Писмо јеромонаху: ТРОГЛАВА АЖДАХА НА ИЗДИСАЈУ
Владика РПКМ у егзилу АРТЕМИЈЕ и архимандрит Николај са ктиторима катакомбних манастира Светог Николе u Лозници код Чачка и Светог Стефана у Грдовићима код Ариља
Нек се постиде охоли, јер ме без кривице оборише.
(Пс 118, 78)
Часни оче,
Пишеш ми да са симпатијама посматраш моју борбу дугу 32 године, коју водим са „троглавом аждахом“ и да се радујеш што сам јој до сад, како рече, „одсекао две главе“. Али, велиш, ниси сигуран да ће мој духовни отац владика Артемије са својом малом четом, одсећи трећу главу која има јаку логистику у центру светске моћи и зла. Још велиш да си „с нама у срцу и у духу“, али да си од својих учитеља научио: Иди мудро не погини лудо.
И кажеш, да имаш обавезу, због своје духовне деце, да бринеш о свом манастиру те да, за сада, ове ствари остану строго међу нама.
Рече да Те у размишљањима озбиљно „поколебала изјава г. Атанасија или Амфилохија“, која каже да ће „кад умре Артемије, с њим умрети и његово дело“. [1]
Вероватно да са брда на ком стојиш више видиш но ја под брдом.
Али ја, шћућурен под брдом, у свом незнавењу и кратковиђу ипак напабирчих по неки класић на њиви Господњој: да је Давид с праћком победио Голијата; да, ко се у Господа узда – у високом заклону стоји; да ко има вере ко зрно горушичино, може и гори оној рећи пређи одавде тамо, и прећи ће…
Да се вратимо Твом опису „Троглаве аждахе“, који ме је заиста орадостио. Мада, нисам ја заслужан за „одсецање“ оних двеју глава аждахиних. То је Милост Божја порадила. Ево како је било.
Реља Јанковић је часно опрао свој пад, извинивши ми се, преко новина и Радио Београда, рекавши јавно, да је то бешчашће клевете и лажи, којима је повукао обарач на топу Централног комитета Савеза Комуниста Србије за мој одстрел – чија је последица моја политичка „смрт“ – учинио слепо верујући (Ком)партији; [2]
Врховни касациони суд Републике Србије је опрао некомпететност, незнање, аљкавост, непрофесионалност… Прекршајног суда у Чачку и Апелационог суда у Крагујевцу, који су се срозали у отирач острашћеног полицијског бакабунде Тихомира Салевића, преиначивши њихову пресуду којом су осудили свештеника Слободана Илића и мене, не доказавши (и не доказујући!) постојање кривице – слепо верујући полицијском командиру, тј. његовој клеветничкој и лажној пријави и лажним сведоцима.[3]
Једино још људи који имају црне ризе и образе исте боје, и који су без душе (како иначе, неки од њих, уче младе богослове) – Амфилохије Радовић, Иринеј Буловић, Фотије Сладојевић, Радомир Поповић, Драгомир Сандо, Миломир Радић, Љубинко Костић, Милић Драговић, Милан Јорговић… нису одустали од слепог веровања папи (боље: у папу) који је тајним споразумом са САД и Немачком склопио заверу о тоталном уништењу Православља. [4] Ти слепујући, лажни пастири, идући за „светим оцем“ (како јадници иринеји зову тог архијеретика папу, који би да нам уништи веру отаца нашијех), и користећи његов језуитски метод настоје да униште све што мирише Светосављем: црквени поредак, свето Предање, срж православне догматике, иконостасе… На том задатку сметња су им они који чврсто стоје на светосавском путу или како нас поједини лажни епископи називају: „православни фундаменталисти“, „зилоти“, „псевдозилоти“, „артемијевци“…
Ту сметњу, по њиховом (мало)умовању, ваља отклонити тако што би требало све што стоји горе – оборити доле, у екуменистички брлог или како би г. Иринеј Гавриловић рекао: „Оно што виси нека отпадне“. [5]
Али пошто је то што је горе, узвишено и неће да отпадне, Милошћу Божјом, онда се на то, по безумљу прогонитеља, ваља бацати дрвљем и камењем: лажима, клеветама, лажним процесима, неканонским одлукама, прогоном уз помоћ окупаторске силе… не би ли се то што је свето утопило у баруштинама пуним муља и духовне жабокречине, које се зову милозвучним именом `екуменизам` – како је некад говорио, док није отишао у раскол, веривши се са папом, јеретик и кичмоломац Иринеј Буловић. [6]
Иначе, опште је познато да само на родно дрво камење лети. А то родно дрво у овом зловремју је свети владика Артемије. А плодови тог дрвета, које би зликовци хтели да омлате, су његова дела и његова духовна деца.
Али, сви ми који од злих побегосмо у Заклон Господњи свакодневно уз Псалмопојца шапућемо:
„Чуј, Боже, глас мој у јаду мом; од страшног непријатеља сачувај живот мој.
Сакриј ме од гомиле безаконика, од чете злочинаца,
Који наоштрише језик свој као мач, стрељају речима, које задају ране,
Да би из потаје убили правога. Изненада ударају на њ и не боје се;
Утврђују себе у злим намерама, договарају се како ће замке сакрити, веле: Ко ће их видети?
Измишљају злочинства и говоре: Свршено је! Шта ће се радити, смишљено је! А шта је унутра и срце у човека дубоко је.
Али ће их Бог поразити; удариће их стрела изненада.
Обориће један другог језиком својим. Ко их год види, бежаће од њих.
Сви ће се људи бојати и казиваће чудо Божије, и познаће у томе дело Његово.
А праведник ће се веселити о Господу и уздаће се у Њега, и хвалиће се сви који су правог срца.“ [7]
Уколико се прогонитељи владике Артемија и његове духовне деце не врате са пута злога и не поправе путеве своје и дела своја, [8] онда ће им верни народ окренути леђа и послушати глас светих и богоносних отаца нашијех: [9]
Марко Ефески:
„Бежите, дакле, од њих, браћо и од сваког општења са њима. Такви су лажни апостоли, лукави посленици прерушени у апостоле Христове, што није чудо, јер се и сам сатана прерушава у анђела светлости. Није онда дакле, никакво чудо што се његове слуге претварају као слуге праведности, чији ће крај бити по делима њиховим… Но како вам је светим апостолима одређено, стојте држећи предања која сте примили, како писана тако и неписана!“
Св. Герман Нови:
„Налажем свом народу Божјем на Кипру, који сте истинска деца Цркве, да бежите главом без обзира од свештеника који су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да благослов из њихових руку случајно примате. Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, неголи да са латиномислећима заједно у цркве идете, да не бисте заједно са њима наследили пакао.“
Св. Николај Србски:
„Народ не треба да следује својим слепим вођама кад га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег Закона.“
Св Јустин Ћелијски:
„Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји.“
Св Максим Исповедник:
„Јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде.“
Св Атанасије Велики:
„Ако се епископ или презвитер, који су очи Цркве, рђаво понашају и саблажњавају народ, треба их избацити, јер је корисно окупљати се без њих у часном дому, него са њима бити припојен , као са Аном и Кајафом у аду ватреном.“ [10]
Св. Јован Златоуст:
„Ако и најмање оштетиш печат на царској новчаници, цела новчаница постаје фалсификат. Тако исто ако здраву веру и у нечему најмање измениш, цела бива оскврњена и постаје гора уместо боља… Нека послушају Павла који Говори да Еванђеље изменише они који и у најмањем уводе новотарије.“
Св Јован Кронштански:
„…Код католика глава Цркве није Христос, него папа… и њихова ревност у вери увек прелази у страствени, човекомрзачки фанатизам, острвљени фанатизам, фанатизам крви и мача (ломаче), непомирљивости, дволичности, лжелукавства“…
А што се бившег еп. Атанасија Јевтића тиче, на бунцања тог духовно измасакрираног болесника, не треба губити време. Њему би само Бог могао помоћи, али он је веселник и Богу окренуо леђа својим понашањем. Он је, уз остало, „открио“ милионе владике Артемија по домаћим и страним банкама; он је „прорекао“ да Артемије има једва неколко десетина присталица; он му је дао дијагнозу да болује од разно-разних могућих и немогућих болести… Он је, попут гатаре Ванге „видео“ како „фамозно удружење Законоправило има на челу дојучерашњег удбаша који је у време комунизма на свештенство уперавао пиштољ…“ А да сам тај „удбаш“ ја – „доказ“ је још једна од безброј његових умоболних лажи на којој би му и Луцифер позавидео: … „мутиводе и цркворушитељи Мидораг Петровић и његов председник самозваног удружења Законоправило, познат већ као `Патријарх Милоје`“. [11]
Ипак, да са прљавом водом из корита не избацимо и дете, морамо признати да је пре него што је „пролуп`о“, г. Атанасије имао и понеку умну. Омакло му се. Што каже народ: „И ћорава кока кљуне неко зрно“. Ако се вероломци и расколници од Светосавске Цркве, који сада седе у Синоду, не врате са пута злога – догодиће се чудо новиђено: догодиће се оно што је својевремено, док није „пролуп`о“, записао г. Атанасије Јевтић (подвлачење моје):
„Јер, ми знамо из историје Цркве, да права вера, Црква правоверних, често није била у већини у односу на јеретике. `Мало стадо` Христово, по речима Георгија Флоровског, бивало је у историји, и сигурно ће још бити у апокалиптичкој будућности, заиста у мањини и потискивано у `пустињу`.“(Моји Драгачевци би ускликнули: Опа бато!!!) „Али то не значи да је истина била на страни оне јеретичке већине. Самоочевидна у Цркви истина и не зависи од количине, од `саборности` у лажном, демократском смислу те речи. Зар је у време пред Никејски сабор истина била на страни великог скупа аријанствујућих епископа, или на страни ђакона Атанасија Александријског? Или пак, после сабора, Цркву је такорећи представљао сам св. Атанасије Велики. Неколико векова касније, Свети Максим Исповедник такође је био у мањини; па нешто касније Свети Јован Дамаскин; и још касније Свети Марко Ефески.
Исто тако, нетачно је и схватање оних који сматрају да у Цркви само јерархија, и то само у степену епископа, има непогрешивост, или `монопол црквености`. Ниједном епископу сам тај чин не обезбеђује ортодоксију, то ми знамо из историје Цркве. Али, пошто су још свети апостоли одлучили да саборну истину Цркве изражавају сабором епископа (ср. Д. Ап. 15.6) то је онда постало наслеђе Цркве, јер Црква мора на неки начин изражавати себе. Ти сабори Цркве, понављамо, долазе од саборне природе саме Цркве; сабори су од саборности, а не обратно. Уз то још. зна се да су учесници тих сабора били многи светитељи Божји. Треба се сетити да су међу тим епископима на саборима били и такви епископи као што су: св. Николај Мирликијски, св. Атанасије Александријски, св. Спиридон Чудотворац и други. Уосталом, ми знамо и примере када нису само епископи били носиоци православља (св. Максим Исповедник, св. Дамаскин, св. Теодор Студит). Није ли, како скоро напомиње грчки богослов Трембела, црквени народ у време императора Ираклија, имајући на челу два монаха – Софронија и Максима – свргнуо и анатемисао васељенског патријарха и римског папу.“ (Опет из мене провирује Драгачевац: Опа бато!!!) „У време пак Флорентинског сабора тај исти православни народ срушио је унију, имајући за руководство једног епископа – св. Марка Ефеског.“ (Иако је неукусно, опет би` се вратио завичају: Опа бато!!!) „Није, дакле, епископ `монополисао црквеност` него, да се послужимо речима православног светоотачког богослова – Хомјакова: `Црква је право формулисања своје вере предала својим старешинама епископског чина, задржавши, ипак, за себе право да провери формулу, коју они усвајају`. Зато је, вели он на другом месту, сва Црква примала или одбацивала одредбе сабора, с обзиром на то да ли су те одредбе сагласне или противне њеној вери и њеном предању, и давала назив васељенски само оним саборима, чије је одлуке признавала за израз своје унутрашње мисли. На тај је начин сабор васељенски постајао глас Цркве`“. [12]
Ђе рече сабор. У србском народу су сабори у поводу одређених светковина уобичајени. То је врста народног окупљања – општа манифестација. Вашари су, такође, облици народног окупљања, превасходно ради трговине… Шапчани певају: „Оћемо ли у Шабац на вашар?“ Шабац неки зову „Мали Ватикан“. Провери зашто!
Ови наши јеретици се спремају на један лажни сабор, један грдан вашар. Грдан да не мож` бити грђи. У Истанбул – 2016. Ту ће се трговати вером и људским душама. Ту ће се окупити шверцери, накупци, прекупци, преваранти, разбојници, душегубци… разних фела. Учесници тог вашара неће „љубит старе бабе за бећаре слабе“, како вели она шабачка. Зашто? Зато што нису слаби, но још гори: олошали, рђави, унакажени, самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељивци, хулници, клеветници, неблагодарни, безбожни, кривоверни, безосећајни, непомирљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени… – што викала моја покојна баба Драгиња: „ Ваки су, наки су, никаки су“. Е зато они у Истанбилу неће „љубит старе бабе“ него акрепе, јеретичке сподобе, породе аспидине…
***
Ето драги и поштовани оче,
То је оно шта ја у овом трену мислим, верујући да дело владике Артемија није само плод мржње и издаје његових прогонитеља. Верујем да је његове прогонитеље на то бешчашће ђаво натуткао, и да је Промислитељ владику Артемија, као свог верног слугу одабрао да се преко Њега сотвори пророчанство Светог Николаја: [13]
А Цар Славе сједи на престолу,
Док са земље грми ко олуја,
То Србија кличе – АЛИЛУЈА!
Заиста, заиста ти кажем, оче,
У нашим катакомбама, широм земље Србије (а и шире!), Србљи кличу: Алилуја!
А што се Твоје обавезе према чељадима и манастиру тиче, у то не улазим. Знам да су наши преци у невољама ишли у збегове и сеобе, са све чељадима своијем. То је урадио и отац Небојша Стевић, игуманија Јелена Вазнесењска, отац Јаков из Планинице (нишка епархија), оци Лазар и Жељко… И многи други. Пре неки дан је окренуо леђа оцеубици Теодосију и отац Кирил из манастира Драганац на Косову. Таквих „бежања“ од јеретика ће тек да буде. Уосталом, то питање је решио Св. Анатолије Оптински говорећи:
„…Тешко у те дане монасима који су се везали за имање… Они ће успавати своју савест говорећи: `Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити’. Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада он више неће бити свети манастир, него голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат“.
То питање је решио и Господ наш говорећи: Марта! Марта! Бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добри део изабрала, који се неће узети од ње; Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?…
Да ли Богу службу чине јереји који у олтарима (не мислим на оне који су иконостасе порушили – они су се јавно и бесрамно уврстили у папин окот) узносе „молитве“ да папини прстеноносци, самопроглашени екуменисти (дакле: јеретици), самопроглашени бискупи, палиоци свећа у јеврејским синагогама… правилно управљају речју истине Божје – то нек процене сами. Сами ће и дати одговор у дан Онај.
А што се дискреције тиче, драги оче, не размишљај о томе. Због мене, при здравом разуму и чистој савести, ником неће фалити длака с главе. Ко хоће да страда за веру, спасења душе своје ради, Христа ради, Цркве Свете ради (а Црква нису иринеји, атанасији, амфилохији, игњатији…) – широко му поље. То је став и мог духовног оца, владике Артемија. Због њега и његових састрадалника, пак, нико не треба да подноси никакву жртву. Ни за длаку.
„Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи —
Бог је слободу дао за човјека.
Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикo —
У својој смрти да нађе лијека.
Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!“
А што се „пророчанства“ епископа екумениста (расколника од Цркве Светог Саве) – о “умирању Артемијевог дела“ тиче – могу ти изнети своје уверење, своју наду.
Наиме, ако је страдање и прогон владике Артемија и свега оног што је уследило после тог неканонског разбојништва – ако је, дакле, то плод Божјег Промисла (бриговођења) – у шта сам потпуно уверен – онда се засигурно неће остварити „пророчанства“ братоубица. Него ће се остварити старозаветно пророчанство, па ће праведничке колибе (читај: катакомбе) процветати. [15]
Ако је, пак, „Артемијево дело“ производ нас људи, наше гордости, наше непослушности светоотачком Предању и Јеванђељу (не дај Боже) – то ће пропасти. И треба!
Али мени се чини, као да чујем тутањ из старозаветних дубина, ехо из старозаветних даљина:
„Тешко пастирима који потиру и размећу стадо паше моје! говори Господ.
Зато овако вели Господ Бог Израиљев за пастире који пасу народ мој: ви разметнусте овце моје и разагнасте их, и не обилазисте их; ево, ја ћу вас обићи за злоћу дјела ваших, говори Господ.
И остатак оваца својих ја ћу скупити из свијех земаља у које их разагнах, и вратићу их у торове њихове, гдје ће се наплодити и умножити.
И поставићу им пастире, који ће их пасти, да се не боје више и не плаше и да не погине ни једна, говори Господ.“ [16]
Нека буде Воља Божја!
А ми живи били па видели.
А Ти, многопоштовани и веома драги, оче,
Појтај тамо куд Те срце вуче, где Те савест зове, очи воде а ноге носе. Пази да не одоцниш. Јер пролази дан. Иде ноћ.
У Београду,
Крстопоклоне недеље, 2015. године Господње
Иштући Твој благослов,
и прижељкујући те у стаду о коме говори Господ,
радујмо се долазећем празнику Васкрсења Његовог.
Грешни Милоје
Прилог: стр. 368. књиге Чувари вере предачке.
[1] Она народна вели: Што је баби мило то јој се и снило.
А Ј. Ј. Змај певаше: Јеси л`умро роде?/ Нисам!/ Немој ни умрети./ Јер тај није на умору/ Ком се страшно прети.
И још: „Где ја стадох – ти ћеш поћи!“/ „Што не могах – ти ћеш моћи!“/ „Куд ја нисам – ти ћеш доћи!“/ „Што ја почех – ти продужи!“/ „Још смо дужни – ти одужи!“/… Јест, тако је, браћо драга, /Ти гробови нису раке,/Већ колевке нових снага.
[2] Моје ране од тог „топа“ су зарасле а образ је сачуван. Иако од свог инквизитора нисам тражио сатисфакцију – време је дотакло његову савест и помогло му да пресуду „укине“. Богу хвала за све! [3] Рана на листу десне ноге ми је зарасла а образ је, хвала Богу, остао неукаљан.
Ни у другом неправичном поступку нисам тражио заштиту законитости. То је учинио адвокат Томислав Ерић у намери да отклони неправду нанету часном свештенику Слободану Илићу. Међутим, Пресуда Врховног касационог суда Републике Србије, Кзз 926/2014. од 10.12.2014. по тзв. клаузули „привилегија здруживања“ је потврдила и оправоснажила и моју невиност. Слава Богу за све!
[4] Види: Чувари вере предачке, Ревнитељ, Ниш, 2014, стр. 368. Копију те стране Ти шаљем у прилогу.
[5] Види:http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/192330/Odbegli-monasi-idu-kod-gresnog-Miloja Ж. Јефтић: Одбегли монаси иду код грешног Милоја, 4.6.2010.
[6] Види: Тајна безакоња, треће издање, Ниш, 2012, стр. 95.
[7] Пс 63, 2-11. Рана на души прогнаних још крвари, али образ светли. Нека буде Воља Божја!
[9] Цитати преузети из књиге: Грешни Милоје, Сагрешења у СПЦ , Ниш, 2014, стр. 263 – 277.
[10] (PG 35,53) – превео М. Петровић.
А о Ани и Кајафи знамо из Светог писма да су били првосвештеници који су, ради Јевреја, чинили све да се Христос осуди на смрт.
[11] Грешни Милоје, Не помичи старе међе, друго издање, Г. Милановац, 2008, стр. 167-170.
[12] Грешни Милоје, Сагрешења у СПЦ , Ниш, 2014, стр. 274-275.
[13] Владика Николај: Небеска Литургија.
[14] Алекса Шантић: Ми знамо судбу.
[15] Приче, 14. 11. (Дом безбожнички раскопаће се, а колиба праведних цветаће.)
[16] Јер 23, 1- 4. (Подвлачење моје).
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
