Право на слободну истину

BalkanЦивилизацијски искорак на Балкану немогућ је без сагледавања целокупне слике и контекста дешавања. Колажни прикази и фрагментација истине, у име „демократије“, ЕУ и „људских права“ као политичких псеудонима бескрупулозних евроатлантских интереса, само су наличје великог злочина, а не његово искупљење

За време грађанског рата у Шпанији, група анархиста, која је била запосела Каланду, прогласила је у тој варошици право на слободну љубав. Објаву, која је примљена са запрепашћењем, јер је била прст у оку вишевековног римокатоличког, кастративног поимања љубави, обнародовао је локални добошар.

Неколицина мушкараца истог дана на улици је насрнула на жене, које су се жестоко одупрле. Неспоразум је решен је тако што је, недуго потом, гувернер Арагоније са балкона родне куће режисера Луиса Буњуела одржао говор, рекавши грађанству да му се слободна љубав чини апсурдном и да људи, у кризним временима, имају преча посла.

Порнографски инцидент, с непостојећом водитељком непостојеће емисије, прошле недеље поштено је избламирао премијера Србије и службе које га опслужују. Показао је шта је све још могуће приредити бана-републици, док јој љуште кору. Али, тај инцидент није повод за овај текст.

Инсистирајући на европским интеграцијама, Србија прихвата и образац нове европске истинитости. Истина престаје да се спознаје, она се пројектује у тачно одређеним геополитичким координатама. Сребреница је једна од најважнијих координата, када је истина намењена нама у питању.

У Србији је данас сваку полемику могуће спиновати сребреничким „аргументом“. Без жеље да умањујем обим тог ужасног злочина, сматрам да је његово преувеличавање такође ругање жртвама.

Сврставање изгинулих злочинаца из муслиманске дивизије, која се налазила у том градићу и клала около годинама пре него што је Војска РС ослободила Сребреницу, међу невине жртве „геноцида“, само је пљување невиних жртава, равно оном које проистиче из потпуне негације тог злочина.

Ових дана, у српској штампи могли смо да прочитамо управо такве примере. Свака идеја, сваки покушај саопштавања другачијег аргумента од оног прописаног, био је потиран сребреничким аргументом. Срби су пребили Снешка Белића и заклали делфина. Учестале фразе смењују аргументе у српском доживљају стварности.

Каква то истина почива у политичко-пропагандном ексклузивитету мелодраматичног преувеличавања патње само једне стране? Шта рећи, када прочитате наслов: „Не гледају нас као жртве Јасеновца, него као мајсторе смрти“.

Зар је наш проблем како нас гледају и зар су жртве у Јасеновцу заиста престале да буду жртве, само због српског непристајања на једностраност? Зар су Јасеновац и Сребреница исто и зар је Јасеновац престао да буде Јасеновац, због злочина у Сребреници?

Шта рећи и када прочитате наслов да је Република Српска хијена која се храни мртвима и да су јој, о прослави Дана републике, сливале крваве слине? Зар то није мало увреда за милион и по људи или неко заиста има право да ентитеску и националну припадност толиког броја грађана дефинише тако?

Цивилизацијски искорак на Балкану немогућ је без сагледавања целокупне слике и контекста дешавања. Колажни прикази и фрагментација истине, у име „демократије“, ЕУ и „људских права“ као политичких псеудонима бескрупулозних евроатлантских интереса, само су наличје великог злочина.

Боли ме, стога, када моја држава Србија обилато плаћа и помаже сопствене клеветнике најниже категорије, чији је сан да узнапредују до њених џелата и гробара. Да, мислим на неофашисте, маскиране у постантифашисте. Аутономаше без војвођанских корена, сликаре са једном тубом боје.

Оне који напамет декламују десет сентенци на тему Сребренице и још толико фраза о Великој Србији. Курту и Мурту, на новинарско-политичком задатку, на пример. Насупрот њиховим фразама, о изучавању сребреничких злочина др Едварда С. Хермана, можете читати само на слободним српским порталима и нигде више.

Стање српског националног духа неодољиво ме подсећа на пример из Каланде. Идеја о приступању ЕУ еквивалентна је тој врсти прокламовања слободне љубави. Да није бирократског спрдања са Србијом, шифрованог као ССП и „датум о почетку преговора“, евроатлантског запрашивања истине и жртава у животима и територији, подударност би била савршено комична.

Поблем је што у Србији не постоји гувернер, који би са балкона куће, може и неког режисера – знам и ког, мирно саопштио да му се та врста „слободне љубави“ чини апсурдном и да људи, у кризним временима, имају преча посла. У тим пречим пословима окрепљујуће је причати вицеве о Муји и Хаси, пре него слушати пароле Курте и Мурте.

Бранко Жујовић / Глас Русије