Сусрет Николић-Јахјага: АНТИДРЖАВНИ ПРОЈЕКАТ БРИСЕЛА

У Бриселу су се 6. фебруара састали председник Србије и тзв. председница НАТО ентитета, Атифете Јахјага. Иако званични Београд покушава интезивно да, процес де факто признања тзв. Косова, представи у контексту „никада нећемо признати независно Косово, али морамо да решавамо проблеме на терену“ свима је потпуно јасно да је реч о примени последње фазе „антидржавног пројекта Брисела.“ С тим у вези, ево како је сусрет видео Дојче веле: „На позив шефице европске дипломатије, у Бриселу се данас (06.02) по први пут састају председници Косова Атифете Јахјага, и Србије, Томислав Николић. Састанак се види као допринос релаксацији атмосфере, као подршка дијалогу премијера, али и као корак ка испуњавању услова нормализације односа, неопходног за даљи напредак у процесу евроинтеграција“[1] Дакле, за ЕУропу нема дилема када је реч о држави коју је направила 78-дневном агресијом над тада сувереном СРЈ-Косово је, за њих, независна држава и гради добросуседске односе са земљама региона. Уосталом, Јахјага је после бриселског састанка то и рекла оцењујући разговор као део: „залагања институција Косова за добросуседске односе“.[2]

Међутим, сада после свега и без ове изјаве, ваљда је свима у Србији јасно да актуална политичка елита у континуитету наставља провођење пројекта који је успостављен обарањем Милошевићевог режима 2000. године. Доласком ДОС-а на власт запад је уписао још једну победу у успостављању новог поретка ствари у свету. Осмишљавањем невладиног сектора за унутрашње урушавање Сједињеним државама „нелојалног режима“, свестраном финансијском, техничком и едукативном подршком цивилног друштва, довођењем „подобних“ политичких елита на власт-Србија је из дана у дан губила од привреде, до територије. Пренебрегли су се сви међународноправни механизми (попут Уједињених нација) који су и до колена потучену Србију чували у њеној целовитости, и решавање административних питања пренели су се у Брисел.

Разлог?

У Бриселу нема руског и кинеског вета, за почетак. Све ово, у кратким цртама представља пример антидржавног пројекта који, уколико после „евалуације“ од стране Вашингтона, Берлина и Брисела са успехом прође, биће примењен кадгод и гдегод затреба!

И ово је, верујемо, познато. Није само јасно, зашто се актуални државни „врх“ толико труди да објасни у ствари тешко преводив удар на уставни поредак Србије. Уколико се мисли, да је „бирачко тело“ неписмено и необавештено-онда је јасно. Међутим, ваља подсетити носиоце извршних функција да су тако и многи пре њих мислили и знамо како су прошли. Народ можете лагати неко време, али је немогуће на лажима управљати све време. И то ће, свакако доћи на наплату кад-тад! Наравно, да се не би схватило као малициозно ово гласно размишљање, све претходно може да се промени -уколико се промени спољно-политички курс „ЕУ нема алтернативу“. С обзиром на постојеће стање на политичкој тржници Србије где се све купује-продаје, окретање ка српским националним и државним интересима немогућа је мисија.

Курс ка Унији подешен је одавно, и у Србији још увек нема довољно снаге да се „елите“ које се смењују на власти (а за ЕУропу оне појединачно не значе ништа све док могу да им обезбеде преко 60 одсто бирача на изборима) демократски победе убедљивом већином. И то је чињеница! Иако грађани Србије врло добро знају (јер осећају на својој кожи) да их је бриселска мантра отерала у дужничко ропство и глад, сведоци смо честих изјава да уколико се одлучимо за други пут у свет, умрећемо од глади. Хајде онда да видимо, шта је континуирана антисрпска али зато пробриселска, провашингтонска и проберлинска мантра донела Србији, макар када је реч о животном стандарду. Одлучили смо се само за један од трагичних записа времена чији смо савременици и верујемо да ће бити сасвим довољан да објасни српску свакодневницу. Нећемо писати о томе да око 96 000 радника у приватним предузећима није добило зарађене плате; да свака пета отплата кредита касни; да је стопа незапослености у самом европском врху; да је захтева за социјалну помоћ све већи број; да од привреде најчешће функционишу банке, пумпе и мењачнице; да „плате не прима ни безмало 80 000 запослених чија су предузећа под блокадом, али и 100 000 радника који долази на посао, али им газде не уплаћују ни порезе ни доприносе. Без примања је и око 320 000 старијих грађана који нису испунили услове за пензионисање; око 200 000 деце живи испод линије сиромаштва(…)око 750 000 људи је без посла, око 800 000 људи живи на ивици апсолутног сиромаштва“[3]; да око 30 000 људи годишње оболи од рака! Одлучили смо, овај пут, да социјалну слику српског друштва вођеног бриселском мантром, прикажемо кроз потрошачку корпу. Иако званични подаци обрачунавају пораст цена производа који чине потрошачку корпу у Србији за око 13, 5 одсто у последњих годину дана, реална слика је другачија: „Реална вредност потрошачке корпе далеко је већа од статистичке…са том сумом не могу да се задовоље ни неке нејосновније потребе просечног трочланог домаћинства, јер трошкови живота расту стрмоглаво из дана у дан. Према нашем истраживању још у септембру прошле године потрошачка корпа тежила је око 110 000 динара-каже Вера Вида, председница Центра потрошача Србије[4]

Или, можемо и овако да мислимо на исту тему: „ По европским стандардима у Србији готово да не постоји средња класа. Само на потрошачку корпу оде више од 500 евра, док је просечна плата запослених око 350 евра. Економисти упозоравају на много већу „невидљиву“ бројку гладних, коју власти „статистички прикривају“.[5] За годину дана и то у периоду 2011-2012. године стандард грађана Србије опао је за 60 одсто „у Србији у производњи ради само 17 одсто запослених радника, док чак 535 000 ради у разним облицима јавног сектора и та је бројка три пута већа од просека у Европи и у земљама у региону“.[6]

Ето, одговора где смо ми, а где је Европа. С намером нисмо хтели да изнесемо поређења с неким европским земљама када је реч о њиховим стандардима живота-напросто, било би увредљиво. Спрам њих, грађани Србије немају стандард достојан човека. Али, зато имају мантру „ЕУ нема алтернативу“! И ту смо где смо-на дну! Ово је уједно и одговор на честе изјаве српских званичника да ћемо без ЕУ гладовати. Сваки коментар је сувишан.

С друге стране, Владимир Владимирович Путин Србију је посетио са највећим бројем чиновника спремних да преговарају у свим областима сарадње; Димитриј Рогозин, први потпредседник Владе РФ, рекао је током своје прошлогодишње посете да „ за разлику од ЕУ Русија има и жељу и новац да инвестира у Србију“![7] Осим реторичких изјава жеља за обостраном сарадњом са српске стране, видећемо шта ће се од свега тога и реализовати. Или, можда је право питање који ниво сарадње са Руском Федерацијом ће запад одобрити. Како ствари стоје, а можемо да закључујемо само на основу званичних изјава државних функционера, ево и модалитета који ће извесно бити прихватљив за окупационе снаге са Запада: „ Ми вам нудимо споразум који имамо са Руском Федерацијом-извоз 80 одсто без царине на територију Русије, а ми то све не можемо да покријемо за хиљаду година“, рекао је приликом посете Турској први човек Србије![8]

Само да подсетимо, да се Турска извесно време појављује на Балкану као медијатор у решавању одређених питања покушавајући тако себи да обезбеди утицај и стекне поене у евроатлансткој породици-што је (између осталог) у доброј мери изазвало захлађење на релацији Анкара-Москва. Међутим, за евроатлантску орјентацију актуалне елите, овако нешто било је очекивано. Онда у перспективи не би требало да изненади и став који је у име РФ, Димитриј Рогозин јасно изрекао током посете Београду да Русија није адвокат Србије, већ адвокат правде и истине.

За Србију, правда и истина, нису ни на помолу; запад је Србији пресудио и последњих година цементира њен статус одлукама које су нас све бациле под окове неолибералних олигарха. Најгоре од свега што они то раде на себи својствен, језуитско лукави, начин – преко локалних „елита“ које су сами скројили! Ово су дани опомене за будућност и следећи пут када се створе прилике за демонтирање окупационих управа над Србијом, претходно треба направити добру алтернативу: историјски и државно одговорну која ће умети да доскочи тренутку у коме се налази-овај пут у интересу Србије и свих њених грађана. Једино тако Србија има шансе да преживи, иако су те шансе сада исувише далеко када се гледа из позиције народа који живи на ивици очаја. Премда, вреди чекања уколико знамо да се тамо негде налази (макар) идеја о формирању праве српске елите која ће нам бити орјентир за угао посматрања. На првом месту, због тога што се много тога срамног неће понављати. Управо зато и бележимо све оно што представља опомену за будућност-да не буде после знали смо, а ћутали.

Напротив!

Рекли смо и написали и тако спасили своју душу, јер једино то (сада) и можемо… А, за остале….памтите: „Вероватно због околности да је Аја Софији била сазидана као хришћанска црква, па после турског освајања Цариграда била претворена у џамију, а много касније у музеј, председник Србије је у књигу утисака уписао: „Како се све у животу мења, мењали су се и господари и корисници ове светиње. Промене покрећу свет”.[9]

Да се не понови…

Марина РАГУШ / Фонд Стратешке Културе

[9] http://fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/nikolic-i-pretvaranje-aja-sofije-u-dzamiju-svrstao-u-promene-koje-pokrecu-svet