ГРЕШНИ МИЛОЈЕ ГАЂАО КУМА ФУСНОТОМ

Драги куме,

Поводом Твог текста „Стрмоглав монаха Артемија…“ на званичном сајту Српске православне цркве чије кормило су, иначе, смотали јеретици тзв. екуменисти, носиоци папиног бискупског прстења, самопроглашени бискупи, палиоци свећа по јеврејским синагогама, изгонитељи учења св. Јустина са Богословског факултета и други расколници од Предања и Светосавља (http://www.spc.rs/sr/strmoglav_monaha_artemija_raskolnika_njegove_sekte) – каже мени мој пријатељ Игрутин:

– Замисли, твој кум се потписа као: + Еп. Атанасије, Херцеговина.

Он епископ, а владика Артемије монах. Он се узвисио, а владика Артемије стрмоглавио. Па то бешчашће је небивало чак и ако занемаримо све оне бљувотине, лажи, клевете које је изнео у том тексту .

– Не дирај ми кума. Изневерио га мачак, и пусти га да се мало врати канонима. Видиш да је почео да их узима у уста, што је добар знак.

– Он да се врати канонима? Па то ће да се збуде кад на врби роди грожђе. Знаш како каже Соломон: „Као што се пас повраћа на своју бљувотину, тако безумник понавља своје безумље“. Знаш од кад он уједа владику Артемија? Знаш од кад тебе крштава? Има седам година како си требо да га окумиш.

– Добро, било па прошло. Владику је утерао у историју, а мене у част да ми такав Богољуб постане духовни отац. Оно јесте истина што вели Соломон: „Јеси ли видео човека који мисли да је мудар? Више има надања од безумнога него од њега“. Али чим је мој кум узео у уста каноне, може да се деси чудо: да дође себи.

– Чисто сумњам.

– Добро. Ал, замисли да се човек, ипак, обзнани.

– То је тешко замислити, ал ајде, рецимо, да сам замислио.

– Е сад замисли, да се присети да је приредио књигу Аве Јустина „Сетве и жетве“.

– Он је одавно заборавио науку аве Јустина. Лепо си му дао гадаринску дијагнозу, а сад покушаваш да га браниш.

– Свакој болести има лека. Сети се само оног слепорођеног. Богу је све могуће. Замисли да му звизнем у главу једну његову фусноту. И он се овиза.

– Немогуће. Из два разлога:

Прво, он је сагубио главу или образ, јер косу има – још је није почупао. А рекао је:

„Осазнајмо најпре сами шта је то Литургија, а не игнорантски да се усуђујемо да дигнемо дрску руку да нешто реформишемо у Литургији.

Сви евентуални успеси добијени од тих реформи, биће само краткотрајни, ефермни „блицеви“, а онда ћемо убрзо чупати косу своју шта смо урадили и како тек треба исправљати грешке тог реформаторства“ 

(јеромонах Атанасије, Теолошки погледи бр. 3, 1980, стр. 95.)

Он је ругање Предању – које зове „реформом литургије“ – починио. А косу   није почупао, што значи да или не држи реч што је карактеристика људи који немају образ, или нема оно на чему расте коса.

Друго, он силни народ србски назива „пробисветима“, „парасинагогом“, „секташима“, „дозлабога срамним пропалицама“… Њега хиљаде људи окупљених око владике Артемија и његове духовне деце није опаметило, а да га опамети једна фуснота? Ма ајде, молим те.

– Ако кума звизнем у челенку само једном његовом фуснотом, можда се овиза. То ти је, уствари, шок терапија, која се у медицини примењује кад мозак или неки други виталан орган остане без кисеоника.

– Њега да човек гађа у главу Библијом не би трепно. А камо ли неком тричавом фуснотом. Немој молим те…

– Па добро, зар се не сећаш колко је времена, енергије и пара просуто у Бриселу 2012. око једне једине фусноте. Сем тога, једна покајна реч може човека да спасе. Једна умна мисао, може да потре бројна безумља.

– Фуснота која би Атанасија вратила у нормалу морала би бити већа од ове куће.

– Па ова његова фуснота је ко гранитна кула. И то она што је саграђена на камену. Она је претегла све његове небулозе и клевете које ће бити заборављене ко лањски снег. Али та фуснота ће остати. Ко оно Буловићево Писмо из Атине, 1972, еп. Лаврентију.

– Е, вољо би да видим ту Атанасијеву „кулу“, више нег ишта.

– Ево овако: Ти знаш да је он док је био…

– Мислиш: нормалан?

– Ти каза. Дакле, док је био при умној снази, и док је исповедао веру светосавску он је приредио књигу Аве Јустина „Сетве и жетве“...

– Знам то. Па шта? Јел му то даје за право да пљује и да клевеће?

– Не. Али дозволи.

– Дозвољавам.

– Ево навешћу ти један одломак из Авиних „Сетви и жетви“ и само једну једину фусноту приређивача – тј. мог кума Атанасија Јевтића, (под бројем 3) која га може повратити, обзнанити, овизати, спасти… Ава каже:

Ето видиш, кум Атанасијева фуснота гласи:

 “Добро би било да ово схвате поједини наши Епископи, који мисле да се гласањем и надгласавањем (једва надполовичне већине) може решавати било које битно питање Цркве: о Цркви, њеном животу, раду, богослужењу”.

Ако смогне снаге да се доследно држи овог цитата свог бившег духовног оца овај бивши епископ, бивши ректор, бивши професор, бивши администратор…

-Бивши човек.

– Ти каза. Дакле, да се држи само тог цитата и своје фусноте, он би дошао себи и вратио би се Оцу – одонуд где је, попут блудног сина, забасао.

– Кад би се то чудо десилo, твој кум би морао доћи у ону „дрвену бараку“ да клекне пред брата свога Авеља тј. владику Артемија и да пред његовом доследношћу заплаче и затражи опроштај…

Драги куме,

Ово што прича мој пријатељ Игрутин, то Ти тако мисли преко 90% Србаља. Само по неко, коме су Игњатије и други професори тог кова успели да плакну мозгове, можда још и поверује у Твоја потоња писанија и наступе.

Него, мани се Ти куме ћорава посла и врати се са пута злога.

Овај народ, што видиш иза „дрвене бараке“ [sic] у Лозници на Јелици (на следећој фотографи) није баш оно за шта га Ти држиш: пробисвети, парасинагога, секта, дозлабога срамне пропалице… [sic] веруј ми. А ни „дрвена барака“ није од тако рђаве грађе, ко што Ти се чини.

Уосталом: ДОЂИ И ВИДИ!

А што се Твог кајиновског злочина тиче, могу Ти јавнути да се неће остварити Твоје пророчанство о томе да ће кад умре Артемије, умрети и његово дело. Срушише се ваши пусти снови. Или: Што је баби мило оно јој се снило.

Из више разлога:

Прво, слагуцно си своје фанове да владика Артемије болује од разно разних болести. Дакле, здравији је он, и живљи, од свих његових прогонитеља.

Друго, Он иза себе има здрав духовни пород за разлику од неких , да не кажем којих, (мог`о би одмах би се сетио).

Треће, Он има чврсту веру (за разлику, да не кажем од кога). Он је свагда веровао и по вери нека му буде. Вавек! Ево једне његове јавне исповести:

ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ:

„Ако наша дела и наш живот буду сагласни са нашом вером, онда ће и наша вера бити чудотворна и све што будемо са вером молили Господа Христа, као што је и Сам рекао: Све што замолите верујући биће вам!

Тако и ми, када се будемо молили Богу са таквом вером јаком и непоколебивом, а будемо се молили за оно што нам је потребно за спасење и за живот вечни – не треба сумњати да ће то Господ и испунити, и нама ће упутити те речи:

Како си веровао, нека ти тако буде!“

Драги куме,

За разлику од неких, да не кажем којих, Твој Авељ, а наш драги и свети владика Артемије, је свим својим прогонитељима (тада будућим) а сада актуелним поручио во времја оно кад су ковали зликовачки братоубилачки и оцеубилачки план:

Сви они – који би, кад би се на мерила метнули били лакши него ништа (Пс 61, 9). а који наумише да му сломе кичму, који десет година спремаху братоубиство, који веле да је дрогиран, ђавоиман, тврдоглав, да је мултимилионер… и који му прете анатемом само му плету Христов венац славе, а себе гурају у муку голему. Јер, да би се неко анатемисао, прво се мора осудити јерес коју он исповеда. Свети владика Артемије исповеда светоотачку, светосавску веру. За оне који су лакши од ништа, и за њихово јеретичко понашање – то можда јесте јерес. То тврди и њихов „свети отац“ – папа.

Други разлог за анатему би могао бити раскол. Али, драги куме, у тексту Твог негдашњег духовног оца и учитеља – где стоји Твоја фуснота – видесмо да свети Атанасије Велики – један једини (!) – одржа свету апостолску саборност Цркве.

Да ли Ти, куме, због таквог поступка светог Атанасија Великог сматраш расколником?

Попут светог Атанасија Великог, драги куме, и владика Артемије остаје у правоверној Цркви, за разлику од његових прогонитеља.

И зато нека прогонитељи само раде свој посао.

Што раде, себи раде.

Ако залепе владици Артемију још једну клеветничку етикету и измисле да је Он починио „раскол“ мораће то и да докажу, кад тад. Пред Богом и пред родом! И мораће да зажмуре, што од лажног сјаја папиног прстења које носе на својим рукама, што од стида пред Светим Оцима са којима је владика Артемије у најчвршћем јединству, што се за његове прогонитеље не би могло касти:

„Молим вас, чувајмо одлучно Свету Веру, јер видите колико има одступања од ње и колико морамо захваљивати Богу што нисмо доспели у неку заблуду, него смо добили и чувамо Веру Православну“ (Свети Теодор Студит).

„Ми смо хришћани, прави хришћани, све дотле док држимо веру Светих Отаца. Без те вере нема нам спасења, ни вечног живота“ (Свети Јустин Ћелијски).

А Ти куме, овога пута имаш срећу: као бивши епископ, вероватно, нећеш бити на Сабору на коме ће се починити још неко безакоње, упркос канонима, над којима лицемери лију фарисејско-крокодилске сузе.

И на пошљетку, драги куме,

Да ти пошљем мали подсетник пошто си под теретом задатка који извршаваш, сметно с ума много штошта:

У Београду, 14. маја 2015. године Господње, уз доброжељење да се архијерејски Сабор који данас почиње, с вером у полицију, врати светосавском огњишту, на добробит рода светосавског.

С доброжељењем,

Твој кум Милоје, кога Ти из миља прекрсти у:

удбаша, револвераша, цркворушитеља, патријарха,

лажова, лудог Милоја, ситношићарџијског трговчића,

самохвалисавог `добротвора`, комендијанта,

ноторног комунисту, болесног мегаломанског `ревнитеља`…

П.С.

Драги куме,

Кад доспиш бани мено до моје задужбине (или што би Ти реко: „дрвене бараке“) да зај`но комендијамо. Спремио сам Ти уз бошчалук и моје књиге. У некима од њих си и Ти један од јунака. Овом приликом ти шаљем моја писма која сам Ти одаслао од кад смо се окумили, у случају да Ти их поштар није дотурио или да Ти их није „оправио“ по ђацима:

http://srbinaokup.info/?p=59573

http://srbinaokup.info/?p=60699

Можда је згодна прилика да грунеш у Недељу Свих Светих у Лозницу. Тада можемо о једном трошку да прославимо празник Свих Светих, Покладе и седму годишњицу од твог првог писма: „О пагубним новотаријама“… кад си мене прекрстио у „удбаша“; „патријарха“… а Твог пријатеља Миодрага Петровића и мене почаствовао чином „цркворушитеља“.

Ево да Ти дотурим позив – уколико нису у завади са Светим Духом:

ДОЂИ И ВИДИ!