Српско име сачували од затирања

PODGORICA--NA-OSTRVU-BESKA

ОСТРВЦЕ Бешка у Скадарском језеру, крај водене границе Црне Горе и Албаније, било је тесно у суботу за вернике који су стизали бродом и чамцима. На неколико стотина квадратних метара питомине око средњовековних српских црквица тискали су се поклоници пристигли из свих крајева – од Крушевца до Скадра.

– Долазак у Бешку на храмовну славу задужбине Јелене Балшић, кћерке светог кнеза Лазара, за нас је мисија која доказује да за Србе православне хришћане границе не значе ништа – говорио је отац Жељко Марковић, старешина крушевачке цркве Лазарице, док смо пловили кроз архипелаг острваца Скадарског језера на којима су српски средњовековни владари правили манастире за монахе који су бежали од Турака са Синаја и из Свете земље.

Над сводом је брујало складно појање хора Лазарице, који редовно долази из престонице светог кнеза на славу храма његове кћери.

– Господарица Јелена, државница и ратница, али и песникиња и скромна монахиња је нит која преко Бешке повезује Србе од Мораве до Бојане – каже отац Жељко.

– О томе сведоче њене мошти које су пронађене у задужбини, од којих смо део узели и донели у Лазарицу и ставили их у кивот светог кнеза Лазара. Тако су после дугих векова отац и кћи поново заједно, јер људи не могу да раздвоје оно што је Бог спојио. Као ни браћу која живе у различитим државама.

Заиста, на острвцету где је мукотрпним радом монахиња ослобођено неколико стотина квадрата на којима се уопште може кретати и где на земљи у прегрштима донетој с копна ничу први усеви и младице дрвећа – срећу се Срби из Србије, Црне Горе и Албаније који сведоче о трагичним сеобама, поделама и покушајима затирања идентитета српског народа.

Данас око храма Светог Георгија постоји мало зеленила и стазице, а првобитни изглед овог самотног места задржало је само брдо од оштрих шупљикавих стена на чијем врху се бели крст који су израдили чувени мајстори каменоресци из Беле воде крај Крушевца.

– У Албанији је од 1934. и у време Енвера Хоџе било забрањено да имаш српско име и презиме, да се изјашњаваш као Србин и да славиш славу – причао је Дејан Микулић, гледајући с тугом преко Скадарског језера. – Међутим у мом селу Каменици, на самој граници, Срби нису хтели да то прихвате. Давали су деци српска имена, говорили су међусобно својим језиком и славили славу, мада су то радили у тишини и пошто на прозоре ставе ћебад да се споља ништа не види. Мог стрица је Енвер Хоџина полиција убила и бацила у реку зато што је говорио гласно српски.

Срби из Скадра и оближње Враке су 1991. масовно похрлили у Црну Гору јер су и у демократској Албанији, после Енвер Хоџе, настављени притисци и претње. Уследили су нови проблеми и поделе кад је у Црној Гори постало непопуларно бити Србин.

– Још увек имам албански пасош и држављанство јер још од 1991. не могу да добијем црногорско – каже Микулић. – То није трагедија само моје породице већ свих нас који смо дошли из Албаније. Моја породица је у околину тада црногорског Скадра из Клине на Косову дошла 1941, бежећи с Косова од албанског терора. Због исте ствари смо побегли 1991. из Албаније у Црну Гору, где нисмо могли да добијемо држављанство, па смо прешли на Косово. Одатле нас је отерало НАТО бомбардовање. Пошто смо имали само албанска документа отишли смо у Албанију па опет у Црну Гору. Ми бисмо да будемо Срби, али нам се не да.

Његове речи потврђује и учитељ српског који сада у Скадру држи курс за Србе који желе да науче свој језик.

Курсеве српског Србима организује Удружење српско-црногорске мањине Морача-Розафа из Скадра које помоћ добија од институција за дијаспору Републике Србије и Митрополије црногорско-приморске СПЦ.

ПРОФЕСОР СТИГАО ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ

– Радио сам 27 година у просвети као професор српског језика и књижевности у Никшићу док га политика није укинула – каже професор Светозар Ћираковић. – Нисам хтео да бацим свој идентитет под ноге и рекао сам да могу да предајем само српски језик а не неки измишљени. Онда сам са још 26 колега добио отказ. Од пре неколико година у Албанији сам поново постао професор српског језика, што не могу да будем у мојој Црној Гори.

Борис Субашић – Новости