ДОЈАВА ГРАЂАНИНА ПОКОРНОГ

Претходна напомена уредништва
Милоје Стевановић је бранећи уставом зајемчено право о неповредивости стана вазнесењских монахиња у Овчару, покошен полицијским колима моментално ухапшен и приведен Суду под оптужбом да је дрско и безобразно наскочио на полицијска кола у којима је шверцован Епископ жички те да је реметио јавни ред и мир. Осуђен је од стране Прекршајног суда у Чачку новчаном казном и изречена му је привремена мера забране приступа манастиру Вазнесење у трајању од 6 месеци. Апелациони суд у Крагујевцу није уважио разлоге жалбе укључујући и лекарско уверење и налазе лекара специјалиста из којих се види да он није „наскочио“ на возило, већ је њиме покошен. Није помогла ни чињеница да судија у записнику констатује: „Окривљени показује ударац у лист десне ноге и задобијен крвни подлив који је уочљив“.
Други пут је Милоје Стевановић ухапшен, приведен истом Суду са свештеником Слободаном Илићем зато што су се са 50-так хришћана молили Богу на гробу оца Саве Вазнесењског, за покој његове душе. Исти суд је поново, сада строжије казнио Милоја, новчаном казном и изрекао му нову меру забране у трајању од нових 12 месеци, што је Апелациони суд опет аминовао. Овог пута је кажњен и свештеник Слободан.
У намери да отклони неправду нанету часном свештенику Слободану Илићу, адвокат Томислав Ерић подноси Захтев за заштиту законитости. Пресуда Врховног касационог суда Републике Србије, Кзз 926/2014. од 10.12.2014. по тзв. клаузули „привилегија здруживања“ је потврдила и оправоснажила невиност и Милоја Стевановића, којом приликом суд констатује да Пркршајни суд у Чачку и Апелациони суд у Крагујевцу уопште НИСУ ДОКАЗАЛИ постојање кривице свештеника Слободана Илића и Милоја Стевановића. Разуме се циљ није ни био да се утврди истина него да се пружи логистичка подршка екуменистичким зликовцима у чији јарам је годинама већ упрегнута и чачанска полиција. Тако је прасуда ових судова преиначена а поступак обустављен.
На тај начин, више не постоји забрана Милоју да оде на гроб свом духовног оцу Сави Вазнесењском, па је он одлучио да, после дужег времена, тамо принесе воштаницу о чему обавештава полицијске главешине – своје апсаџије.

Блажено почивши о. Сава и Грешни Милоје

Начелнику Полицијске управе г. Мишу Петровићу
и Командиру полиције г. Тихомиру Салевићу
Чачак

ДОЈАВА ГРАЂАНИНА ПОКОРНОГ
Ја, Милоје Стевановић, од оца Светолика и мајке Југославе, са станом у Београду, Теразије, 29, вашим мерама апшења, привођења судији и изрицања казни и привремених мера које су постигле свој васпитно-поправни циљ и учиниле ме покорним грађанином, одлучих, тако казнено-васпитно поправљен, да вас обавестим као будне стражаре на бранику људских и Уставом Отачества зајемчених права, а све у сагласју са Европском конвенцијом о људским правима, да намеравам наредних дана да запалим свећу на гробу мог духовног оца, Саве Вазнесењског, чије тело почива на меморијалном јавном месту – гробљу покрај манастира Вазнесење. О томе, дакле, обавештавам зато што по „доктрини“ командира Тихомира и игумана Тимотеја такав чин представља дрско и безобразно понашање.
Том приликом ћу употребити оно што, по осећају вашег миљеника и саучесника у прогону светосаваца Тимотеја Миливојевића, представља веома опасно оружје: молитву, свећу од чистог воска и тамјан. Чак и шибицу.
Такође, том приликом ћу се осењивати крсним знамењем, што вашем миљенику може нанети тешке душевне патње, ако је веровати оној народној – Бежи ко ђаво од крста – па би се могло десити да се он, у налету бесомучја евентуално изазваног крсним знамењем, даде у бекство низ оближњу шуму и тако се, попут збитија на брегу Гадаринског језреа, стрмоглави у оближње језеро на Морави.
Зато предлажем да, по вашем провереном и уиграном старом добром обичају, ради предострожности, упутите на Вазнесењско гробље кордон добро наоружаних људи, опскрбљен материјално техничким средствима (никако не заборавивши повећу флашу јаке ракије за командира, која му проверено(!) даје кураж и појачава борбену оспособљеност). Уз то, не заборавите да ставите у стање приправности и судију Верославу.
Не заборавите, такође, да припремите два-три сведока који ће својим исказима устврдити да је Милоје Стеваноовић воштаницом, тамјаном и Оченашом реметио дрско и безобразно јавни ред на гробу поменутог духовног оца. Најпримереније би било да за сведоке организујете семинар на коме би се они обучили како се безкомпромисно доказује клевета командира Тихомира. Наравно, подразумева се да сведоци треба да буду службена лица, јер ће њима судија Верослава, самом том чињеницом, безрезервно и безрасудно поклонити веру, као што је то чинила и до сада, управо зато што сведоче по налогу командира, а не по налогу савести како то учини монах Орсисије.
Такође, предлажем да, из предострожности, у својој стратешко-тактичкој припреми предвидите евентуалну могућност прекида телекомуникационих веза вашег миљеника Тимотеја са вашом полицијском станицом, с обзиром да се он, сагласно Ничеу, прави да верује у Бога, а верује у полицију. Зато предлажем да организујете сталне страже по четворобригадном систему на магистрали испод гробља које се налази поред манастира Вазнесење и наравно пред капијом истог, онако како сте то перфектно чинили више дана крајем маја 2012. када сте, пркосно, асистирали помахниталим поповима у избацивању Христових невести из њиховог станишта, и то без икаквог суда и пресуде, као и у избацивању верног србског народа из србске светиње коју саградише оци наши. Ипак, добро смо прошли. Бивало је и горих непријатеља, који су палили србски народ са све светињом.
Ово рекавши, скидам са себе одговорност за ваше евентуалне пропусте у одбрани задатака које пред собом имају поданици „светог“ им „оца“, тј. папе, носећи његово прстење и напрсне крижове, а чијим послушницима сте ви до сада ревносно пружали логистику, штитећи их на литургијама кад су се ругали светоотачком Предању и када су избацивали народ који се клечећи мољаше Богу, едабисте омогућили синовима таме, који имадијаху црне ризе и образе исте боје, да у мрклу ноћ извуку из свог легитимног и легалног стана вазнесењске монахиње (да поновим: без суда и пресуде!) и да им отму брашно, со, козе, кашике, кокошке… Све! Све на ваше чарне очи!!! Истина, тај вам подвиг не одобрава, неко тричаво позитивно законодавство, јер ви сте добро утврдили поуку највећег сина наших народа и народности да се не треба држати закона ко пијан плота. Јабогме. Зато нисте покренули ни прекршајне ни кривичне поступке против пљачкаша и силеџија. Уосталом: Коме закон лежи у топузу… тај је „бог и батина“ – тај не пита жабе кад науми да затрпа мочило.
Такође, скидам одговорност са себе ако би се десило да вашим штићеницима, услед ваше небудности, њихов „свети“ им „отац“ тј. папа на време не оствари своју заверу са нашим усрећитељима (и преко милосрдног анђела осведоченим „пријатељима“) – САД и Немачком о тоталном уништењу Православља.
То уништење је почело de fakto и de jure.
De facto, почело је рушењем богослужбеног поретка, иконостаса у Јовању, Заблаћу, Жичи, Студеници… прогоном Догматике св. Јустина са Богословског факултета у Београду и које куда, прогоном следбеника Светог Саве… – прогоном свега што се темељи на светоотачкој вери, него на јеретичкој „науци“ и инквизиторској пракси.
A de jure, (неканонским пресудама вероотпадника унутар Цркве), као и логистичком подршком правне државе попут пресуда судије Верославе, које немају утемељење у закону, чињеницама и судијској савести него у вери свему ономе што полиција тражи.
У том безаконом чину даде вам се те активно суделовасте, са својом добро опремљеном формацијом а на срамоту читаве јавности.
Нека би вам распети и васкрсли Господ помогао оном величанственом молитвом: Оче, опрости им, јер не знају шта раде!
Тој прозби се и ја, грешан, придружујем праштањем и поздрављем уочи предстојећег најрадоснијег Празника: Христос воскресе!, уз напомену и намеру да ћу, ради наука, ово објавити као „отворено писмо“.
Београд,
Крстопоклоне недеље, 2015. године Господње
Грађанин покорни
Милоје Стевановић