ПОМОЋ ПРЕДАКА СТРАДАЛНОМ СРПСКОМ НАРОДУ

категорија Мишљења / дана 05/02/2013 у 17:59 часова /

pomoc predakaИнтересантно је, а и природно, да многи који сада ревнују за веру Православну и отаџбину, потичу од чувених племићких породица, или потомака војвода, кнезова, свештеника…Као да они окупљају и надахњују своје потомке да продуже њиховим путем, и да бране веру, народ и земљу. Нешто је и од самих гена, којима су пренели на своје потомке оно што су они имали у себи- јунаштво, храброст, честитост, родољубље…, а нешто је и од њихове помоћи са Неба- од оних који су се удостојили пред Богом да наследе Рајска насеља због своје пожртвованости, оданости Богу и земљи, и вишим моралним и духовним вредностима.

Јакшићи су били чувена племићка породица из Дубровника. Света жена Светог кнеза Стефана Штиљановића је од Јакшића, као и жена Св.деспота Јована Бранковића, а и бака цара руског Ивана.

200px-GrbJaksica

„Војвода Јакша Брежичић, војвода деспота Ђурђа Бранковића.

  1. Стефан Јакшић (?-1489), оженио се Милицом.
    1. Дмитар Јакшић, млад умро.
    2. Стефан Јакшић, оженио се Милицом, кћери војводе Милоша Белмужевића.
    3. Марко Јакшић (?-1537), оженио се Поликсеном.
      1. Стефан Јакшић
      2. Јована Јакшић, 1536. удата за Михаила Бакића.
      3. Јелисавета Јакшић, удата за Николу Доција.
      4. Марија Јакшић, удата за Коломана Артандија.
      5. Милица (Потенција) Јакшић, удата за Јована Кендефија.
      6. Маргита Јакшић, удата за Божидара Паточија.
      7. Схоластика Јакшић, удата за Владислава Зелемирија.
      8. Ана Јакшић, удата за Гашпара Банфија, касније преудата.
    4. Ана Јакшић
    5. Јелена Јакшић, удата за деспота Јована Бранковића.
    6. Ирина Јакшић, удата за Матију Херцеговића Косачу.
  2. Дмитар Јакшић (?-1486), оженио се Јеленом.
    1. Јован Јакшић
    2. Дмитар Јакшић (?-1510)
    3. Петар Јакшић, оженио се Катарином.
      1. Дмитар Јакшић (?-1539)
      2. Никола Јакшић (?-1539)
      3. Јован Јакшић (?-1543)
    4. Ђорђе Јакшић

Војвода Јакша Брежичић био је војсковођа српског деспота Ђурађа Бранковића. Као турски вазал деспот Ђурађ Бранковић био је приморан да пошаље своју војску и учествује у опсади Цариграда 1453. године. Тада је цар поручио деспоту да му пошаље хиљаду и пет стотина коња (тј. коњаника) према уговору о примирју, говорећи да хоће да крене у Караманову земљу. И тако је деспот отпремио војводу Јакшу Брежичића са хиљаду и пет стотина коња, не знајући каква је намера цара. А цар не говорећи никоме, пусти брзе коњанике ка Цариграду да бију, убијају кога год сретну све до самих опкопа. Онда је сам цар, приспевши са свом својом силом, опсео Цариград. Чувши то господин Јакша с оним људима што су од деспота били отправљени, хтедоше се вратити назад, али су били опоменути, ако би тако учинили, на путу би били уништени, зато су морали да иду ка Стамболу; па ипак наша помоћ није Турцима много помогла. Турски Султан Мехмед Други Освајач заузео је Цариград 1453. године чиме је престало да постоји хиљаду годишње Византијско царство. Синови војводе Јакше, Стеван и Дмитар Јакшићи, из Јагодине, прешли су у Угарску са 1200 својих ратника, и добили су тамо 1464. године од угарског краља Матије нађлачко властелинство. Другом половином 15. века, на тлу Словачке, ратничким подвизима су се прославили многи српски великаши. Било је то време ратова угарских краљева против пољских и немачких владара. У бици код Кошица у саставу војске угарског краља Матије Корвина 1474. године прославио се војсковођа Дмитар Јакшић, јунак српских народних песама, који је поседовао десетине насеља у Поморишју. Скривен у шуми са коњичким одредом, уз велику ратну вештину и храброст, испресесао је непријатељску војску и притом освојио градове Хумане и Михаловце, које је држала војска пољског краља. Његов син Стефан се истакао храброшћу 1490. године када је у двобоју победио једног мегданџију, па се пољска војска повукла. Следеће године опет се код Кошица сукобиле пољска војске краља Алберта и угарског краља Владислава. Победи угарске војске допринели су српски одреди које су предводили војвода Милош Велмужевић и браћа Јакшићи. У последњој бици коју је водио против Турака, Велмужевић је 1501. године био смртно рањен, а изгубио је и сина јединца. Написао је опоруку, којом је, у присуству калуђера Тимотија из Хиландара, имања доделио кћерци Милици, удатој за војводу Стефана Јакшића. Био је то први тестамент писан међу Србима у Угарској. Српски деспот Вук Гргуревић Бранковић, војвода Дмитар Јакшић и његов син Јован као војсковође учествовали су у походима угарског краља Матије против Турака 1481. године у Србији у којима је хришћанска војска стигла до Крушевца. Војвода Јован Јакшић је командовао одредом који је ослободио Голубац. Приликом повлачења из Србије са војском се у два наврата повукло и око 110.000 Срба који су насељени у околини Темишвара. Војвода Дмитар Јакшић, враћајући се из Турске, где је био као посланик краљев код султана, је у близини Смедерева био напанут и тешко рањен. Од те ране је и умро 8. новембра 1486. године, док је Стефан умро 1489. године. Стефанов син Марко Јакшић учествовао је у бици на Мохачу 1526. године.

Маја 1514. почео је устанак угарских крсташа против великаша. Незадовољни својим статусом и односом према њима, почели су паљење и рушење спахијских чардака и дворова и немилосрдно гоњење и убијање племића. Устанак се ширио по великом делу јужне Угарске, кроз Банат и Бачку до Срема. Захватио је и један део Срба. Страдала су имања браће Јакшића у Нађлаку и један део имања бивших деспота. Али већи део Срба устао је против тих крсташа и помагао је племићску војску у борбама против њих.

Директни потомак породице Јакшић је руски цар Иван IV Грозни преко треће ћерке Стефана Јакшића Ане и њене ћерке Јелене Васиљевне, супруге руског великог кнеза Василија Ивановича.

Последњи племићи непосредни српски ктитори Хиландара били су Јакшићи. Деспотица Ангелина Бранковић 1503. молила је помоћ за Хиландар од руског великог кнеза Василија Ивановича. Хиландарци су средином XVI века посетили руског цара Ивана IV Васиљевича и молили га за заштиту и материјалну помоћ. Иван Грозни је постао нови ктитор Хиландара. Његова наклоност према српском манастиру објашњава се царевим пореклом, то јест родбинским везама са Јакшићима.

Народна епика запамтила је Јакшиће сем по њиховом јунаштву још по њиховим женидбеним авантурама и по деоби. Синови Стевана и Дмитра, Марко и Петар, делили су доиста имање своје породице и дуго су се парничили око деобе мезехеђешког спахилука, који су им очеви добили 1464. године, па су то парничење наставили и њихови потомци, нарочито женски.Покосовки циклус

 

Војиновићи су такође били чувени великаши из Старе Херцеговине, који су и у народним песмама опевани.

„Војислав Војиновић (+ 1363.) је био син војводе Војина и један од првих обласних господара у Српском царству.

Господарио је пределима између Дрине и Јадранског мора. Wегова област је у највећем обиму захватала територију између Рудника, Дрине, Поповог Поља, Дубровачке републике, Боке и Косова. Како је потицао из утицајне властеоске породице, Војислав је своју политичку каријеру почео на двору цара Душана, па се тако већ око 1350. године помиње као ставилац.  а пред крај Душанове владавине је понио и титулу кнеза За вријеме владавине цара Уроша Војислав постаје најмоћнији великаш и носи титулу хумског кнеза.

Војислав Војиновић је био члан утицајне феудалне породице. Његов отац Војин, родоначелник Војиновића, био је војвода и један од најистакнутијих велможа из времена Стефана Дечанског. Војислав је имао и двојицу старије браће, Милоша и Алтомана. Међу Војиновићима, Милош је био најстарији и већ 1333. се помиње као учесник у преговорима краља Душана и дубровачке општине, везаним за уступање Стона. Други Војинов син, Алтоман, 1347. године био је жупан у околини Дубровника. Све ово сведочи да су Војиновићи били угледна феудална породица за време владавине Стефана Душана.

Војислав Војиновић је своју политичку каријеру почео на двору Стефана Душана, где се око 1350. године помиње као ставилац. Упоредо са политичком каријером он је радио и на формирању своје феудалне области. Тај процес као и код осталих феудалних господара текао је постепено. Војислав је имао своје властелинство и за време Стефана Душана, али се о томе ништа поуздано не зна. Постоји помен у „Диверса канцеларие“ од 14. јануара 1345. да се Свињарево налази у „ин террно Војислави Војиновицх“. Међутим, како ово место није убицирано, остају непознати обим и величина Војиславqевог првобитног поседа.

Језгро Војиславqеве првобитне области засигурно представља ба[тина породице Војинови. Наимé,  Милош Војиновић, коме је предстојала сјајна каријера на двору Стефана Душана, умро је веома млад. Алтоман, који је после смрти оставио велики посед и малолетног сина Николу, последњи пут се помиње 1359. године. Војислав је својој области придружио највећи, део ако не и сав Алтоманов посед.

Политичке прилике у сусједству области Војислава Војиновића су се измјениле када је почетком 1358. године, 18. фебруара, у Задру склопљен мир између Млетачке републике и Угарске. Овим миром је Млетачка република изгнана са источне обале Јадранског мора, а Дубровник је постао поданик тада највећег непријатеља српске државе, Лудвига 1., краља Угарске. Ова чињеница дала је формално-правни основ Војиславу да почне свој сукоб са Дубровачком републиком. Територија хумског кнеза, Војислава, је постала гранична област, нека врста крајине, према Угарској, што је Војиславу дало још већи утицај на српском двору. Целом копненом страном Дубровачка република се наслањала на на посед хумског кнеза, што је Дубровчане стављало у тежак положај. Међутим, до рата није дошло тако брзо. Ситне пограничне чарке и неспоразуми су половином 1358. године изглађени тако што су Дубровчани послали кнезу Војиславу дарове у вредности од 400 перпера.

Средином јула 1359. године се угарска војска повукла са територија Српске државе, а непосредно потом је почео сукоб Војислава и Дубровчана. Наиме, Војислав је, као хумски кнез, тражио од Републике Св. Влаха да му преда Стонски Рат, јер је Стон био „седиште хумских кнежева“. У намјери да умире Војислава и одговоре га од рата Дубровчани су послали Джива Павла Гундулића. Међутим, ова Гундулићева мисија је била без успеха и очекивао се рат.Ратовао је у два маха (1359—60 и 1361—62) против Дубровника. У склапању мира посредник је био цар Урош.

Војислав Војиновић је умро 1363, а wегова удовица са још  непунолетним синовима није се могла одржати на његовим земљама. Истиснуо ју је 1367/68. Војиславов синовац, Никола Алтомановић, којим се породица Војиновића гаси.“ (из „Википедије“)

Ђурђевићи су директни потомци Балшића, владара Црне Горе у 14.-15. веку. Св.Јелена Балшић, ћерка Св.Цара Лазара била је удата за Балшу.

GRB KOSACAКосаче су потомци чувене владарске, племићке породице Косача. Херцег-Стјепан Косача је био владар Босне и Херцеговине у 15.веку.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Павловићи су били чувени кнезови, великаши, племство из Рудина, из Источне Херцеговине.

150px-Pavlovici_GrbПавловићи или Јабланићи су српска средњовековна породица која је у доба краљевине Босне (крај XIV и прва половина XV века) управљала источним и југоисточним деловима данашње Босне и Херцеговине. Њихов најпознатији представник и родоначелник био је Павле Раденовић (?-1415). Са завршетком османлијског освајања краљевине Босне 1463. године Павловићи нестају са историјске сцене.

Најстарији познати члан Павловића био је локални властеличић Раден Јабланић. Његов син Павле Раденовић (?-1415) се уздиже током владавине Твртка I (1338–1391) и постаје један од најмоћнијих великаша краљевине Босне владајући простором око Криваје и Праче. Он са Влатком Вуковићем 1391/92 по налогу краља Босне и великаша заузима Конавље и проширује своје поседе, контролишући са Влатком царину на Леденицама. Он одржава добре односе са Дубровачком републиком и 1397. године постаје њен грађанин издавши Дубровчанима повељу о слободној трговини и заштити на његовим поседима. Као један од најмоћнијих велможа краљевине Босне активно учествује у превирањима око власти, како у Босни тако и у Мађарској подржавајући Владислава Напуљског против Жигмунда Луксембуршког. Павле умире 1415. године од последица рана које је задобио у лову на Пареној Пољани недалеко од Краљеве Сутјеске односно Бобовца. Том приликом су га током лова завереници из породице Златоносовића, по налогу краља Стефана Остоје и Сандаља Хранића напали, наневши му смртоносне повреде.

Наслеђују га синови Петар (1415–1420), који 1420. године гине у борби са Османлијама и Радослав (1420–1441) који је био ожењен Теодором, ћерком Вукца Хранића Косаче и сестром Стефана Вукчића Косаче. Он 1426. године продаје Дубровчанима свој део Конавља, да би од 1430. до 1432. године водио против њих рат око Цавтата освојивши га. Поред Дуброника, Радослав се сукобљавао и са Косачама, породицом своје жене успевши да Стефана Вукчића Косачу потисне из Приморја. После његове смрти 1441. године наслеђује га син Иваниш (1441–1450) који умире 1450. године, после чега власт прелази на два преостала Радославова сина Петра и Николу (1450–1463). Њих двојица стају уз краља Стефана Томаша у борби за одбрану краљевине Босне против Османлија. Обојица су страдала 1463. године током пада краљевине Босне под османлијску власт, чиме је угашена властелинска породица Павловић.

Поседи Павловића обухватали су просторе данашње источне и југоисточне Босне и Херцеговине са делом Конавља.

У свом раду: „О поријеклу становништва Тузланске области“ Ристо Јеремић наводи да је цео простор између река Дрине и Босне припадао средњовековној властели Павловић, чија је матица био Јаблан град у срезу Зворничком, а главно седиште град Борач код Рогатице.

Најзначајније тврђаве под њиховом контролом биле су:

Поред тога имали су неколико царина, од којих су најзначајније биле код:

Владари из породице Павловића

 

Лекићи су потомци Комнен барјактара, опеваног у народним песмама.

Степановићи су сродници чувеног Војводе Степе Степановића, свима познатог из Балканских ратова и Првог Светског рата.

Вукотићи, потомци чувеног сердара Јанка Вукотића из Црне Горе.

Бирчанин, потомак чувеног кнеза Илије Бирчанина, из Ваљевског краја, посеченог од Турака у „сечи кнезова“ 1804.

Иваниши су били Српски чувени племићи у 15.веку у Дубровнику. Касније се преселили у Лику.

Томашевићи су били владари Босне и Херцеговине.

Петровићи, позната владарска породица са Његуша, из које је и Св.Петар Цетињски.

Чворовићи су потомци Никше, оснивача града Никшића, чија је кћер била удата у Немањиће.

Јовановићи из Попова Поља, из Херцеговине, су дали Св.Василија Острошког

Мраовићи су дали једног владику, Теодосија Мраовића, пре неколико векова, као и Ђорђевићи, чувеног Владику Јована, који је саградио Владичански Двор у Вршцу, и Богословију у Сремским Карловцима.

Костићи су били чувена свештеничка породица из Приморја, а и Лучићи су били свештеници из Херцеговачког дела Приморја.

Јоковићи су били родољубиви јунаци из Црне Горе.

 

И ко зна колико још које не набројих…

У самим генима је уписано све оно што наши претци носе у себи, и тим предавањем нама је предато и сво оно богатство њихових личности, особина, карактера, али још више добијамо од њих њиховим молитвама са Неба- од свих оних који су у Небеској Србији, који су се удостојили да наследе Живот Вечни. Сви они који су пострадали за веру и отаџбину, и сви они који су се због побожног и врлинског живота удостојили да буду убројани међу Свете, помажу нам са Неба, крепе нас молитвама, и окупљају за битку прозив зла, за одбрану наше вере, наше земље, народа и језика.

Нисмо сами. То су непрегледна мноштва, милиони и милиони Светих вековима, који су се удостојили Раја, и који стога имају слободу пред Богом да се моле за нас.

Одговорни смо пред њима. Добро је подсетити се њихових Светих примера, да се ноге укрепе и мишице учврсте.

Господ нам је дао дивне претке, дивну земљу, и обдарио нас силом Својом, уврстивши нас у Своја најближа чеда- Православљем. Имамо све дарове да живимо достојно имена Хришћана.

Уредништво „СРБИ НА ОКУП“