ВЕРСКИ ВАРВАРИЗАМ (2)

БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА
у Призрену

Престолна црква призренских епископа и митрополита подигнута је 1307. године на остацима византијске цркве као задужбина српског краља Милутина. Турци су је 1756. године претворили у џамију. О томе сведочи запис – вапај непознатог писара у несталом Призренском поменику Пречисте Богоматере призренске:

,,О жалости што дочека лето вое. А сад Турци клањајут се
а христијане не пуштајут.
О чудеса Богородице Турком допустила,
ние (нам) оградит коло на тују црков”.

На звонику Турци су подигли минаре а све фреске и фасаде премалтерисали. Минаре на звонику стајало је све до ослобођења Призрена 1912. године о чему постоји и сачувана фотографија.

Манастир СВЕТИХ АРХАНЂЕЛА
на Бистрици изнад Призрена

био је један од највећих и најлепших средњовековних споменика саграђен између 1348. и 1352. године као задужбина и маузолеј цара Сефана Душана. Манастир је страдао  убрзо по турском освајању Призрена 1455. године. Докрајчио га је Синан паша, пореклом Арбанас, када је 1615. године пренео готов грађевински материјал са овог манастира и њиме саградио велику џамију у центру Призрена која носи његово име.

ПРИЗРЕНСКЕ ЦРКВЕ ПРЕТВОРЕНЕ У ЏАМИЈЕ.

Црква св. Николе звана Кораћева, задужбина породице Кораћ чијих је, по писању Петра Костића, 1928. године било 18 потурчених домова, саграђена је у XIV веку а налазила се у Мамзи или Терзи махали. Када се један део Кораћевих потомака потурчио, цркву су порушили и претворили у џамију. Други део домова Кораћевих који се није хтео потурчити пренео је књиге и остале црквене предмете у цркву Св. Ђорђа Руновића у Призрену. На рукописном Триоду те цркве, који је изгорео у пожару Народне библиотеке Србије коју су Немци бомбардовали, био је запис попа Цветка из 1952. године да је књига припадала ,,Кораћевића цркви Св. Николе в граде Призрене у Мамзи махале”. И на другој књизи, Апостолу из 16. века постоји запис: ,,Сија књига на Кораћеве цркве”.

Занимљиво је и предање сачувано код призренских Турака да су то братство Кораћеви подигли и цркву  манастира Зочиште код Ораховца. Две старе цркве Св. Ане и Св.Јелене биле су на месту где је саграђена Мустаф пашина џамија. Џамија је порушена 1950. године и на том месту постављена  градска зелена пијаца. Пијаца је осамдесетих година уклоњена и ту саграђена модерна зграда Косовске банке, односно Окружног начелства до 1999.  године.

Црква св. Атанасија која се налазила унутар призренске тврђаве (Каљаје) је порушена да би била саграђена Емин паше Ротуловића џамија 1805. године. Његов наследник Махмуд паша Ротул донео је као плен из Смедерева црквено звоно и поставио га на Сахат-кули у призренској Каљаји. На звону је био изливен и натпис: ,,Сије звоно приложи Ђорђе Петровић у варош Смедерево 1808”.

Тај паша донео је још два звона са похода против српских устаника 1804-1813. године. Једно је поставио на Сахат кули у селу Мамуши код Призрена а друго, донесено из Карановца, данашњег Краљева, на сахат кули у Ораховцу. Звоно у Мамуши више не постоји а на звону у Ораховцу нема изливеног натписа али је зато остао сачуван на полуги сатног механизма урезан немачки запис: ,,Леополд Драеингер из Сиенн 1793”.

Црква светог Богојављења, налазила се у садашњој Мараш махали. На њеном месту подигао је џамију неки Касем из Анадолије а доцније ју обновио Максут паша Призренац. Уз џамију је и текија у којој су 1888. године, поред књига на арапском и турском језику било сачуваних и неколико књига ,,на славеносрпском језику”. По народном предању овде су били црква и двор Југ Богдана, познате личности по народним песмама о Косовском боју.

О Кукли беговој џамији код садашње поште постоје подаци да је саграђена на месту старе цркве.

Џамија у Јени махали је такође саграђена на месту где је подигнута Мехмед пашина џамија.

Сузијеву џамију на левој обали Бистрице у граду подигао је призренски потурица, песник и дервиш Сузи Челебија. Он је и на месту цркве  Св. Пантелије која се помиње у Светоарханђелској повељи 1348. године у селу Ограђенику, данашњем Гражданику, саградио свој двор. Погинуо је у боју ,,с неверницима 1524. године поред родног Призрена”.

Манастир Св. Варваре у Призрену или околини помиње се у турском попису из 1526-1529. године. Данас ишчезао и непознат.

ПРИШТИНСКЕ ЦРКВЕ И ЏАМИЈЕ

У Приштини је постојало неколико цркава које су по доласку Турака нестале или порушене да би на њиховим местима биле подигнуте џамије. Олга Зиројевић бележи на основу турских пописа следеће храмове у Приштини.

Манастир Свете Богородице забележен у путописима 1487. и 1544. као и за време владавине султана Селима II (1566-1574).

Манастир Св. Николе убе-лежен 1544. и за време владавине султана Селима ИИ. На његовим остацима је 1830. године подигнута садашња црква Св. Николе.

Манастир Св. Ђорђа убележен је 1544. и за време Селима ИИ. Будући да је био порушен Турци су га као општу својину продали и на њему је био изграђен караван-сарај.

Стара Митрополија у ,,Медрополитмахали” уписана је у свим пописима 1485. до Селима ИИ. Од ње је саграђена Пиринас џамија. У Митрополији је по дозволи султана Бајазита било сахрањено тело кнеза Лазара после погибије у Косовском боју у цркви посвећеној Вазнесењу. Други подаци говоре да је тело кнеза Лазара 1389. године пренето у цркву Св. Спаса где је ,,пребивало два лета и месеца осам” да би одатле патријарх Данило III пренео у Раваницу.

Црква Св. Петке била је на месту где је сада Копт-џамија.

Црква Крстовдан-Воздвижење Часног крста налазила се у старој махали Панађуриште.

Црквиште на месту где је сада Позориште било је сачувано све до Другог светског рата и на њему се одређеног дана у години вршило молепствије.

Црква Св. Спаса постојала је на месту где је садашња Униве-рзитетска библиотека у којој су војници Краљевине Југославије полагали заклетву пошто се налазила у склопу тадашњих касарни.

Манастир БИНАЧ (Бузовик)

Манастир Светих Арханђела Михаила и Гаврила налазио се до лета 1999. године у изворишном делу Сушице, притоке Јужне Мораве, удаљен 4-5 км јужно од Витине. Манастир је неколико пута рушен и опорављан. Тодор Станковић, српски конзул у Приштини у време турске владавине Косовом, пише 1867. године:

,,Арнаути заклали у манастирској ћелији калуђера (Ганка Цајкића), конаке попалили и на земљи манастирској населили 20 арнаутских кућа. Један Арнаутин који је запалио конак одмах је ослепео што је поплашило остале Арнауташе да нису смели дирати цркву која је и сада у целости”.

Нажалост нема је више. Јуна или јула месеца 1999. године потомци тих ,,Арнауташа” стру-чно су минирали цркву у којој су у два слоја биле сачуване фреске из 14. и 16. века и једна висећа кадионица из 14. века и све разорили. Од спаљеног конака остали су  да штрче у небо само његови димњаци. Каква је судбина дрве-ног звоника и његовог звона, као и манастирске чесме са натписима њихових дародаваца, не знамо.

Треба рећи и то да је манастир био у америчкој окупационој зони. Пишући о минираним српским црквама на Косову и Метохији лондонски ,,Индипендент” констатује да су та минирања обављала стручно оспособљена лица за тај посао којима је у ту сврху било потребно најмање три дана за постављање експлозива на одређена места пре његовог активирања и рушења храмова.

МАНАСТИР ДЕВИЧ
код Србице у Дреници

Саграђен је 1434. године као задужбина деспота Ђурђа Бранковића. О његовом сталном страдању најречитије казује запис игумана Герасима од 1. јануара 1741. године у коме стоји дословце:

,,Самовољно се васелих ва манастир Девич и тогда поднесох многе скрби и напасти от проклетога исчедиа харбанашкога дан и ноћ”.

Априла или маја месеца 1941. године Арбанаси су унели у цркву читаве сандуке граната и муниције које су отимали од југословенске војске приликом њене капитулације и потом изазвали експлозију која је разнела цркву и претворила је у огромну гомилу камена која је затрпала најстарији део цркве капелу са гробом св. Јоаникија-Јанићија Девичког са неколико фресака.

Тадашњег игумана Девича Дамаскина Бошковића су убили а братство растерали. Сви стари манастирски конаци, а било их је три-четири, су претходно опља-чкани а потом спаљени и разорени. Тада је страдала и значајна збирка старих српских девичких рукописних и штампаних  књига. Манастир је после Другог светског рата годинама мукотрпно обнављан и подизан изнова.

Јуна месеца  1999. манастир су опет опљачкали Арбанаси и однели све што се могло однети или кретати: тракторе, храну, покућство, стоку, летину, наме-штај и остало. Неколико калу-ђерица које чине манастирско сестринство су малтретирали и понижавали све до доласка француских војника из састава јединица КФОР-а. Француске војнике су потом заменили Руси.

Данас у целој Дреници постоји само манастир Девич очуван, иако је током средњег века било очувано близу стотину храмова. Примера ради, само у турском попису области Вука Бранковића обављеном одмах по заузећу његове области 1455. године у 77 дреничких села уписано је 75 цркава које су просечно биле удаљене једна од друге између два и четири километра. На простору Дреничке планине чичавице која дели Косово од валовите Дренице и плодне Метохије налазило се неколико десетина српских манастира и цркава. По томе је и у народу прозвана ,,Српска Света Гора”. Народно предање казује да у чичавици има 77 цркава и ,,три тамњанова дрвета која се не дају видети смртним људима”. Српска наука не располаже сачуваним подацима о чичавичким манастирима и црквама пре турског освајања. Можда их је било али нису сачувани.

Турци су одмах по освајању српских области до танчина сачинили пописе свих становника, па и манастира и цркава са својом имовином и људством. У турским пописима током XV-XVI века уписани су следећи манастири:

Св. Архилије (Ахилије) у Горњој Клини; Св. Архилије (Ахилије) у Дубовцу; Св. Атанасије; Св. Богородица-два манастира; Св. Ваведење; Св. Ђорђе-два манастира; Св. Јован; Св. Никола – три манастира; Св. Арханђел, Св. Спас-два манастира; Св. Висарион; Св. Пречиста – три манастира; Св. Благовештење; Св. Ромил; Уздање – опустео манастир, у збирним турским пописима из 1525-1526 и 1530-1531. године била су забележена 42 манастира и 11 цркава, а у попису из 1544-1545. године ,,укупно манастира и цркава 52”.

Бранислав Нушић, српски конзул у Приштини записао је 1903. године предање очувано и код Срба и код Арбанаса да у Дреници има 77 извора, 77 потока и 77 цркава, па зато је Срби зову ,,Српска Света Гора”. Међу црквама је у турском попису из 1455. године уписана у селу Колук црква Св. Марка ,,краљеве кћери Оливере”. То је била кћи краља Вукашина и сестра Краљевића Марка удата за Ђурђа Балшића која је и у Зети подизала цркве.

Занимљив је и до данас очуван назив ,,Бућина црква” у селу Градици, родном месту злогласног Азема Бејте Градице, тридесетих година нашег века. Само по себи се намеће питање није ли њен ктитор био неки члан познате средњовековне породице Бућа родом из Котора ,,града краљева” која је на дворовима Немањића управљала њиховим финансијама. Исто тако занимљиво је подсетити и на назив Деспотов Студенац у селу Дубовац који подсећа на историјску личност једног од двојице српских познатих деспота.

                Милан Ивановић / ЛЕСТВЕ