Саопштење Скупштине Удружења „Ћирилица“: ДАНАШЊА ХИСТЕРИЈА ПРОТИВ ЋИРИЛИЦЕ СЛУЖИ ДЕЛУ ОПОЗИЦИЈЕ ЗА ЛОШ ОБРАЧУН С ВЛАШЋУ

На седници у Новом Саду 31. јануара 2013. Скупштина Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ усвојила је једногласно саопштење за јавност поводом најновијих безочних и најувредљивијих могућих напада на Србе преко напада на српску ћирилицу. У саопштењу се предочавају очигледни узроци и циљеви тих нових напада. Мали део бучне а неспособне и нелојалне држави опозиције погрешно напада власт из мржње према Србима и њиховој уставној ћирилици, уместо да најоштрије напада органе државе и власти што се ни после шест година од усвајања Уства Србије још не примењује доследно Члан 10. Устава Србије у вези са службеношћу српског језика и писма ћирилице. Не може се, сигурно, у Србији никада освојити власт тако што ће се подржавати наставак раније извршена планирана на Новосадском договору (1954) окупација Срба и Србије туђим писмом (гајицом) преко замене до тада стопостоне употреби српске ћирилице у српском језику у Србији.

    У последњих 12 година имамо у Србији и помодне, а штетне и неуставне претеране јавне колонизације Србије иностраним језиком и писмом.

    Иностране језике и писма – то посебно истичемо – ваља и у школи и изван школе, наравно, још више учити и знати и у одговарајућим приликама у пракси применити и користити, али се не сме неуставно употребљавати у јавности инострани језик и писмо као да су и ти језици и писма у општој службеној употреби у Србији. Код нас, на пример,имамо све више продавница исписаних страним језиком и писмом, ваљда из помодне жеље да будемо као Лондон или Њујорк. Неуставно је и недопустиво тако се понашати, јер се тако не понашају у Лондону, Паризу, Њујорку или Москви.

    У Србији се на први и на сваки поглед одмах стиче неизбрисив утисак да у Србији, по општој употреби српског језика и писма, да у Србији српски језик није на српској ћирилици, него на хрватској гајици, а на српској ћирилици је само у изузецима. Тако данас у многим областима употребе српског језика нема српске ћирилице ни у једном слову. То је реликт из југословенске прошлости у којој је владао полускривени (политички, комунистички) договор о спровођењу јавног насиља да се непотребно за Србе штетно, замени српска ћирилица хрватском и  србокатоличком латиницом (данас није познато колико је остало католика који се Србима осећају, извршена је њихова масовна асимилација, што милом, што силом).

    У другим земљама и престижним народима у Европи и свету о томе се озбиљно и пажљиво води рачуна, јер су национални језик и писмо у свакој држави Европе и света увек националне и културне вредности првога реда.

1. Бучном хистеријом ових месеци скреће се пажња Срба и других грађана Србије са стварне претеране неуставне окупације Срба и Србије хрватском (Гајевом) латиницом

    Удружење „Ћирилица“ и његово чланство предочавају пуну истину српском народу и свим лојалним мањинама у Србији да права политичка хистерија против ћирилице започета у Новом Саду у последње време служи, практично, да се и даље настоји умањити пред грађанима једна чињенична истина. А та истина јесте да су не само Нови Сад и не само северна Србија (звана Војводина) него и ништа мање цела Србија и сви грађани и даље окупирани гајевицом или гајицом – противно Члану 10. Устава Србије који је већ у првом ставу исправно – на светски уобичајен начин (једноазбучје за сваки појединачан језик) – решио и потврдио решење питање писма српскога језика на референдуму за усвајање Устава Србије 2006. године овако:

    „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

    Цитираћемо и други став тог Члана 10. Устава Србије, иако се он не односу на српски језик и српско писмо, него се односи само на друге језике и њихова писма и решава питање њихове службености по законским прописима Србије у складу с међунардним прописима на овај јасан начин:

    „Службена употреба других језика и писама уређујуе се законом на основу Устава.“

    То значи само једну сушту истину – да се српски језик и српско писмо (ћирилица) морају простирати у јавним исписима без изузетка на подручју целе Србије, а остали мањински језици и њихова писма исписују се када има више од одређеног процента дотичних мањинских грађана Србије. Тако је то у свим околним државама, али и по целом свету. У Хравтској је то, на пример, по њиховим уставним и законским прописима, 30 процената мањине, а у Србији је тај проценат на штету српског језика и писма, па се, на пример, по граду Новом Саду, али и ван њега исписују табле на четири или пет језика иако нема ни 20 одсто, па чак ни 5 одсто грађана који се служе дотичним мањинским језиком и писмом. Тако, на пример, иако у Новом Саду, колико се зна, нема ни десет одсто Хрвата, цео Нови Сад је исписан је хрватском абецедом у преко 80 одсто примера, што је на рачун српске ћирилице која је тачно за толико оштећена у Новом Саду у српском језику, али не само Новом Саду, нето је тако слично и у Београду и у свим другим већим и мањим местима у целој Србнји.

    И опозиција и власт (сада истичемо напред опозицију зато што је опозиција повела хистерију у Новом Саду против српске ћирилице, а буквално, у ствари, против Срба), дакле – уместо да се, макар на том јасном пољу, обједине опозиција и власт и да се договарају како да се ова очигледна окупација превазиђе и заустави, ми грађани свих вера и обичаја слушамо и читамо хистеричне изјаве да „се Нови Сад силује ћирилицом“ (изјава Александра Кравића, ЛДП), а, како се чињенично голим оком на улици одмах види, наставља се и још поштрава на тај начин даља окупација гајевицом која масовно и даље неуставно замењује ћирилицу.

    С обзиром на речену јасну, усаглашену асполутно с уобичајеним међународним прописима уставну обавезу у Уставу Србије, Србија, Срби и сви други грађани Србије и после доношења Устава Србије 2006. остају окупирани гајевицом или гајицом, познатим и у свету регистрованим, озванеиченим хрватским писмом које је у међународним институцијама означено као латиничко писмо уз „хрватски језик“. И, по томе би Хрватска држава имала право да нас тужи међународним институцијама зато што се у Србији и даље узурпира хрватско писмо без тражења дозволе за то од хрватске државе, јер Србија још нема сачињен међународни уговор с Хрватском о пристајању Хрвата на узурпацију њиховог писма у целој Србији

    Ми, додуше, не верујемо да би нас Хрватска за то тужила, јер је сваком народу и свакој држави у корист да се њихов језик и њихово писмо простиру и на подручје изван њихове државе. Отуда имамо по свету примере многих практично окупација  или колонизација малих („банана држава“) страним језиком и писмом, као што се то и са Србијом дешава јавно у вези с окупацијом највише реченом гајевицом и страним језиком (обично енгелским језиком). Ми, тако, данас већ имамо не само у улицама Новог Сада него и свих градова Србије праву колонизацију српских продавница, банака и дригих области и других објеката енглеским језиком чак и без икаквих превода, па они грађани Србије који нису учили енгелски језик (а нико нема у Србији обавезу да мора да учи неки страни језик) у својој рођеној у крви држави уопште не знају шта се у тим продавницама продаје док не уђу и завире у продавничке рафове или ако случајно не зна хрватско писмо (а по Уставу га не моеа знати), не може у банци, на пиемр, да зна шта тамо пише. (Наравно, ми у „Ћирилици“ апсолутно подржавамо да сви Срби уче хрватско писмо и да га знају, јер тако могу да без напора читају хрватске књиге, на пример, али се због тога не може и не сме тако масовно кршити уставни пропис па да се српски  језик пише само хрватским писмом, јер то не раде ни Хрвати у обрнутом случају.) То је недопустиво за једну слободну, неокупирану државу,као што бисмо хтели да се надамо да је већи део Србије неокупиран (изузимајући КиМ који је, формално, под УН, а у ствари под окупацојом стране солдатеске).

    И, уместо сда се ових дана власт и опозиција, како би било најисправније и природно, договарају како да се српске градске и сеоске улице ослободе вишка страног језика и окупације страним језиком и, нарочито, писмом гајевицом, власт и опозиција се прегањају у томе да ли се смеју оставити уставно исписани називи Културног центра Новог Сада и градских аутобуса на српском језику и уставној ћирилици или треба да буду и даље на хрватској неуставној латиници. Тако, у том препуцавању опозиције с влашћу Срби и сви грађани слушају накарадне изјаве попут ових дана изјаве споменутог А. Кравића да „се Нови Сад силује ћирилицом“, што је сулудост прве врсте, јер би то исто било као када би неки Србин изјавио у Загребу да „се Загреб силује хрватском латиницом“. Или да се Будимпешта, рецимо, „силује мађарском латиницом“. Уз то имамо још сулудије, ако може од тиога уопште бити нечег још сулудијег, да се „угрожавају права мањина због тога што Срби српски језик пишу својом ћирилицом“ – као да Срби одређују мањинама којим ће писмом да пишу свој језик, па да онда могу и мањине да одређују Србима којим ће Срби писмом писати свој језик“ То је сулудост досад незабалежена у свету по глупости изјаве. И док се таква глупост у Хрватској не би ни смела ни могла догодити, прдставници неких странака, уопште не хајући за Устав Србије, изјављују како „власт тобоже, врши терор над грађанима српском ћирилицом у српском језику“, а у ствари се врши масован терор над Србима и свим другим грађанима Србије кроз задржавање окупације целе Србије реченим туђим писмом српском језику и Србима, који су државотворан народ Србије јер чине већиснки део државе Србије.

    Таква аномалија (окупација страним писмом) нигде се у свету данас не догађа као у Србији. Зашто?

    Из два кључна разлога: прво – зато што се власт још не бави озбиљно и доследно спровођењем Члана 10. Устава Србије у свим областима, и, друго – зато што су стручњаци за српски језик и писмо Србије у Матици српској, у САНУ, у Институту САНУ за српски језик и писмо, као и у свим другим државним институцијама Србије остали нелустрирани од сербокроатистике, па су, скроз неуставно, задржали, поред обавезне српске ћирилице у српском језику, и параписмо (алтернативно писмо без примера у целом свету) – „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“ (цитат из Правописа српскога језика Матице српске из 2010. године, стр. 17). И уместо да правописци у Матици српској буду кажњени макар смењивањем из Правописне комисије, главни редактор тога очигледно неуставног Правописа бива награђен покрајиснком наградом за то неуставно дело. Зашто је награђен у Покрајини – само зато што је тај Правопис усклађен с већ проглашеним у многим члановима неуставним Статутом АПВ, који је у Члану 26. увео, сасвим неуставно – „латиниЧНо писмо српског језика“, чак га назввши „латиниЧНо“ према нормативном узусу у „хрватском“, а не у српском језику где гласи исправно: „латиниЧКо“).

    Удружење „Ћирилица“ је на ово неуставно решење питања писма у Правопису врло озбиљно и стручно упозоравало Матицу српску пуних 12 година, али се сербокроатисти у Матици крију иза актуелног председника Матице српске Драгана Станића – Ивана Негришорца који недавно изјављује званично у врло тиражним Вечерњим новостима да се они у Матици српској неће више обазиорати на наша указивања, него ће да нам „одговарају искључиво – ћутањем“! То је по оном „Држава – Матица, то сам ја“. И тако заиста и раде све од избора новог прдседника Матице који узурпира и уставно право Срба и обичајно понашање на тој важној функцији.

    Дакле оваква окупацијска неуставност у вези са српским језиком и писмом плод је још инертне власти и, нарочито, неспособних правописних стручњака у реченим институцијама које су плаћене уз буџета народа да воде уставну и стручну бригу о српском језику и његовом писму.

    Због таквог понашања државних органа и нестручњака у институцијама за српски језик и писмо ми грађани трпимо последице политичких и политиканстких „игара“ опозиције и власти у вези с влашћу и „слашћу“. Тако се наставља окупација Србије страним писмом, а све више имамо и колонизацију целе Србије страним и језиком и писмом.

    Имамо појаву и још нечега, што је беспримерна светска глупост. Поједини представници националних мањина у Србији изјављују како се „угрожавају права националних заједница тиме што Срби пишу свој српски језик својим српским писмом. То би било као када би неки Србин у некој странци те националне заједнице у Хрватској, на пример, изјавио да се „угрожавају права мањина зато што Хрвати „хрватски језик“ пишу хрватском абецедом“. Али таква сулудост још се није догодила ни у Хрватсјој ни у било којој другој држави на свету, осим у Србији.

    Због свега овога сви грађани Србије, а посебно Срби, имају великог разлога да се много забрину због оваквих појава, јер се бојимо да је то увод у неке опасније будуће појаве, а српска ћирилица је само у овом случају била „колатерална штета“ која ће бити само део још и других великих опасности и штета. Ми не ждлимо да то у Удружењу „Ћирилица“ прећутимо и да се правимо да је „све у реду“, јер ми одлично знамо да су на свим бившим југословенским подручјима језик и писмо увек до сада били само увод у много опасније касније „игре“ с народом ма које националнсоти или вере народ био. (Сетимо се прапочетка сукоба у Хрватској деведесетих година 20. века. Формално је најупре избио спор око табле за Книн која је била исписана и ћирилицом.

    Ми у Удружењу „Ћирилица“ имамо грађаску и националну дужност да на то врло озбиљно упозорима грађанство да не буду затечени када уследе и оапсније појаве од ове данашње хистерије против српске ћирилице у Новом Саду. Од овакве хистерије била је већа и бучнија до сада једино она у окупираној Србији (1915-1918) и у НДХ (1941-1945) – према новосадским врло ретким изузецима ћириличких исписа на српском језику.

2. Додатно образложење саопштења и проблема ћирилице српскога језика у десет тачака

    Стога ми чланови Удружења „Ћирилица“, преко својих представника, а консултујући пре тога цело чланство „Ћирилице“ на друге начине, на редовној 12. седници Скупштине „Ћирилице“, одржане у Новом Саду 31. јануара – обелодањујемо српском народу и свим другим и лојалним и нелојалним и Србима и другима грађанима Србије ово упозоравајуће саопштење које шире образлажемо и нудимо за објављивање у свим лласичним и интернетским средствима обавештавања и српским државним органима и целокупном грађанству у Србији и у свету у следећих десет тачака.

    Прво, наметање гајевског – хрватског (или ма чијег другог) писма Србима у српском језику је понижавање Срба и подсећа их на прошлост када им је много пута званично забрањивана ћирилица у оквиру Аустроугарске, затим у оквиру НДХ,  и у оквиру Брозове комунистичјке Југославије, када је српска ћирилица по договору са српским сербокроатистима замењена између Новосадског договора 1954. и 1968. године, од када се после тога никада српска ћирилица до данас није вратила у Србији ни на десетак процената опште употребе српскога језика у Србији, али и на другим подручјима где Срби живе. (На пример, у Вуковару, где је данас више од 34 одсто Срба и поред разних „олуја“ и „бљескова“ тамо, па Срби још нису остварили право на јавне исписе на  српском језику и писму, наравно испод исписа на Ехрватском језику“ и латиници. Нарданмо се да ће хрватска држава, која, што се „хрватског језика“ и писма тиче боље поштује свој Устав и закон у вези с тим смоћи снаге да испуне обећања да ће Срби тамо добити исписе и на свом језику и писму у складу с праксом у свету. )

    Друго, занимљива је појава данас да се удара најжешћим оруђем (фашизмом) против ћирилице у Новом Саду, где је у општој употреби српскога језика нема у просеку нигде више од петнаестак процената уместо да је има сто посто у српском језику по Уставу Србије и сверским приописима у везио с језиком и писмом. Уместо да се спроводи Устав Србије и његов Члан 10. имамо много случајева да неке политичке и невладине организације оптужују Србе који испишу ма шта у граду Новом Саду српским језиком на ћирилицом за „фашизам“, „силовање Новог Сада ћирилицом“ и сл.

    Треће, нема свему томе ни сличне нигде на кугли земаљској појаве да се један цео народ оптужује због тога што свој језик пише својим писмом у складу са Чланом 10. Устава Србије и са уобичајеном међународном праксом.

    Черврто, најчудније од свега тога и најневероватније јесте чињеница да неки представници мањинског народа оптужује Србе који пишу ћиилицом свој језик, да тако „угрожавају мањинска права“. Дакле, то је апсолутно незабележен случај на кугли земаљској да неки појединац тражи право мањине да она одлучује о томе којим ће писмом Срби да пишу свој језик. Наравно, готобво свако зна у чему је проблем када неке антисрпске политикантске странке и неке очигледно антисрпске НВО нападају Србе што пишу српски језик ћирилицом. Ако у другом случају те странке и такве НВО когу да се „ваде на право на друкчије мишљење“, у случају када траже да се Србима забрани уставнио право да српски језик пишу ћирилицом или само кад протестују против ћирилице у српском језику, оне узурпирају право које немају ни оне ни ико други. И то је онда чиста антисрпска кампања и терор каквих више у свету нигде нема.)

    Пето, кад би српски народ имао нормалну државу с нормалном влашћу која поштује Устав у првом ставу Члану 10, не би никоме пало на памет да наређује Србима којим ће писмом да пишу Срби  српски језик у Србији или било где изван Србије. Чик неко од Срба или било које друге националне мањине да наређује, на пример, немачком народу у Немачкој, мађарском народу у Мађарској, хрватском народу у Хрватској (и свуда тако редом по Европи и целом свету) којим ће писмом да ти споменути и сви други неспоменути народи, осим Срба, пишу свој језик.

    Шесто, ова отворена хистерија у Новом Саду, а тињајућа скривена таква постоји и још понегде у Србији траје, у ствари на блажи начин већ деценијама у Србији, а данас је ескалирала до невероватних граница и не види јој се крај.

    Седмо, ако Срби имају данас икакву државу и било какву озбиљну власт, председник државе Томислав Николић, прдседник Владе Ивица Дачић, председник Уставног суда Србије (не знамо му име, кључна је функција) и Министарство правде морали би се хитно јавно обратити свима онима који шире хистерију против Срба и српске ћирилице у српском језику и да оштро упозоре све који о томе ништа не знају и траже права од Срба у вези са избором писма у српском језику – да Срби, као сваки народ на свету и свака мањина на свету власни су као колективитет за своје писмо у свом језику и да нико из мањина не може да одређује српском, као што нико на свету не наређује било ком народу на свету којим ће писмом да пише свој језик, јер ни Срби никада и не помишљају да некој мањини наређују које ће писмо у свом језику мањине да користе.

    Осмо, у Удружењу „Ћирилица“ верујемо да је ово претходно речено у осмој тачки једини цивилизовани светски начин у складу са Уставом и законом да се ова, појачана до невероватних граница ових дана, хистерија према Србима и њиховој ћирилици у Новом Саду најхитније заустави, да касније не бисмобили затечени и новим иопаснијим појавама сличне врсте. Ако то не ураде споменути председник државе,прдседник Владе, председник Уставног суда и министар правде, ништа не слути на добро и имаћемо поново, као у ранија времена и обнову физичких малтетирања Срба и убијања што не пишу свој (српски) језик хрватском гајицом или неким другим туђим писмом. Удружење „Ћирилица“ овога пута врло озбиљно упозорава да се ова хистерија на другуи начин не може завршити, а да се не изроди у ново насиље према Србима и њиховом писму у њиховом језику. (Дај Боже, да ми у Удружењу грешимо и да то лоше процењујемо, да тако неће бити, јер би то било боље да ми грешимо, а не и други, али сви грађани виде да смо на мали корак до физичког насиља над Србима због српске ћирилице у српском језику. Јер, после такве гнусне оптужбе Срба за „силоватеље ћирилицом“ може се очекивати само „казна над Србима што силују  друге коришћењем свога писма у свом језику, и то по Устабву Србије и међународнимправима. Кад се има у виду да у Новом Саду нема данас у општој употреби нигде више од 10 одсто српске ћирилице у општој и јавној употреби српског језика за све који виде – све је јасно шта се Србима и њиховој ћирилици спрема у ово време.

    Девето, ако постоји озбиљна власт у Србији, хистерија против срба у вези са српском ћирилицом мора се хитно зауставити, јер последице могу бити трагичне најпре за Србе, али онда не може бити очекиване среће ни за све друге. Јер не може се одузимањем права једнима други усрећити. Дошло је време у Србији да неко мора да званично из државних институција упозори све да у Србији и Срби имају природно колективно право да свој језик пишу својим традиционалним миленијумским писмом ћирилицом. Нажалост, Удружење чињенично тврди да мала, али бучна групица следбеника ове хистерије можда није случајно изабрала баш јануар да кидише на Србе због ћирилице јер је у том месецу било застрашивања Срба кидисањем на њихове и физичке животе у време свакоме познате јануарске рације стране солдатеске у Новом Саду у Другом светском рату.

    Десето, дужни смо да, као стручњаци за језик и писмо, истакнемо посебно да би ове хистрије тешко било да у Матици српској нису објавили неуставнно измењено и допуњено издање Правописа српскога језика (2010) у коме су у одредби о решењу питања писма српскога језика прекршили, најпре, јасан Члан 10. Устава Србије који обавезује примену једноазбучја и у српском језику, али су то питање у Правопису, како смо истицали много пута, решили и противно целој европској и светској пракси у одређивању писма за писање појединачног језика, у овом случају и језика Срба. Наиме нико други у свету не одређује за писање појединачних језика писмо и параписмо. Српски лингвисти, који никако да искоракну из мртве сербокротистике, оставили су за Србе – једине у свету – српски језик с писмом и хрватским параписмом које они, како стално истичемо, зову „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“.  На наша упозорења ма неуставно решење питања писма у српском језику сви ћуте: Матица српска, САНУ, Институт САНУ за српски језик, Одбор за стандардизацију српског језика и друге важне институције државе. У тим институцијама о нашим упозорењима још нису озбиљно ни разговарали. Великим, ако не и највећим делом, данашња хистерија у Новом Саду према ћирилици, а у ствари против Срба и свих српских вредности, последица је и те такве бахатости наших сербокроатиста (лажних стручњака) у најважнијим српским институцијама за српски језик и писмо.

    Нови Сад – Српска Атина,
31. јануар 20013.                          Саопштење потписују

Председник Скупштине „Ћирилицa”

проф. Драгољуб Збиљић, с. р.

Председник Уптравног одбора „Ћирилице“

проф. Владислав Ђорђевић, с. р.