога Саве, кога је у свему Дух Свети водио.
У другој половини XII века, тачније 1174. године, рођено је на владарском двору у Србији дете, коме су родитељи – отац Стефан Немања, велики жупан (1166 – 1196), и мајка Ана дали име Растко. За то дете животописац Доментијан казује да га „Христос изабра још из утробе матере… и уздиже на просвећење отачаства“. Растко је све до своје седамнаесте године, тј. до 1191. године носио то име, када је у Светој Гори, у Русику, положио монашки завет и добио име Сава. Исто толико година (17) је имао и Свети Сава Освећени, који је седам векова пре Светога Саве Српског живео у Палестини. Свети Сава Освећени је био узор Светом Сави Српском у сваком погледу. И најстарији Типик црквени је управо Типик Светог Саве Освећеног, који Сава Српски користи, да би касније и друге типике користио, какви су били Евергетидски и Студитски, за састављање Студеничког и Хиландарског типика, а пре ових за састављање Карејског типика 1199. године.
Улога Светога Саве у Српској православној цркви, не само као оснивача Цркве (њега истичу као просветитеља, као књижевника, као дипломату) највише је изражена управо у ревновању и исповедању праве вере, што је тежња и овог данашњег свечаног и својеврсног молитвеног сабора. Његова вера је јеванђелска вера, вера апостолска и светоотачка. Све што је чинио у животу, чинио је са Богом, не дозвољавајући да га догађаји претекну. Наилазио је на многе препреке. Охридска архиепископија се жестоко супротставила оснивању самосталне Српске православне цркве. Због тога је архиепископу српском Сави тадашњи архиепископ охридски, Димитрије Хоматијан, упутио веома опоро писмо као ,,најпречаснијем међу монасима”. Писмо је садржало многе претње, до мере да ће тог ,,најпречаснијег међу монасима” искључити из Цркве ако не одустане од наума. (Писмо се може прочитати у мојој књизи ,,Студенички типик и самосталност Српске православне цркве”, Дечје новине – Београд 1986, стр. 158-162; у Одабраним радовима у шест књига, Београд 1913, стр. 164-168). Свети Сава нимало не узмиче пред претњама, непрекидно имајући на уму спасење душа српског народа помоћу исповедања и чувања вере, исказане на разумљивом матерњем језику.

Када је одлучио да 1206. године пренесе из Хиландара у Студеницу тело свога оца, Симеона Мироточивог, на уму је превасходно имао идеју да оснује управо Српску аутокефалну цркву. Да би стигао у Студеницу, прошао је преко крајева где је и моје родно село – Ратина. Пре Ратине, између Врњачке Бање и Краљева, налази се село Грачац. Ту је заноћио. Заселак се и данас зове Савинац, а црква у Грачацу старија је од Жиче. У Студеницу је стигао благовремено, 9. фебруара (не 19. фебруара како је у науци владало мишљење) да би на годишњицу, 13. фебруара, положио у гроб тело свога оца, који је овај још за живота себи припремио.

У Студеници је Свети Сава основао Студеничку архимандритију, која је касније прерасла у самосталну Српску архиепископију, односно аутокефалну Српску цркву са седиштем у Жичи.

Жича је надомак мог родног села. Још као дете одлазио сам у њу повремено и осећао велике благодети на црквенонародним саборима и богослужењима. Вековима је она одисала великом духовношћу, све до неког новијег времена кад је настао велики поремећај, не само у Жичкој епархији, него и у већини епархија Српске православне цркве. Зрачила је Жича светошћу зато што су велики подвижници и духовници обитавали у њој. Засведочавало се и ту учење Црквених отаца, по којем: „Не освећује место човека, него човек освећује место“.
Црква, као грађевина, може бити света уколико у њој живе и моле се свети људи. То се осети или се не осети. Хрлио је свет у Жичу. Међу њима и моја покојна мајка, да чује светог владику Николаја и да се код њега исповеди. Када ју је једном на исповести питао како се зове, одговорила је: „Анђелија“. Владика је на то, по казивању моје мајке, крупним гласом, као из бачве, изговорио: „Анђелија, Анђелија, анђели те чували!“
Село Ратину су Свети Сава и његов брат Стефан Првовенчани дали манастиру Жичи као метох. У Жичкој повељи се помиње међу првим селима, под истим именом Ратина. У том селу, дао је Бог, саградио сам цркву у којој је, на жалост, духовни и црквени живот од 2002. године потпуно поремећен. Те 2002. године извршено је освећење цркве. У то време, као испомоћ владики жичком Стефану придодат је био бивши епископ др Атанасије Јевтић. Владика Стефан, који ми је био професор, као и Атанасију Јевтићу, пожалио ми се рекавши: „Па Миодраже, послали су ми га као испомоћ. Наводно ја болестан, а он је болеснији од мене“.

Освећење цркве у Ратини, требало је да изврши управо Атанасије Јевтић. Није се усудио да дође, јер није имао храбрости да се са мном суочи због дугогодишње научне расправе између нас двојице преко штампе, која је многима позната. Зато сам питао тадашњег епископа нишког Иринеја, садашњег патријарха, да ли може да дође и изврши освећење цркве. Одговорио је: „Да, али да напише Атанасије да нема ништа против“. Овај је то дозволио. Нишки епископ је дошао, извршио освећење, али за време беседе у цркви није имао храбрости да каже ко је ктитор, јер се бојао Атанасија Јевтића. Зашто овде помињем Атанасија Јевтића? Зато што је у црквени, богослужбени и духовни живот Епархије жичке унео велику пометњу. Све оно што је остало као освештано наслеђе од Светога Саве наовамо, до светог владике Николаја, владике Василија Костића и владике Стефана Боце, поремећено је. И шта имамо данас у Жичи? Дошло је до измене богослужења на начин како то не доликује и како је недопустиво. Скинут је иконостас испред којег су многе свете душе узносиле Богу молитве. Божаствена литургија се све више преиначава и упрошћава да би подсећала на римокатоличку мису. Ко је од православних лично присуствовао на римокатоличкој миси, или путем телевизије пратио, било за Васкрс, било за Божић, могао је да види како све више има сличности са литургијом православних, који су је последњих година на жалост изменили. Тако, на пример, чујемо оно Достојно и праведно јест прекинуто, без довршеног смисла, тј. онако како је Атанасије Јевтић увео код нас. Тенденција је, дакле, да се у склопу нескривене тежње иде ка унији и екуменизму; да ствари буду поједностављене ради зближавања једних са другима, како би народ рекао: „Па то је скоро све исто, мала нека разлика постоји“. Таква настојања иду наруку тежњи римокатолика који чекају да им се православни као „шизматици“, врате, јер себе сматрају једино исправно верујућим.
Против римокатоличких догматских и других заблуда Свети Сава је у свој номоканонски споменик, који је назвао Законоправило, укључио три важна списа. Са разлогом никада у Рим није хтео да оде. У Беседи о правој вери научио нас је која је и каква је та права вера. Многи данас свесно избегавају да помињу Светога Саву. То су најчешће они који смисао живљења и истину не виде у Христу, него у Уједињеној Европи. Зато говоре: „Хајдемо са заборавом у тај екуменизам и глобализам да сви по Јеванђељу једно будемо“. Јесте Јеванђеље тако поставило ствари да сви хришћани, али праве вере, једно буду. Како може неко ко није праве вере, него јеретик, да буде једно са правовернима? Не може. А колико су Латини римокатолици јеретици – то су многи засведочили. Кад Свети Сава, на пример, тумачи исхођење Духа Светог од Оца, по Јеванђељу, њих критикује због произвољног и погрешног учења о томе да Дух Свети исходи и од Сина. Насупрот Јеванђељу и Светом Сави, данас у Српској православној цркви имамо појаву која на жалост, све више долази до изражаја, а то је да поједини епископи (не устручавам се да неке од њих именујем тако што обично многи избегавају због опортунистичких, дипломатских и других разлога) нескривено исповедају или се ћутке саглашавају са римокатоличком вером. Недавно је новоизабрани епископ Андреј Ћилерџић присуствовао на римокатоличкој миси у цркви Криста Краља у Београду, где је на крају беседе надбискупа Хочевара, изговорене у духу њихове вере, гласно узвикнуо „Амин!“, што је телевизија јасно снимила. А „Амин“ значи: „Нека тако буде“.

Један други епископ Српске православне цркве, захумско-херцеговачки Григорије називајући себе „бикупом“, виђен је како клечи са римокатолицима и наглас са њима изговара Символ вере са оним јеретичким додатком у 8. члану – Филиокве. Он је васпитаник, изабраник и наследник Атанасија Јевтића на трону захумско-херцеговачких епископа. Предводник таквима је епископ бачки проф. др Иринеј, коме се у свему покорно повинује већи број епископа и патријарх Иринеј, који изјављује, између осталог, да је папа Фрања изабран по надахнућу Духа Светог и да је „свети отац“. Ставови таквох представљају трулеж у Србској православној цркви, због којег ће она запасти у још тежа искушења.

Е управо такве појаве иду у прилог оправданости овог данашњег молитвеног сабора и чина. Одавде могу да се упуте Светом Сави речи побожног народа на жичком сабору 1221. године, пошто је чуо поуке о правој вери, а те речи преноси животописац Теодосије: „Верујемо како ти заповедаш, и исповедамо како ти владико научиш“.
Молитве Светога Саве и његових верних, истинских следбеника каквих без сумње и данас овде има чуда чине. Овај Богом дани молитвени сабор указује и сведочи како треба исповедати праву веру. Понављам, то је јевађелска, апостолска и светоотачка вера за коју Спаситељ каже: „Све је могуће ономе који вјерује“ (Мк 8, 23); „Вјера твоја спасла те је“ (Лк 17, 19); „Не бој се, само вјеруј“ (Мк 8, 36); „Како си вјеровао нека ти буде“ (Мт 8, 13); „Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује“, каже Исус оцу бесомучног детета, који на питање – да ли верује, са сузама одговара: „Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју“ (Мк 9, 23-24). Хоће, другим речма, да каже: имам веру, али нисам сигуран да ли је довољна. Нико од нас, нико од људи није у стању да измери праву дубину вере коју има у себи. Трудио се ма колико, ту човеку остаје нешто недокучиво, измиче. Вера се стално продубљује. Никада није довољна у смислу да је завршена, него се стално усавршава. Зато је и речено: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш Небески“ (Мт 5, 48). Не може човек савршенство Оца Небеског да постигне, али то значи: Тежи непрекидно и развијај у себи праву, спасоносну веру.
Имајмо и ми веру, јаку молитву и наду да ће Бог дати Србима Патријарха који ће правоверно сабирати словесно стадо Божје у једно – оно јеванђелско; који ће чувати поредак у Цркви не дозвољавајући да се за епископе бирају „преучени“ који много пута у свештенике рукополажу недостојне људе, себи сличне. Куда то води? Води ка преобликовању Српске православне цркве: да изгуби сопствену православну самобитност и постане туђа правоверној, светосавској души Срба.

Добар пример исповедања праве вере и јаке молитве имамо управо у Светом Сави. То се засведочило посебно на Жичком сабору 1221. године, када је одржао Беседу о правој вери, поставио десетак епископа по већ одређеним црквеним областима, дао им у руке Законоправило у којем је, између осталог, и учење, како напред поменух, против Латина као јеретика.

Пре Жиче, Свети Сава је Студеничким типиком наградио манастир Студеницу као ниједан манастир у Србији, јер каже, између осталог: „Заповедам, дакле, свима вама од Господа Сведржитеља, да овај свети манастир буде слободан од свих који ту владају… и овај (игуман) да је виши од свих игумана и да се назива првим“. Као први вековима је био узор манастирског и богослужбеног поретка свим манастирима по Србији. А шта данас имамо у манастиру Студеници? Погажену вољу и завет Светога Саве. Узор кварења богослужења, скидања иконостаса, развијања туристичке уместо богомољачке атмосфере.

Ако треба, а треба, дотаћи ћу се и неких најновијих лоших збивања. Погледајте у шта се претворио манастир Вазнесење у Овчару. Опустео је. Шта се друго могло очекивати него то као последица срамног и насилног изгона монахиња, садејством преко сто свештеника које је обезбеђивала чачанска полиција ове државе. Такав поступак наводи на закључак: Да су нам свештеници бољи и полиција би била боља. Има, додуше, међу свештеницима велики број и оних, који у складу са положеном заклетвом, при рукоположењу, анђелски служе Богу и народу. Такође, и у полицији, хвала Богу, има много часних људи. Али они који су у сукобу са савешћу и законом, било међу свештенством или полицијом, представљају тешко оптерећење по Цркву и Државу. Згражавам се када ми мештани мог родног села говоре о лошем понашању тамошњег парохијског свештеника, Драгана Тубе, који се дрзнуо да сиромашном досељенику каже да за крштење детета спреми 100 евра. Када је овај одговорио да нема, он му је узвратио: „Ако немаш, води га хоџи да ти га крсти!“. Туга ме обузима кад размишљам о прокишњавању крова и о влаги која избија по зидовима храма због његових импровизованих интервенција и због немара да благовремено уклања лишће и другу прљавштину од птица. Само за руке мајсторима из Лучана платио сам 18.000,00 немачких марака да храм окрове. За такво понашање покриће има у томе што му је брат од ујака Максим, епископ западноамерички. Зато моја писана молба тадашњем жичком епископу Хризостому, да у Ратини постави правог свештеника, није прихваћена.

Због свега тога, разумљив и оправдан треба да буде стални молитвени вапај, попут овога данас, да се васпостави поредак и јединство, како у Цркви тако и у Држави. Свети Сава је посебну пажњу посветио Цркви као души Државе. Држава би и данас била целовитија, јединственија и јача када би се у Цркви васпоставио поредак какав смо наследили и на који смо обавезни од Светога Саве. Када би нас он данас походио, не само што би био разочаран, него би, верујем, плакао, видевши шта урадише људи од Српске православне цркве, за коју је све жртвовао.

Утемељена на црквенодржавној идеологији Светога Саве, Немањићка држава је 200 година била веома јака и уважавана, чак и од непријатеља, којих у окружењу није било мало. У време када је Савин брат, Стефан Првовенчани, 1217. године постао краљ, угарски краљ Андрија II (1205 – 1235), чувши за то, спремао је војску да удари на Србе зато што је у својој краљевској титулатури имао обухваћену и Србију. Свети Сава, иначе вичан у преговорима, јер је и раније, 1214. године, преговарао са бугарским великашем Стрезом који је упадао и пљачкао Србију, договори се са братом Стефаном да оде угарском краљу, не би ли га одвратио од намере да нападне Србију. И као што је раније, у случају са Стрезом, говорио: „Идем прво ја непријатељу и говорићу му, па ако и мене, као и многе до сада не послуша кад га будем поучавао о Богу, онда ви чините своју човечанску дужност“, тако је и у случају са Андријом II истим оружјем наступио, тј. по речима животописца Теодосија, он краљу „богоречитим својим језиком много изговори о правди и истини и љубави, и што не годи теби, рече, ни другоме не чини“.

Претходно је охоли краљ упорно одбијао да прими архиепископа Саву на разговор. Тек пошто је овај, услед велике жеге, измолио од Бога да падне град с неба, којим су се сви расхладили, па и сам краљ, ипак га је ипак примио и, после разговора, одушевио се његовим поукама и одустао од намере да нападне Србију. Архиепископ Сава није био задовољан само тим успехом, него је хтео да чује каква је вера у краља. После тога му, по речима животописца Теодосија, рече: ,,Одричеш ли се јереси? А он одговори: ‘Одричем се, како ћеш ме ти научити?’ По поуци Светога, одрече се јереси и вере латинске коју држаше… Рече му да изговори три пута свети Символ божаствене свете вере, како од њега чује, и пошто је на њему свршио и све остало што је узакоњено за такве, и пошто га је свега обновио вером православља, удостоји га да прими од пресветога тела и часне крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа…“

Ето зашто заговорници екуменизма и дијалога са римокатолицима потискују у „заборав“ Светога Саву. Да би им ширили пут за лакше мисионарење међу православнима. Зато смо преплављени свакојаким довијањима с њихове стране. Напред се, у вези с тим, накратко задржах на питањима упрошћавања и уподобљавања Свете литургије, а овде ћу да се дотакнем фресака. Погледајмо у њиховим храмовима, кад преко телевизије преносе мису, да међу светитељима имају и светог Методија, рођеног брата светог Ћирила, иако су га, због тога што је православно проповедао међу Словенима, на Сплитском сабору 1059. године осудили као јеретика и бацили у тамницу. Нема краја обманама којима се служе у складу са вековном праксом и тежњом да православне, као „шизматике“ врате у крило своје, како проповедају, праве вере. На фрескама су међу „своје“ вернике сврстали чак и Светога Саву, и оца његовог, Светог Симеона, да би православни Срби рекли: „Свеједно је ако се молимо у римокатоличком храму, јер много сличности са нама има тамо.“

Када се уз све то има у виду и чињеница да представници из Патријаршије и Богословског факултета у Београду редовно присуствују, о великим празницима, на римокатоличкој миси, онда заиста много оправдања има за одржавање православних молитвених сабора какав је овај данас у Лозници код Чачка.
На крају, да сведем своје казивање са жељом да молитвама владике др Артемија и владике Николаја, часног и тако бројног монаштва, помогне Господ да оваквих духовних, молитвених сабора буде и убудуће; да се свима даје на знање како се овим не ствара никаква нова Српска православна црква, него се непоколебиво и неустрашиво остаје у оној каква је била, и то је суштина. Ми овим настојимо да се одбранимо од оних који мењају лик и душу Српске православне цркве какву нам је основао и предао Свети Сава. Са том жељом тражим благослов од правоверних архијереја, од свих овде присутних молитве, да нас Бог подржи у настојању да сачувамо веру. Хвала вам.