Ругање Косовским јунацима

Завршни чин признања независности Косова и Метохије од стране званичног Београда, одиграо се под покровитељством ЕУ, сусретом „двоје председника“ Томислава Николића и Атифете Јахјаге. Тек што је Србија завршила какво – такво обележавање стогодишњице ослобођења Старе Србије, власти у Београду су у својој фанатичној тежњи да приђу, што пре и што ближе Бриселу, повукле потез који је у међународном јавном праву јасно означен као фактичко признање независности. Више од тога владајућа коалиција је започела процес поништавања српске историје, тековина Балканских, Првог и Другог светског рата.

Томислав Николић није у Бриселу разговарао са грађанином Србије, већ је дао легитимитет „председнику“ творевине коју је створио НАТО, извршивши агресију на СРЈ 1999. године, изједначивши њену функцију са својом. Са особом која учествује у отимању српске територије, председник Србије Николић је размењивао мишљења о сарадњи и заједничком путу у ЕУ!Реакција из Брисела, чије су бирократе почеле задовољно да трљају руке, брзо је стигла. Само један дан након сусрета Николића и Јахјаге, уследио је наставак унапред режираног филма, јер је Спољнополитички одбор Европског парламента у Стразбуру усвојио две резолуције, за две „независне државе“ – „Косово“ и Србију. У Резолуцији о Косову, Одбор наводи да Европска унија с „Косовом“ може да склопи Споразум о стабилизацији и придруживању, иако пет чланица ЕУ не признају његову независност, због чега се оне „охрабрују“ да ипак признају „владу“ у Приштини.[1] У вези Србије, Спољнополитички одбор Европског парламента је позвао Европски савет да Србији што пре одреди датум за почетак преговора о чланству. Предлог резолуције је поднео известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин, а у њој се „поздравља преданост српске владе европским интеграцијама“, као и „остварени напредак у испуњавању политичких мерила (ЕУ) из Копенхагена“ о нужности деловања демократских установа и конкурентне тржишне привреде, уз напомену да даљи напредак Србије ка ЕУ зависи од спровођења реформи.[2] Дакле, званични Београд је фактички признао независност Косова и Метохије, Томислав Николић је сусретом са „њему равном“ Јахјагом, понизио све грађане Србије које представља као њихов председник, али Брисел има још услова за Србе.

Интересантно је подсетити, да је бивши председник Србије Борис Тадић гостујући код Ксеније Вучић на Радио „Фокусу“ 29.09.2012. године, изјавио да је њему из Брисела јасно понуђено да Србија одмах постане чланица ЕУ, уколико прихвати интегрисано управљање границом са КиМ. У међувремену, Запад је нашао напредњаке који су били спремни да дају више, а прихвате много мање.

Читав завршни процес фактичког признања независности Косова и Метохије, договорен је и режиран још у јулу 2012. године, непосредно пре формирања нове српске владе, а приликом посете Филипа Рикера заменика помоћника министра, а затим и Филипа Гордона, помоћника министра спољних послова САД, Београду.[3]  Гордон се састао са Николићем, Дачићем и Тадићем – представио им сценарио по којем ће радити и политичке карте са којима ће играти. Помоћник Хилари Клинтон је званично пружио подршку САД за формирање нове владе, „која ће бити посвећана приближавању земље Европској унији, посебно поштујући регионалну стабилност и конструктивне односе са Косовом.“ Он је такође изјавио да се „од Србије не очекује да у овој фази призна Косово, али да ће Београд морати да прихвати чињеницу постојања сувереног и независног Косова унутар садашњих граница“, док „подела Косова није опција ни за Србију ни за Косово, а САД могу и хоће да помогну, али да Београд мора да престане да подржава илегалне безбедносне и судске структуре на северу Косова и да обезбеди потпуну слободу кретања за све.“ Гордон је додао да „САД очекују нормализацију односа Србије и Косова.“[4] Оно што је пожелео, Вашингтон је и добио. Да се амерички дипломата у Србији осећао као да је у правој банана – републици, видело се и по списковима подобних високих војних и цивилних функционера, које је понео са собом, представивши их новим властима – чији су представници само климали главом. Након сурета са Филипом Гордоном, високи државни функционери у Београду су до краја одиграли улоге по сценариу из САД, понекад се чак и утркујући ко ће брже и јасније да преда јужну српску покрајину. Да су упутства помоћника Клинтонове схваћена добро, Томислав Николић је потврдио истог месеца када је дао јавну изјаву да више никад неће бити председник у Приштини.[5]

Нема сумње да је сусретом са Јахјагом у Бриселу, Томислав Николић испунио оно што је од њега тражио Филип Гордон, а за шта је сам рекао да је то услов који „стално у ваздуху постоји, да Србија успостави добре односе са суседном државом Косовом.“[6] Шиптарски медији и представници Тачијевих терориста су једва дочекали ову прилику да се јавно похвале признањем независности КиМ од стране Србије. Јахјага је изјавила да се тог 6. фебруара 2013. године „сусрела са представником суседне државе“ и да је „састанак протекао у конструктивној атмосфери“, док је главна тема била „нормализација односа између две земље.“[7] Са овог „највишег нивоа власти“ где „председници“ симболизују сваки своју „државу“ упућена је и порука подршке разговорима Дачић – Тачи „који су већ довели до значајних достигнућа.“[8] Фактичко признање независности и успостављање добросуседских односа поздравили су и представници државе у којој су вађени органи отетим Србима са Косова и Метохије. Председник Албаније Бујар Нишани и премијер Саљи Бериша оценили су састанак Томислава Николића и Атифете Јахјаге у Бриселу као „добар корак у смеру јачања косовске државности“.[9] Шиптари су очигледно као награду за Жуту кућу, крематоријум у Клечкој и сличне злочине, од „ чувених заштитника људских права“ САД и ЕУ, добили велику Албанију.

Из угла ЕУ треба напоменути да је Кетрин Ештон након разговора са Николићем и Јахјагом изјавила да „обе стране имају европску перспективу“ и најавила да на дневни ред долази укидање свих српских институција на Северу КиМ.[10]

И НАТО пакт је поздравио сусрет Николића и Јахјаге, док је генерални секретар Андрес Фог Расмунсен такође позвао на укидање српских институција, напомињући да ће НАТО остати на КиМкао гарант мира и стабилности.[11] Треба ли уопште напоменути да је Филип Гордон, пре формирања владе пренео овај услов напредњацима и социјалистима?[12]

Из свега наведеног, можемо да приметимо да је НАТО у миру, ове 2013. године остварио своје ратне циљеве из 1999. године. Сверноатлантски савез није могао да порази Војску Југославије и српски народ, али је пета колона обављала задатак уместо њега, у континуитету од 2000. године.

Када су већ добили КиМ, због чега Шиптари не би тражили још? У писму бившој америчкој државној секретарки Хилари Клинтон, Демократски фронт за обједињење из Тиране сугерише да САД такозвану “Прешевску долину” – југ централне Србије, одузму од Србије, прогласе је својом прекоокеанском територијом, по принципу Панамског канала и на тај начин онемогуће Русију да гради канал Дунав – Морава – Вардар, пише скопска “Нова Македонија”. На овај начин би САД у целости контролисале Балканско полуострво.[13]

Иако на путу новог страдања – нове српске голготе, српски народ никад неће прихватити кршење Устава и предају Косова и Метохије, иако прозападни политичари у Београду успостављају добросуседске односе са Приштином. Ово ругање званичног Београда Косовским јунацима и Осветницима Косова остаће добро упамћено међу Србима, а српски народ ће једног дана с презиром одбацити овакву политику и кренути да помоћу братске Русије врати своје Косово и Метохију.

Борис Алексић / Фонд Стратешке Културе