Петар Искендров: ФОНД ЗА УПЛИТАЊЕ

dolariОдлука коју је Европска унија донела о формирању фонда  за „подршку демократији“ у трећим земљама и земљама-суседима и даље обраста све новим и новим красноречивим детаљима. Према изјави Европске комисије, Европски фонд за подршку демократији (European Endowment for Democracy – EED) је предвиђен за пружање новчаних грантова новинарима, блогерима, регистрованим и нерегистрованим некомерцијалним организацијама, синдикатима, као и политичким организацијама, чак и оним које раде у изгнанству. Ради се о подршци опозиционим покретима у Алжиру, Јерменији, Палестини, Азербајџану, Белорусији, Египту, Грузији, Јордану, Либану, Либији, Мароку, Модавији, Сирији и
Украјини.

Иницијатори формирања фонда, осим Еврокомисије, су и неке државе, између осталих Пољска и Швајцарска, као и посланици Европског парламента. Првобитно је одређено да фонд износи  14,2 милиона евра. Од тог новца 6,2 милиона ће издвојити Европска  комисија. Швајцарска и друге земље су се сложиле да издвоје још 8 милиона.  Према подацима пољских новина Gazeta Wyborcza у следеће три године у фонд EED из благајне Европске комисије треба да стигне још 10 милиона евра. Према прорачунима оних који раде на формирању фонда, фонд треба да дође до „оперативног нивоа“ средином ове године. Како је изјавила Кетрин Ештон, врховни комесар Европске уније за међународне послове и безбедносну политику, „фонд се рађа у најбољем могућем тренутку, јер ће 2013.година бити најбитнија за демократску транзицију, посебно за земље-суседе ЕУ“. А Штефан Филе, европски комесар за питања проширења Европске уније, је подвукaо  да ће EED  допринети „играчима који дижу главе, који се, када се обраћају средствима Европске уније,  сударају  са препрекама.[1]

Међутим, сама идеја о формирању посебног фонда уопште није нова. О њој је први проговорио почетком 2011.године  пољски министар за иностране послове Радослав Сикорски. У то време је на Западу незауставиво расла еуфорија  поводом такозваног „Арапског пролећа“ по јужном и југоисточном периметру Европске уније. У Бриселу се чинило да је наступио згодан тренутак  да се покуша остварење „преформатирања“ не само Северне Африке и Блиског Истока, већ и постсовјетског простора. У том циљу је планирано да се искористи широк спектар мера, укључујући и огромну политичку и финансијску  подршку опозиционих снага.

Међутим, у току „сазревања“ ове идеје на широком простору око ЕУ успело се да дође до новог помицања, због чега су се данас у спољној политици Европске уније измешали приоритети. Пре свега то се тиче Белорусије, чије су опозиционе снаге сада проглашене за најважније бенефицијанте фонда EED. Јер је директно финансирање  опозиционих снага, међу њима и оних најрадикалнијих, у потпуној супротности чак и са програмом  „Источно партнерство“ које је донео баш Брисел, а који је усмерен на то да се покушајем увлачења Минска у европске процесе  трансформише белоруски режим. Мада, јасно је да формат учествовања Минска у „Источном партнерству“ може да има само врло ограничен карактер.

Како је познато, Европска унија већ више од  петнаест година спроводи политику притиска на званични Минск. Последњи билатерални документ који су потписали ЕУ и Белорусија је Споразум о партнерству и сарадњи, из  1995.године. Али Европски парламент није ни њега ратификовао,  јер је председника Белорусије Александра Лукашенка  окривио за авантуризам. Међутим, председник Лукашенко је и даље на власти, а парламент, владу и друге органе власти и сада контролишу његови истомишљеници.

Па зашто се баш данас у Европској унији  појавила хитна потреба да се формира нови механизам за трошење новца,  и на шта је то мислила госпођа Ештон када је говорила о важности 2013.године  у вези са процесима који се дешавају у комшилуке Европске уније? Одговор на то питање се добија сабирањем  фактора који у Бриселу изазивају све јачу узнемиреност.

Један од најважнијих фактора представља јачање политичког и финансијског утицаја на постсовјетски простор Русије. Како је врло кратко и прецизно  ситуацију за званичну информационуагеницију EC EU Observer окарактерисала  аналитичар Пољског института за међународне односе у Варшави Ана-Марија Дајнер, „нови пројекат економске интеграције који је предложила Русија, а који је усмерен на формирање Евроазијског савеза на бази Царинског савеза Русије, Казахстана и Белорусије, представља главни изазов за Европску унију.“ Европску унију посебно узнемирава околност  да предлог Русије Белорусији о економској интеграцији представља једини предлог те врсте који „не захтева да белоруске власти либерализују политички систем“. Другим речима – Москва, за разлику од Брисела, финансијско-економску помоћ Минску не условљава личним мешањем у унутрашње послове белоруске државе.

Како госпођа Дајнер признаје, та околност представља за Европску унију „озбиљан изазов“ и у тој новонасталој ситуацији  једино средство  помоћу кога Брисел може да делује представља управо Европски фонд за подршку демократији. А прву озбиљну проверу  снаге програм за замашно финансирање белоруске опозиције  треба, како је Брисел замислио, да прође у јесен 2013.године на парламентарним изборима. Списак задатака који у вези с тим себи поставља Европска унија говори сам по себи. То је израда „антикризних програма“ за опозиционе кандидате  сопственим  снагама, плаћање публикација у „независним белоруским новинама“ и штампање агитационих материјала, као и  вршење „тренажних вежби за младе опозиционаре који ће постати посматрачи на изборима“[2].

И тако, интеграционе иницијативе Русије у односу  на Белорусију и остале државе постовјетског простора терају Брисел да жури са реализацијом  сопствених планова у вези са дестабилизацијом  унутарполитичке  ситуације у земљама региона. Тако да је потпуно законито то, што су се у списку земаља за које се планира да треба да се „прихране“ њихови опозиционари  нашли и Белорусија, Украјина, па чак и Јерменија заједно са Азербајџаном. Већ по традицији Бриселу се не свиђају многи аспекти политике тих држава – а у случају са  Белорусијом и делимично Украјином може да се говори о неприхватању и власти које воде те земље.

Међутим, списак негативних за ЕУ фактора тиме се не завршава. И у вези с тим много каже и интересовање  фонда EED  за финансирање опозиционара у Египту и Либији. Произилази да много тога у земљама „Арапског пролећа“ није кренуло онако, како су то замишљали западни сценарији  – када су већ и нове власти успеле да дођу у немилост.

И, на крају, трећу групу реципијената помоћи Европске уније чине опозиционе политичке снаге Грузије и Молдавије. Та чињеница се баш никако не уклапа у традиционалне оквире европске политике. Јер се до сада Брисел уздржавао од претерано “изазовног“ понашања према својим традиционалним савезницима – грузинском председнику  Михаилу Саакашвилију и прозападној  коалицији која је на власти у Кишињову.

Све што је набројано заједно узето више од свега сведочи не о новој добро смишљеној стратегији  Запада у односу на постсовјетски простор, Северну Африку и Блиски Исток, већ о паници која га је ухватила. А паника је лош савезник у решавању геополитичких питања, посебно у тако сложеним регионима. Чак је и Роберт  Каплан, главни аналитичар  америчке агенције за питања геополитике  међународне безбедности Stratfor  сада принуђен да призна да развој ситуације у региону има много сложенији карактер него што се то чини САД-у, НАТО-у и Европској унији. По његовом сведочењу „спорови у Азији се воде не о идеологији и не о темама високоморалне филозофије. Они се воде о томе ко ће добити више земаља. Иста драма се развија и у Сирији, у којој алавити, сунити и  курди воде спор због територије, власти и идеје. Погубно сиријско секташење  у коме Башар ал Асад  представља једноставно главног војног диктатора међу многима представља само много грубљу, хаотичнију и примитивнију верзију игре „Царева брда“.[3] У таквој ситуацији једнострана политика Европске уније која се заснива на директном мешању у унутрашње државне послове преко коришћења финансијских полуга нема само подривачки карактер, већ много јаче од тога дискредитује саму Европску унију.

Петар Искендров / Фонд Стратешке Културе


[3] The Wall Street Journal, 24.12.2012