Душан Пророковић: Зашто Дачић уместо да брани поклања Космет!?

Колико треба веровати Рамушу Харадинају, када каже „да дијалог са Србијом неповратно води ка престанку утицаја Београда на северу Косова“, те да овај процес „иде према рашчишћавању односа Србије са Косметом“?

Одговор је једноставан: треба му веровати у потпуности. Не зато што он зна нешто што други не знају. Већ зато што је све очигледно. У једној ствари Рамушу Харадинају треба одати признање. То је човек, који је после уласка у политику одвојио пуно времена и пуно инвестирао у сопствено образовање.

Потпуно атипично за политичара, изгледа је јако добро био свестан сопственог незнања, па је покушавао нешто да исправи, а нешто да надокнади. За деценију и по, прошао је невероватан пут од избацивача у швајцарској дискотеци, преко суровог терористе, до једног од водећих албанских политичара на Балкану (у пуном смислу те речи).

Ово ваља нагласити, јер треба подвући, да у својим јавним наступима, Харадинај и те како бира речи и опрезан је са формулацијама! Када говори о „процесу“ који се одвија у Бриселу, а у којем су до сада учествовали Ивица Дачић и Хашим Тачи, он користи изразе „дијалог“ и „разговори“, за разлику од својих колега којима се често омакне да су то „преговори“ (ко прати штампу на албанском, приметиће у Харадинајевим наступима речи: dialog и bisedë, али не и negociatat).

И, без обзира колико српској страни било тешко да прихвати ову чињеницу, у томе је и цела ствар: овај процес се може назвати на пуно начина, али се не може назвати преговорима.

Према Џофу Бериџу, једном од најцитиранијих аутора који се бави теоријским проучавањем преговарања, то је процес који се води између две стране у циљу „постизања формалног споразума ради проналажења решења за питање од заједничког интереса или је предмет спора међу њима“, а спроводи се преко утврђивања сагласности о потреби преговарања, дневном реду, месту, процедури…

Вилијам Зартман и Морин Берман говоре о три фазе преговарачког процеса: припреми преговора, форумулисању општег оквира споразума и усаглашавању детаља споразума. У свим овим фазама преговарачке стране имају низ активности, које укључују и јавност, већи број државних институција, стручне организације и тд.

Далибор Влчек наглашава како се преговори често завршавају на добробит обе стране или тако што обе стране кроз уступке нешто губе. Још је стотину разних ствари, које различити аутори наводе, а везане су за преговоре. Али, довољно је зауставити се и на овим основним. И поставити питање: где се овде, у поменутим одликама преговора, може препознати процес који се одвија између Београда и Приштине?

Да ли је Србији у интересу да постиже и потписује са тзв. републиком Косово формални споразум и тако у потпуности легитимизује једнострану одлуку косовских Албанаца? Какав заједнички политички интерес спаја Београд и Приштину, поготово у светлу свих активности албанске стране на процесу геополитичког заокруживања „великоалбанског“ етнопростора?

Како се текућим процесом може решити спор између две стране, осим уколико српска страна не пристане на промену сопственог Устава? Шта је српска страна учинила у припремној фази преговора, да ли је уопште предложила да се неке тачке нађу на дневном реду, да се утврди повољније место преговарања, да се прошири дневни ред или укључе у преговоре још неки медијатори? Какав је утицај на дефинисање општег оквира споразума и његових детаља?

На крају, шта представља корист, добробит од преговора за српску страну, или, уколико евентуално обе стране морају да се помире са одређеним уступцима и губицима, шта је то што губи албанска страна, а што утиче на побољшавање укупне српске позиције?

Све ово што се одвија у Бриселу нису никакви преговори. Да су преговори, Србија би на то имала некакав утицај, или би барем показивала да се бори, што би се дало приметити на пуно начина. Могло би се вратити уназад, па погледати шта је све претходило преговорима између српске и албанске стране из 2007. године, како се све одвијало, колико је енергије уложено у припрему процеса, мотивисање јавности, анализу противнику, припрему провокација. Постоје о свему белешке, о нечему чак и транскрипти, довољно је потражити по архивама и прочитати….

Без обзира на крајњи лош исход по српску страну, и процес из 2011/12. године који је водио у име Србије Борко Стефановић, јесте подсећао на преговоре. Постојало је низ иницијатива, захтева да се прошири дневни ред, покушаја измене решења…

Да ли се радило о пуком симулирању или је у свему било и искрене намере, колика је у свему одговорност српских преговарача, а колико је одговорност на неким другим адресама, сасвим је друга ствар. Ово што се тренутно одвија нема ништа од тог „садржаја“ да би се могло објаснити како смо сведоци преговора. Нема чак ни симулирања преговора. Јер, ствари функционишу врло једноставно.

Високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност предложи нешто српској страни, што, треба посебно нагласити, јавност у Србији углавном сазнаје преко приштинског дневника „Коха Диторе“, а затим се то у неизмењеном облику усвоји и примењује. Некада одмах, некада одложено за неколико недеља, али се примењује.

Процес који се тренутно одвија зато је најправилније описати као „пузајућу капитулацију“. Јер, енциклопедијска дефиниција капитулације, јесте да се ради о поступку испуњавања диктата друге, победничке стране, што резултира (делимичном или потпуном) предајом територије, људства, ресурса и средстава. Србија у овом процесу управо то ради!

Оно што предложи Кетрин Ештин, заправо Брисел и Приштина, који имају заједнички циљ да „натерају Србију“ да призна тзв. државу Косово, али истовремено имају и низ нерешених и отворених питања и тачки сукобљавања, међусобно договарају, што председник српске владе беспоговорно прихвата и још убеђује јавност како је то, туђе бриселско-приштинско решење одлично за земљу!Стога је и јасно куда наставак овог процеса води.

Да би се нешто променило и да би Србија макар покушала да заштити неки од својих интереса, српска страна мора да почне да преговара. А то значи нешто сасвим друго од овога што смо до сада гледали!